Početna Sadržaj Komentari KULTURA

KULTURA

971
0
SHARE

KULTURA
 

piše : Branko Dragaš, 27.09.2012
 

 Primoran sam da ponovo pišem o najvećem srpskom piscu Borislavu Pekiću. Naime, Srpsko književno društvo je organizovalo tribinu, povodom dve decenije smrti našega velikana, Pekić naš savremenik, izazovna tema za sve srpske intelektualce,uredno su poslali pozive dva meseca unapred piscima da govore na ovu temu,obavestili su sva udruženja i sve novinske redakcije, ali je na tribinu došlo svega sedam zainteresovanih građana, ne računam suprugu i kćerku pisca,ni dva predstavnika organizatora,dva govornika su se odazvala pozivu da nastupe i bila su još dva novinara. I to je sve. Šta da kažem?
To je dokaz naše kulturne propasti i ozbiljna opomena da možemo zaista nestati kao narod. Ako na obeležavanje godišnjice smrti našeg najvećeg pisca dođe svega sedmoro ljudi,onda je to dokaz da smo mi moralno bolesni i da moramo hitno da se lečimo
Ovaj tekst je otvoreno sučeljavanje sa svim našim lažima i prevarama. Odnosno, tačnije, sučeljavanje sa odnarođenom, palanačkom, sebičnom, pohlepnom i poltronskom srpskom inteligencijom, koja je prodala svoj narod za šaku privilegija, novca, zvanja i nagrada i koja je glavni krivac za našu državnu i nacionalnu tragediju.
Moram tako da pišem,jer poznajem lično većinu naših kulturnih delatnika, znam kako su se dodvoravali vlastima,znam kako su puzali pred partijskim sekretarima i ministrima, znam kako su prodavali svoje ime za služenje totalitarnom režimu.
Neshvatljivo je da na godišnjicu Pekićeve smrti dođe samo sedmoro ljudi iz Beograda. Gde su 218 članova Srpskog književnog društva? Šta su radili toga dana? Kakava su to važnija posla imali? Zašto su odbili da govore i da prisustvuju tom skupu? Zašto nisu prisustvovali književnici iz njegovog matičnog Udruženja književnika Srbije? Kakve su obaveze imali toga dana? Zašto nisu imali svoje predstavnike da govore o svom najznačajnijem članu udruženja? Gde su bili 12 redovnih članova SANU odsek za jezik i književnost? Gde je bilo  sedam dopisnih članova SANU za jezik i književnost? Gde su bili profesori i studenti sa univerziteta i fakulteta? Gde su dobitnici Pekićeve nagrade stipendisti Fonda Borislava Pekić? Ne želim da ih sada nabrajam, sram ih bilo! Gde je toga dana bila građanska i kulturna Srbija? Nema odgovora na sva ova pitanja.Podmukli muk i nezainteresovanost. Zašto je to tako? Zašto  naša inteligencija ne voli Pekića? Zašto ga stalno zaboravljaju i namerno prećutkuju?
Odgovor je vrlo jednostavan – Borislava Pekića nisu voleli ni jedni ni drugi! Smetao je i jednima i drugima.Nervirao ih je i nikada ga nisu hteli da prihvate.

