Kumovska privatizacija je banditsko pljaèkanje države i graðana od strane Despotovih tajkuna koji, koristeæi odsustvo državnih institucija i korumpiranost sudstva, potplaæujuæi partije na vlasti, glembajevski uveæavaju oteto bogatstvo. Nakon petooktobarske kontrarevolucije, kada su izneverene probuðene nade miliona prevarenih i opljaèkanih graðana, oligarhija je uspela, uz pomoæ državne bezbednosti i vodeæih gangstera u zemlji, da politièki život stavi pod svoju finansijsku kontrolu i stvori novi prostor za nastavak tranzicione pljaèke.
Doduše, iskreno reèeno, nije im previše ni bilo teško da za malo novca otkupe politièka uverenja novokomponovane pseudoelite koja, došavši na vlast direktno sa ulice, željna moæi i privilegija, nije prezala da za kratko vreme pohlepno prigrabi, samo za sebe, sve ono što su propagandno obeæavali graðanima dok su glumili opoziciju. U nastalim istorijskim okolnostima nije ni èudo da se neki od tih lešinara društvene svojine danas usuðuju da nam drže politièke propovedi, a neki, drski i bezobrazni do banalnosti, potcenjujuæi naš intelekt, sprdaju se našom sudbinom.
Neoliberalni malograðani i ostrašæeni makijavelisti glavni su krivci što je uništena oktobarska energija graðana i što zlikovci nisu osuðeni na robiju i što im nije oduzeta imovina. Pošto nismo imali dovoljno unutrašnje snage da sprovedemo kolektivnu katarzu, nismo smeli da Familiju i njene podanike osudimo za veleizdaju državnih i nacionalnih interesa, a nismo bili spremni ni da podržimo pojavu našeg Putina, koji bi odmah uhapsio domaæe Hodorkovske, ostalo nam je bilo samo da se prepustimo samovolji nove vlasti, verujuæi u njihove propagande laži.
Ideologija vulgarnog pragmatizma uporno nam je dokazivala da morala nema u politici i da nametnuta operacija bez anestezije neæe pogoditi tajkune veæ sirotinjsku raju. Bilo je to jasno za svakoga ko je mislio svojom glavom. Na samom poèetku smo videli kako prevrtaèi preko noæi menjaju ideologiju, kako bivši opozicionari reketiraju prestravljene novobogataše, uzimaju im deo kapitala da bi ih zaštitili, kako ostrašæeni diletanti nasilno upadaju u državne institucije, ubeðeni da æe veèno vladati jer ih podržava meðunarodna birokratija.
Sve su to bili signali da æe graðani ponovo biti prevareni i da naivno verovanje, kako æe nas spasiti donacije i dve multinacionalne kompanije, neæe doneti bolji život veæini u državi. Problem je bio mnogo dublji. Problem se nije mogao rešavati zabijanjem glave u marketinške laži i obeæanja preplaæenih vladinih eksperata, veæ ozbiljnim zaranjanjem u sopstveno biæe.
Problem je, dakle, bio u nama. Konsultanti multinacionalnih kompanija na privremenom radu u srpskoj Vladi nisu imali istorijske zrelosti da modernizuju državu i civilizuju politiku. Preskoèivši revolucionarnim terorom etape u politièkom razvoju, napravivši dijalektièki skok od opozicionih, uliènih šetaèa u pocepanim patikama do državnika u Armanijevim odelima, koji se voze BMW-om u pratnji hordi telohranitelja, usput stižuæi da se druže sa kriminalcima, ubeðujuæi nas da im je to državna obaveza, japijevci na vlasti su špekulisali probuðenim nadama i stvarali na prevaru profit samo za sebe i svoje partijske saborce. Takav brzi uspeh, otimanje, privilegije i bogatstvo koje su ih preko noæi okružili, pogubne su bile za njihovu politièku svest.
Oktobarska revolucija se ugušila u skandalima, aferama, provizijama i meðusobnim optužbama za izdaju opozicionih ideja. Propuštena je istorijska prilika da se konaèno izgrade institucije i uvede vladavina prava. Nevladine organizacije su rame uz rame koraèale sa tržišnim fundamentalistima i zalagale se za koncept bez privrednog razvoja. Koncept koji æe za èetiri godine doneti gubitke od 35 milijardi dolara. Koncept koji æe, na jednoj strani, stvoriti latifundiste i feudalce, a na drugoj strani, potpuno uništiti srednju klasu.
Beda i siromaštvo se progresivno širi Srbijom. Sve ideologije su umrle. Niko nije lièno kažnjen za zloèin koji je poèinio. Jedna politièka oligarhija je zamenila drugu. Iste kraðe se ponavljaju. Samo su iznosi sve veæi. Kumovska privatizacija je posledica kumovske demokratije. Posle izbora, na kojima smo bolje lagali od onih drugih, došavši na vlast ’’naši’’ zamenjuju sve ’’tuðe’’, dovode pristalice iz svoje sekte: žene, roðake i kumove te dele državne funkcije kao kada divlja plemena zverski trgaju ulovljeni plen.
