Početna Tekstovi КУМ МАНЕ

КУМ МАНЕ

3140
0
SHARE

КУМ  МАНЕ

 

Нападао је велики снег.

Има га преко метар.

Ветар дува са Динаре.

Пробија кости.

 

У малом кућерку прело код кума Мане.

На огњишту ватра милује лице својим пламеним језицима.

Око ватре бркати мушкарци разговарају и пуше луле.

Иза њих жене преду на преслицама и плету великим, дрвеним иглама.

Деца  иза леђа жена слушају разговор око ватре.

 

„ Ма, куме Мане, молим те ка Бога, реци нам како би у ту Вамерику. Преша си и сјеверну у јужну, радиа си и копа многе руде, оста годинама у њих, брез лијеве ноге оста, видија се свијета.Каки је тај свијет Вамерики? Дедер, кумашине, прозбори коју. Нек ова чељад некога врага паметног чују.“ –замоли старина Петар свога кума и важно погледа по осталим мушкарцима као да тражи њихову подршку.

 

„ Деде,деде, Мане!“ повикаше у глас мушкарци „ Баци коју!“

 

„Ма, шта вам ја јемам причат! Вамерика ка Вамерика! Велка земљетина! Ко ће се  сјетити шта сам свега видја уњ.“ – пренемагао се кум Мане и поче да глади своје велике, црне брчине, жељан да исприча своје утиске из света, али тек када га сви лепо замоле.

 

„ Ајде, куме Мане, немој си таки. Мораш нам приповједат да и ми овђекаре нешта ноћас научимо, јел тако дјецо?“ –запита децу ђед Тодор, окрену се према њима и брком их даде знак.

 

„ Тако је, ђеде Тодоре!“ , повикаше деца у глас, жељна да чују причу о тој великој и чувеној земљи, где су живели, како се причало по селу, људи црвене, жуте и црне коже заједно са белима –„  Ајде, куме Мане! Ма-не! Ма-не! Ма-не!“

 

Деца се ускомешаше.

Хтели су све да чују.

Знали су да кум Мане уме лепо да прича.

И да никада не додаје својим причама.

 

„ Ма, шта знам…шта ћу причат..ко више вала у моју причу..“ задовољно се мешкољио кум Мане и намести ону дрвену ногу да му не смета.

 

„ Виде,виде, кума Мане, шта се гњезди ка квочка на јајима. Неће он почет причат док га жене не замоле. Знадем ја њега добро. Дедер жене, ајмо, све у глас, дедер жене“ , позва ковач Дујо жене да га осоколе.

 

„ Ајде куме Манеее…Ајде куме Маниша…рецидер нам коју..“ повикаше жене у глас и стадоше се цикотати.

 

Куму Мани би драго.

Отпи гутљај црног вина.

Прокашља се и поче да прича.

Сви се претворише у уво.

Нису дисали.

Чула се само ватра како весело пуцкета.

 

Кум Мане је отишао одмах после Великог рата из села у Америку, радио је двадесет година по разним рудницима и вратио се са том дрвеном ногом и довољно уштеђеног новца да су сви његови укућани могли лепо да живе у том далматинском кршу.

 

Причао је занимљиво и описивао сваки детаљ тако верно и истинито да су деца, отворених уста, остајала у чуду , док би се запрепашћене жене, с времена на време, кришом крстиле.

 

„ А,нема те се шта чудит и крстит“ –настављао је кум Мане, видећи да деца и жене гутају сваку његову изговорену реч, док су се мушкарци мешкољили и држали резервисано- „ Знате ли ви, браћо моја драга, да у ту Америку јемају куће које су велике, како би вам река, ка да на ово моју кућу, ставимо кућу кума Петра, па на његову ставимо кућу ђеда Тодора, па на његову кућу ковача Дује, па на њега све остале куће у селу и на вр таке куће онда се стави кућа твоју Дане.“

 

„ Ауууууу….“ заукаше деца из свег гласа и стадоше да истежу вратове као да су хтела да боље виде ту последњу, горњу кућу несрећног чобана Дане.

 

„ Боже нас сачувај и саклони!“ прексртише се све жене у неверици.

 

Настаде мук.

Ово нису очекивали.

Ватра се још више распламса.

 

„ Е, сада га вала, куме Мане, прећера!“, оте се из сува грла чобану Дани и сви погледаше шта ће кум Мане одговорити на овакву велику увреду.

 

„ Ма, ко прећера?!? Ко прећера,бено?“ – плану кум Мане да му дебела жила искочи по сред чела.

 

„ Ти, брате, прећера куме Мане. Шта се брецаш? Све сам овди слуша, али да ти поштено велим, не верујем ти да така кућа јема у ту Вамерику.“- искрено рече чобанин Дане, одлучан да одбрани своју сумњу.

 

„ Ја, ја прећера?!? Ја лажем васке овђекаре? То ти мени велиш,а?“ – продера се увређени кум Мане, јер се отворено посумњало у истинитост његово приповедање.

 

Била је то велика увреда.

Погледа оштро по свим мушкарцима.

Неки сагнуше главе.

Али, чобанин Дане се не да застрашити.