Jedni su profesionalni srpski nacionalisti ili srbisti,drugi su skorojevići i malograđani.
Prvi ga nisu voleli jer je previše bio obrazovan,pisao je latinicom, asketski je radio na svom delu, bio je posvećen, skroman, predan i odan svojim idejama. Zagovarao je parlamentarizam, demokratiju i srpski kosmopolitizam. Bio je previše učtiv, fin, odmeren, pažljiv i uviđajan. Nije sarađivao sa režimom, nije pravio trule kompromise, bio je u zatvoru zbog svojih ubeđenja, nikoga nije okrivio za svoju golgotu, stojički je podnosi udarce i pisao je teške knjižurine.
Za srbiste, Pekić je suviše bio građanski orijentisan, suviše pismen, ponosan i dosledan u svojim principima. Njih je nervirala njegova vrcavost i paradoks. To nikako nisu mogli da razumeju. Zato su odlučili da ga zaborave. To je, ipak,bilo najbolje. Kada su se profesionalni Srbi svojom nacionalnom rečitošću i vatrenim govorima dodvoravali Vođi nacije, Pekić je bio kritičan,sarkastičan i borio se protiv slepila suludog Vođe.
Srbisti su mu to mnogo zamerili. U presudnom času, kako su tvrdili, kada se srpska nacija borila za svoj nacionalni opstanak, Pekić je demokratsko pitanje stavio ispred nacionalnog pitanja. Zadrti srbisti to nisu mogli da podnesu. U trenucima kada su oni palili nacionalne vatre i podizali ratne zastave, kada su se pozivali na krv časnu i kosovski zavet, kada su pevali o nebeskoj Srbiji, dok su se krišom useljavali u poklonjene i renovirane stanove po centru Beograda, dok su delili sedmojulske i druge nagrade, dok su nastupali na svim nacionalnim medijima kao glasnogovornici nacionalsocijalizma, dok su bili vikend ratnici, dok su svoje porodice na vreme prebacivali iz vekovnih srpskih zemalja, za koje moramo da ginemo, u prestoni Beograd, ostavljajući podignuti i napaljeni narod da izgine i da bude proteran, u to vreme nacionalnog pijanstva i ludila, Pekić je mirnim i staloženim glasom govorio o demokratiji, vladavini prava, građanskim slobodama i državnim institucijama koji treba da odbrane naše nacionalne interese.
Takav Pekić,koji se usudio da izađe u radničkoj Rakovici na politički megdan raspojasanom vojvodi Šešelju, nije bio prihvatljiv za srbiste i morali su da ga otpišu,mada su se u javnosti pokazivali kao njegovi prijatelji i književni saborci, vatrene pristalice, koji nisu mogli da ga čitaju jer je težak, nerazumljiv i piše neke fantasmagorije na hiljadama stranica o genosu, trgovini,zlatnom runu i kentaurima, umesto da udara u talambase sa ostalim nacionalnim prvacima u hvaljenju i uzdizanju najvećeg državnika posle Svetoga Save. Borislav Pekić je bio antipod tim primitivnim i jednoumnim nacioonalnim perjanicama i potpuno je prirodno da mu oni nisu mogli oprostiti sve to po čemu se on suštinski razlikovao od njih. Zaborav i ignorisanje je najbolja osveta.
Nije se oglasio ni lažni patriota,lažni nacionalista i ideolog verbalnog legalizma Koštunica dr Vojislav, čiji je član stranke DSS do svoje smrti Pekić bio, jer taj umišljeni intelektualac, skrušeni vernik i nacionalni borac, zatvoren u svom svetu promašenih ideja, ne može da prihvati širinu i snagu Borislava Pekića. Znam da najbliži Pekićevi politički saborci nikada nisu čitali Pekića i to su mi oni lično priznali.
Nisu se ni postideli kada su  mi to govorili,jer su Pekića isključivo gledali kao člana stranke koji mora da poštuje statut političke stranke, kao i svi ostali članovi stranke. Kada su se dokopali vlasti nastavili su da kradu kao svi njihovi politički protivnici, zaboravljajući da su živeli u dobu kada je živeo Borislav Pekić.
Opet, s druge strane, Pekića nisu voleli ni skorojevići, malograđani i modernisti.