Kohabitacije su nužne jer nema ozbiljne državne politike. Narcisoidni egocentrici, psihopate, kverulanti, kleptomani, perverznjaci i voajeri nemaju drugog izbora nego da žive od politike. Politika za njih postaje terapija za leèenje od mentalne bolesti. I tako postajemo žrtve ludaka koji su spremni sve da uèine kako bi što duže ostali na terapiji.
Stranaèke boje i ideologije nestaju u sveopštoj društvenoj laži i pljaèki. Kako svi duboko negde u sebi oseæaju da ovo stanje ludila u društvu ne može dugo potrajati, kako svi znaju da æe morati uskoro da se upali svetlost, to bestidnost i drskost postaje sve oèitija. Kao pred Sudnji dan otima se sve što može doneti trenutnu korist. Nema buduænosti. Prošlost je mrtva. Živi se samo za ovaj tren vlasti. Svako opravdava svoju pljaèku. Ako mogu oni, zašto ne možemo i mi? Po èemu su oni pametniji od nas? Da li je neko odgovarao za zloèin? Zašto bi mi odgovarali? Uzmi sada, jer sutra više neæeš imati priliku. Ministri prodaju strateške grane i uzimaju provizije. Tajkuni sa egzotiènih ostrva dobijaju nacionalna bogatstva na rasprodaji bez para. Direktori preduzeæa namerno vode preduzeæe u steèaj i kapital preduzeæa prebacuju na svoju privatnu firmu. Sudija prodaje državnu zemlju da bi zadovoljio pohlepu lokalnog moænika.
Državne institucije zatvaraju oèi pred oèiglednom pljaèkom graðana. Partije na vlasti odbijaju da razgovaraju o vanrednim parlamentarnim izborima dok god su na vlasti. Traže da im mandati traju najmanje èetiri godine. Ako ne uspeju, onda su graðani i njihov mentalitet za to krivi.
Zašto se politièari kad doðu na vlast isto ponašaju? U èemu je problem? Iz liènog iskustva mogu da kažem, pošto sam veèita opozocija ljudskoj gluposti, laži, prevari i pljaèki, da opozicionari ne izbijaju iz moje kancelarije dok traže struènu pomoæ, ali kad postanu vlast nikada se više ne javljaju. I više od toga, preziru me do iskljuèivosti. Postaju moji najljuæi protivnici. Naravno, nastavljaju da vode politiku svojih prethodnika koje smo zajedno rušili. Iste reèi upotrebljavaju, iste grimase i ista glupa obrazloženja. Sve je isto samo Njega nema! U srpskoj politici se veæ decenijama ništa znaèajno ne menja. Jedan parazitizam zamenjuje drugi. I to je osnovni razlog naše propasti.
Kumovi privatizacije finansiraju kumove demokratije. Kumovi demokratije štite kumove tranzicije i dozvoljavaju im da legalizuju pljaèku. Zaèarani krug propasti se nastavlja. Gde je kraj? Ima li uopšte kraja? Može li ovo veèito da traje? Svi znamo da raèuni stižu na naplatu. Što kasnije, to je ceh veæi. To gore po sve nas. Otrežnjenje æe biti bolno. Kada budemo izašli prvi put sa ocem nacije na jutrenje, tek tada æemo shvatiti koliko smo zaista propali. Pink boja æe nestati kad se probudimo iz glamurozne zablude i shvatimo da politièke stranke, bez obzira na spoljašnje razlike, vode jednu te istu, nepromenjenu politiku.
Ako hoæemo da saèuvamo nezavisnost države i biološki održimo naciju, ugrozili smo naš životni potencijal, onda moramo promeniti politiku. Iz temelja. Kao prvo, recimo, sve funkcionere u državnim i javnim preduzeæima treba birati na osnovu – javnog konkursa. Uslovi moraju da budu isti za sve graðane i onda – slobodno politièko tržište. Neka najbolji doðu na mesta od presudnog znaèaja za funkcionisanje države. Na taj naèin æemo potpuno onemoguæiti politièku trgovinu partijskih špekulanata. Umesto kumovske demokratije dobiæemo graðanske institucije. Neophodno potreban struèni kvalitet pobediæe politikanstvo. Utemeljiæemo demokratiju. Vratiti poverenje u tržište i konkurenciju. Ljudi æe dobiti sigurnost da nešto, ipak, sami mogu da urade sa svojim životom. Neæe morati da se uèlanjuju u politièke sekte i žrtvuju svoju slobodu. Neæe morati da se ponižavaju služeæi gorima od sebe. Tako æe se spreèiti stranke da reketiraju javna preduzeæa. Moraæe da se bore za glasove biraèa i pre izbora. Neæe se privredom baviti samo za vreme izbornih kampanja i kad budu trgovali oko podele vlasti. Umesto korupcije pobediæe – konkurencija. Uspešnost æe se meriti na osnovu ostvarenih rezultata na tržištu, umesto partijskog izveštaja koliko je èlanova svoje stranke uspeo da zaposli na državne funkcije. Ako partije uspeju da se uklope u nova pravila politièke igre – opstaæe u politièkoj utakmici. Ako ne uspeju, bolje za sve nas. Oslobodiæemo se kumova. Biæe to veliki izazov. Lavovi æe pobediti hijene! Ili jesi ili nisi!