 

„ Ја ти, брате, не валам у ту твоју причу о тој кући.Таке куће нема,мој кумашине…“

 

„ Нема! Нема! Ма, шта ти знаш,бено?!? Ђе си ти иша по свјету? Гледаш цијели живот овци у гујицу и ти знаш јемали или нема таки куће?“

 

Сви се насмејаше.

 

„Буме знам! Ако грем за овцама, њесам памет изубиа.Рецидер ти мени, куме Мане, како ће се кум Петар попети преко тебе својој кући, а? Рецидер нам то? А како ће се ђед Тодор, вако стар, попети преко твоје куће и кума Петра куће својој кући, а? Рецидер нам то мајкане?  Ђед Тодор се немре попет сам два шкалина ка својој саде кући, а ти велиш да ће се преко твоје и кума Петра куће попети својој. Јеси ли ти куме Мане поманита у ту Вамерику,а?“

 

Неки мушкарци почеше климати главом.

 

„ А виде саде, није готово, онда ови ковач Дујо, све са својим трбусима мора се преко тебе и кума Петра и преко ђеда Тодора верат својој кући, свакога дана силази  и вере се, он и његови сви укућани. Боже ме сачувај! Па, ондак велиш, иду куће свих остали чељади у нашем селу и на крају, на вр врце, ставиа се мене и моју чељад. А ђе су наше овце које морам чуват,а? Веру ли се и оне узкућу?“

 

Деца вриснуше у смех.

Слика оваца како се пењу преко глава свих из села им се свидела.

Жене су само одмахивале главом.

 

„ Како то, мој кумане? Како ћемо сви живит у таку кућу? Како ће нам жене изњети вучије са водом на леђима нашим кућама. Мука им је данаске да донесу на леђима воду са Точка, како ће теглит вучије узастрану, преко наших леђа и глава? Моја жена га је најебала.“

 

Деца се заценише од смеха.

 

„ Виде, виде, и дјеца се паметна смију! Знају они да се немре живјет у таку кућу. Немре! Смије ли се моја невјеста. Маро, Маро, смијеш ли се и ти што ћеш сваки дан морат на леђима вућ пуне вучије нашој кући на вр. Ајд, де, низастрану ће ти бити лакше. Ал, какош , јадна била,узастрану, моја невјесто ,а?“

 

Жене погледаше у Мару и стадоше се смејати.

Мара оста у чуду.

 

„ Е, садекаре, куме Мане, долазим до оноге најбољега. Ето,да приватим ту твоју истиниту причу, да така кућа и постоји. Ево, приватам! Постоји! Направили је ти Вамери вођекаре у наше село. У ови наш крш. И мене и моју чељад допало, како ти велиш, да живимо на вр врце таке куће. Овце не веремо горе јер немају ђе да се смјесте у нашу кућу нити им имамо горе дати шта да једу. Овце осавимо доље, на земљи, код твоје куће, теби испред понистре. Не прекидај ме, кумашине, ко Бога те молим. Е, садекаре, ја и моја чељад смо се горе попели и смјестили, на вр врце те јебене куће, живимо уњ , је л, и спавамо. Ви сви спавате доље, испод нас. У сред ноћи поћера нас мала или велика нужда. Ђе ћемо ми, кумане, вршит нужду,а? Вама на главама?“

 

Наста општи смех.

И мушкарци се више нису могли уздржавати.

Деца су брисали сузе од смеха.

Жене су се држале савијене за своје стомаке.

 

Кум Мане је ћутао.

Није знао шта да одговори да не испадне  поново смешан.

Његов ауторите је био потпуно уништен.

Није знао како да им објасни да  се такве велике куће заиста праве у Америци.

 

„ Е, шта велиш, кумашине?“ – задиркивао га је чобан Дане и враголасто намигивао осталим крај ватре.

 

„ Така кућа постоји. Биа сам у таку кућу.“

 

„ А, како си се, брале, пења мени на вр?“

 

„ У ту кућу, направили су инџинири мајушну камару. Унутра четри одрасла човика могу стат. Када уиђеш и закрилиш врата те камаре, имадеш на зиду округла пуцад и на њима пишу бројеви куда оћеш да те камера попне.“

 

„ И ти стојиш у ту камару и она се сама вере уз ту кућерину?“ – запита пренеражено чобанин Дане.

 

„ Е! Баш тако!Сојиш и та камара те сама вози гори или доли. Јема неки меанизам…“

 

„ Море да има шта оће, куме Мане! Ал ја више нећу да слушам те твоје лажи. Кад си се при сијетиа! Свака част! Мора се признат да си ижињат. Маро, диж се! Дијецо, дижте се! Ђаћа дижи се! Матер ћу ја узет под руку! Ајмо, кући народе! Ајмо , ћа!“

 

Сви око ватре пођоше.

И одоше вани у снег.

Љути што их је кум Мане хтео да намагарчи.

 

После три године је проглашена НДХ.

Усташе су упале у њихово село.

И цело село поклали.

Чобана Дану су обесили на врх једне мурве.

Кум Мане се на време склонио у шуму.

И његова породица.

Сакрили су се у једну напуштену пећину.

Спустили су се на само њено дно.

И три недеље су се крили.

 

Када су се вратили у село затекли су маскр.

Кум Дане је умро на лицу места.

Од муке.

 

 

Београд, 03.08.7527.година

SHARE