Nisu ga voleli jer je previše bio nacionalno usmeren,previše je isticao svoju nacionalnu pripadnost i o tome je toliko pisao. Nerviralo ih je što je bio kritičan prema građanskoj klasi koju je uhvatila plesan, što je imao razumevanja za godine koje su mu pojeli skakavci,što nije bio ostrašćen i osvetoljubiv.
Nisu mogli da podnesu njegovu erudiciju, posvećenost radu na svom delu, bekstvo u London iz malograđanske praznine, srpski kosmopolitizam, rušenje mita o sentimentalnoj povesti britanskog carstva, kritiku pogrešnog smera kretanja civilizacije, kritiku evropskih prilika, insistiranje na tome da je Balkan postojdbina evropske civilizacije i da je balkanska civilizacija stvorila Evropu, to je malograđanima danas jeres preko koje ne mogu da pređu.
Nisu mogli da prihvate besnilo robotske civilizacije,vampirizam komercijalne civilizacije i totalitarizam političkih partija u parlamentarnoj demokratiji.Osnivač Demokratske stranke nije zaslužio da mu njegova stranka posveti jednu jedinu reč, da mu odaju priznanje za sve što je učinio za Demokratsku stranku, jer to više nije bila izvorna Demokratska stranka, koja je okupila sve viđenije srpske intelektualce, nego se ta stranka pretvorila u kriminalnu organizaciju koja je zakonski pljačkala državu i građane, pa je tako potpuno uništen i obesmišljen pekićevski duh u toj nakaznoj stranci na vlasti.
Nakon pada sa vlasti, narcisoidni Boris Tadić ustaje u odbranu svojih plaćenih kulturnih delatnika, koji su se direktno uključili u izbornu kampanju, podržavajući njegov kriminalni i mafijaški režim koji je opljačkao i zadužio državu i građane Srbiije.
 Ti malograđani koji su podržali diletanta i infatilnog klovna Tadića, kojima su finansirani filmovi, uloge, predstave, nastupi, putovanja, izložbe, izdavane knjige i bezvredni radovi parama opljačkanih poreskih obveznika, koje su pljuvali, ismejavali i prezirali, ti skorojevići i paraziti su zbog lične koristi zatvarali oči pred nacionalnom pljačkom države.
To njih nije zanimalo jer su oni bili plaćeni na međunarodnom projektu  da Srbija nestane i da postanemo potrošačka jedinica Novog svetskog poretka. Ti netalentovani gmazovi, koji se nisu skidali sa medija, koji su nam držali predavanja o našem primitivizmu i prostakluku, veličajući krstašku povest EU, ti nikogovići koji su pljuvali po svom narodu i koji su nas proglasili genocidnim narodom, varvarima i divljacima, ti plaćenici soroševih špekulantskih fondova, koji šire propagandu o našoj rasnoj indiferentnosti, svi oni su prezirali Pekića jer je srpski pisac, jer je stvorio svetska dela, jer je Pekić dokaz da nismo urođenici, da nismo kanibali, da imamo i mi pravo na život, na svoj pogled na svet, da imamo pravo na svoja nacionalna i verska osećanja, da imamo pravo da se pobunimo i da se borimo za svoj nacionalni i kulturni identitet.
Jedini način da s odbranimo od nestanka je da negujemo svoju nacionalnu kulturu i da ustanemo u odbranu i poslednje dane Borislava Pekića.
Ekonomski su Srbiju uveli u bankrot, a građane doveli do siromaštva i ludila. To je pakleni plan neoliberalnih fundamentalista.Ekonomski su uspeli da nas unište. Sada se radi na kulturnom zatiranju nas  Srba. Zato se Pekić gura u stranu. Jedini način da se odbranimo je da čitamo Pekića. Braćo i sestre, dame i gospodo, građani Srbije, počnite da čitate Pekića.
Razgovarajte o pekićevskim idejama. Širite njegovo učenje i njegove reči ponavljajte. Tako se borimo za sebe.Tako se borimo za budućnost naših pokolenja. Pekić je dokaz da srpski narod mora kulturno da opstane i da zadrži svoju nacionalnu osobenost, inteligenciju i vrcavost.Tako ćemo pomoći opstanku čovečanstva.
 

 

SHARE