КУКАЊЕ
Зашто, бре, више кукате?
Не могу то више да слушам.
Који је смисао кукања, очајавања и запомагања?
Ништа се не може да уради! Други одлучују!
Пропали смо! Готво! Гледај себе! Нестаћемо!
Нема нам спаса! Немој да се бориш! Све је узалудно!
Замислите да су наши храбри преци тако закукавали.
Замислите да су они очајавали над својом несрећном судбином.
Замислите да су они чекали да им неко донесе слободу.
Шта би се, браћо и сестре, догодило?
Данас не би говорили нашим древним језиком и не бисмо имали државу.
Наши храбри преци, дакле, нису кукали и очајавали.
Него су се борили за своју слободу, државу и право да сами одређују своју судбину.
Наши преци су стварали историју.
Упркос, великим, империјалним силама, које су нас поробљавале и убијале.
Наши преци се нису уплашили, него су се борили за крст часни и слободу златну.
Проблем наше данашње генерације је што смо од Западне цивилизације преузели најгоре особине.
Тако смо постали егоманијаци, себичњаци, похлепници, конформисти и нарцисоидни тупани, који све мере кроз материјалне вредности.
Све меримо својим личним инересима и увелим животима.
Бојимо се да тај малограђански конформизам не изгубимо.
Читав живот нам прође у страху да не изгубимо нагомилане материјалне удобности.
Мудри Меша Селимовић је написао – „ бој се овна, бој се говна, када ћемо живети.“
Наши преци су се борили за нас.
А ми?
За кога се ми, браћо и сестре, боримо?
Ми се боримо само за себе.
Уопште не мислимо на наше потомство.
И све меримо на основу нашег промашеног и поробљеног живота.
Уплашени да само не буде горе.
Не може се обавеза према отаџбини, прецима, потомцима и историји да мери кроз наш живот.
Који је сувише кратак да би могао да исправи историју.
Али, ако посматрамо кроз историјско трајање народа, заједнице, цивилизације и наше културе, онда можемо да, својим чињењем, допренисемо победи Добра над Злом.
Можемо да допринесемо ослобађању нашег народа из данашњег колонијалног, глобалистичког ропства и да спасимо државу и народ даље трагедије.
Зато пишем, да се разуме ДУХ ВРЕМЕНА.
Наши преци су то добро знали и зато су се одговорно и историјски понашали.
Ми смо подлегли наркоманији потрошачке цивилизације и заборавили смо на Дух времена, мерећи све кроз свој потрошени живот.
Зато смо несрећни и живот немилосрдно траћимо на глупости, будалаштине и баналности.
Умиремо заборављени за живота и бачени на сметиште историје.
Ради разумевања наших данашњих неприлика, осврнимо се на неке историјске чињенице.
Тако ћу лакше да објасним излаз из наше трагедије.
Смедерево је пало под најездом Османлија 1459.године и до Првог србског устанка 1804.године имамо 345.година зулума, окупације, понижавања, набијања на колац, данак у крви и одвођење раје у робове.
Да ли су наши преци кукали, запомагали и јадиковали што им живот прође у окупацији?
Да ли су наши преци прешли у ислам и прихватили вредности моћне Империје на Босфору?
Да ли су се разочарали, постали апатични и повлачили се у своје личне интересе, одбацујући свој национални и верслки идентитет?
Да ли су постајали аутошовинисти?
Нису, господо другови!
Нису се потурчили!
Нису издали свој национ и своју веру.
Прихватили су Дух времена.
Разумели су да су тренутно окупирани и радили су на свом ослобађању.
Нису се предали.
Наставили су да се боре.
НАТАПАЛИ су поколењања предањем о слободи, части, поштењу и древној култури србског рода.
Певали су епске песме и чували слободарски дух србског народа.
Тако је настала 1804. година.
Није настала одједном.
Требало је да прође 345 година.
Али, издржали смо ропство, јер је народ има више идеју свог опстанка.
Знали су где су нам корени и стрпљиво су радили на освајању слободе.
Пропадале су моћне империје, али су Срби опстали.
После свих геноцида крсташа и Османлија, Срби су опстали.
Зар то није величанствено?
Зар тај наш народ није вредан поштовања?
После свега што нам се догодило, после османлијског мрака и затирања наше средњевековне цивилизације, успели смо сами да се ослободимо.
Понављам – САМИ!
Нисмо имали стране династије.
Нико нам слобподу није поклањао.
Сами смо је у крви освајали.
Успели смо да опсанемо и да се величанствено уздигнемо.
После османлијског мрака, добили смо светлост наших духовних узора Руђера Бошковића, Његоша, Вука, Доситеја, Тесле, Миланковића, Пупина, Милеве, Косте Стојановића и свих других који нас задужише.
Да ли су они кукали?
Да ли су се они предали и поклонили окупатору?
Нису, браћо и сестре!
Па, зашто ви данас пљујете Србе?
Зар вас није срамота?
Ако не знате историју, књиге у руке.
Ако знате историју, урликните.
Кажите свету шта је истина.
Немојте да сагињете главу и да ћутите.
Одбранимо древну србску историју и све наше храбре претке.
Дух данашњег времена је распад Западне цивилизације.
Ми живимо у РАСПАДУ једне перверзне и декадентне цивилизације.
Нема јоиј спаса, јер је изгубила духовност нашег Лепенског вира и Винче.
Доживели смо, напокон, после 2.700 година лажи, преваре, обмане, манипулације, силовања, отимања, убијања и геноцида да се Западна цивилизација распада.
Време је и било.
Стрпљење се исплатило.
У предности смо у односу на све генерације пре нас, које су то говориле да ће то морати да се деси, али то нису доживели.
Данас се Распад, ипак, дешава.
Упркос огромној неверици и негирању, то се данас дешава.
И ми смо сведоци тог историјског тренутка.
Да ли разумете о чему пишем?
Живимо у слому једне насилне цивилизације.
Миленијуми се ломе у ових неколико година.
Отворила нам с еодлична историјска прилика да се спасимо.
Па, што онда кукате?
Јест ли глупи или луди?
Схватате ли да смо, такви какви смо, доживели то време.
То су нам омогућили наши преци.
Њима морамо да се захваљујемо.
Који су се жртвовали да бисмо ми данас могли да пронађемо пут спаса.
Нису се жртвовали да бисмо ми данас кукали и очајавали.
Полагали су своје животе за нашу будућност.
Нико данас не тражи од нас да полажемо своје животе, али морамо да се боримо против окупације.
Морамо сами да освојимо отету слободу.
Морамо да разумемо шта је наша историјска обавеза.
Наш дуг према прецима.
Наша обавеза према потомцима.
То је једини смисао живота наше генерацији.
Једини начин да се искупимо за кукавичлук.
Престаните да кукате!
Престаните да бежите од одговорности!
Ако волите своју децу, унуке, потомство, станите у прве борбене редове за спас Србије.
То је данас ДУХ ВРЕМЕНА.
Београд, 7532.г. гроздобер
