Urednici “Ekonomista” smogli su nekako snagu da se oslobode puke ksenofobije. Napokon su se osmelili da, makar iz drugog lista, prenesu mišljenje nekoga koga ta novina predstavlja kao ekonomistu. Urednici su pokazali zaista veliku hrabrost. Usudili su se tek u treæoj godini tranzicije da obrate pažnju na neko drugo mišljenje koje se znaèajno razlikuje od vladajuæe neoliberalne ideologije. Svaka èast, gospodo! Oslobodili ste se straha. Nažalost, mnogi državni mediji su još uvek zarobljeni autocenzurom.
Ukoliko niste znali, državni mediji su zatvoreni za mene, tako da sam spreèen da graðanima Srbije izložim svoj koncept reformi. Dakle, zabranjen sam na isti naèin na koji su me zabranjivali oni iz prošlog režima. Zar je to demokratija za koju smo se, možda ste zaboravili, zajedno borili? Ako reformatori toliko velièaju tržišne principe, zašto se plaše konkurencije? Njih mogu još i da razumem jer brane osvojenu vlast, ali zašto to radi “Ekonomist”? Koga vi branite? Režim ili ekonomske principe?
Neshvatljivo je da posle dvadeset godina mog poslovanja na tržištu, bez korišæenja budžetskih sredstava, posle silnih napisa i javnih nastupa, posle odupiranja svakoj politièkoj samovolji da se opljaèka privreda i okuje tržište, urednici “Ekonomista” iz drugog lista saznaju da sam ja – ekonomista. Kakvo je to, gospodo, licemerje? O èemu se tu radi? Zar nije bilo profesionalno da u vašem listu dobijem makar malo prostora da iznesem svoje mišljenje? Od ambicioznog ekonomskog lista, koga èitam od osnivanja, oèekivao sam doslednu principijelnu borbu za uspostavljanje tržišnih institucija i vladavine prava, oèekivao sam da æe biti otvoren za razlièite ekonomske koncepte, a ne da postane bilten Vlade i Narodne banke, ksenofobièan za bilo kakvu kritiku postojeæeg, nametnutog modela reformi.
Iskustvo zemalja u tranziciji pokazuje da su uspešne reforme bile samo u onim zemljama gde je održana javna rasprava o tipu reforme. Zašto mi nismo imali tu javnu raspravu? Zašto “Ekonomist” nije organizovao struène rasprave? Kakve su to teme broja u kojima nastupaju istomišljenici i ljudi koji su poznati kao ljubitelji svake vlasti. Ljudi koji su se sami proglasili za eksperte. Mnoge vaše uvodnièare i komentatore, koji su postali glasnogovornici Vlade i NB, pamtim kao ostrašæene teoretièare samoupravljanja, socijalizma i konsultante Vlade u procesu vauèerske privatizacije.
Zar mislite da smo iznenada zaboravili sve njihove savetnièke uloge u despotskom režimu? Nijednu kritiku nisu napisali ili javno rekli o tom režimu, kao što to ni danas ne èine. Kakva je njihova odgovornost? Otvorili ste svoje stranice za liène savetnike Despota, poltrone koji su mu pisali i èitali predgovore za knjigu, dok ste mene zabranili. Bio sam spoljni saradnik Ðinðiæa skoro sto dana, obišao sam veliki deo privrede Srbije i ponudio, zajedno sa grupom privrednika, strategiju za rešavanje nagomilanih privrednih problema i sve smo to objavili krajem 2001. godine u knjizi “Kuda ide Srbija”. Radio sam to o svom trošku i namera mi je bila patriotska. Nažalost, posle izvesnog vremena, video sam da je na delu pogrešan koncept i nestruèni i loši ljudi koji nemaju dobre namere. U februaru 2001. godine napustio sam taj promašeni koncept i poèeo sam javno da ga kritikujem. Naravno, iznosio sam konkretne predloge kako da se investicijama pokrene privreda, ali èitava naša javnost je poverovala u opsenarstvo pokojnog premijera da æemo dobiti 6 mld $ donacija i da æe doæi dve multinacionalne kompanije koje æe Srbiju brzo pretvoriti u obeæanu zemlju. Nisam mogao da slušam dogmatsku propagandu lažnih reformatora i izašao sam iz tog nametnutog koncepta.
Nastala je ideologija vulgarnog pragmatizma i moje kolege ekonomisti, ljubitelji svih vlastodržaca, poèeli su se pragmatièno utrkivati u dodvoravanju novoj vlasti. Prve kritièke tekstove o novoj vlasti i buduæem Guverneru napisao sam veæ u oktobru 2000. godine. Nisam mogao da prihvatim krizne štabove ni Labusovo pozivanje na samoupravljanje, a skojevski upad u NB smatrao sam primitivnim i nedostojnim. Kako je moguæe da Guverner postane èovek bez ijednog dana rada u struci koji, prema njegovoj izjavi, hoæe da dobije Nobelovu nagradu? U kojoj zemlji EU, kojoj po reèima reformatora toliko težimo, to može da se desi? Kako je moguæe da u Vladu uðu ljudi koji nikada nisu radili u privredi? Kako je moguæe da na važne državne funkcije dolaze balavci bez radnog iskustva? Zašto su partijski moænici, izdelivši zone uticaja, mafijaški poèeli da reketiraju privredu? Ko uvozi struju u Srbiju? A ko naftu? Ko je gradio puteve? Koje su zarade na tim poslovima? Ko je kontrolisao šverc cigareta? Ko se vozio privatnim avionima problematiènih biznismena? Ko je odmore provodio u najskupljim svetskim hotelima? Kako je moguæe da u istoj zgradi budu Ministarstvo za privredu i privatizaciju i “Dilojt i Tuš”? U kojim sve državnim kompanijama je konsultant “Dilojt i Tuš”? Koji ministri i èlanovi Vlade su u upravnim odborima i tenderskim komisijama? Kako je moguæe da savetnici Vlade dobijaju tolike uplate sa egzotiènih ostrva? Zašto privatizacijom dobivamo monopoliste?
Mogao bih beskrajno da nabrajam ono što svi graðani Srbije danas jasno vide. Zašto vi niste pisali o tome? Èega se plašite? Više ne možete da sakrijete da je vlast katastrofalno neuspešna i da nije sposobna da pokrene privredu. U treæoj godini tranzicije, industrijska proizvodnja je u minusu 3,5 odsto, poljoprivreda èitavih 10 odsto. Otkako su došli na vlast napravili su najveæi spoljnotrgovinski deficit od 10 mld $. Ko je kriv za to? Ko nas je uveo u dužnièko ropstvo? Nezaposleno je 968.250 ljudi, dok æe bez posla uskoro ostati u 34.208 firmi još 468.000 ljudi. Ko je kriv što 63% graðana živi na 1-2 $ dnevno? Ko se bogati u Srbiji? Ko je uzeo 130 mil € u izvozu šeæera? Ko su kumovi kapitalizma? Ko su spahije naše tranzicije? Šta to rade naše parazitske banke? Zašto nema investicionih fondova? Zašto nemamo pravu Berzu? Kako pokrenuti privredu? Kako izaæi iz ovog uništavanja države i naroda? Sve su ovo pitanja koja traže hitne i konkretne odgovore. Zašto, gospodo urednici, ne otvorite svoje strane i za suprotna mišljenja?
Za kraj, da vam objasnim šta je sporno u privatizaciji. Predlažem da poðete zajedno sa mnom na teren i videæete kako zaista izgleda privatizacija u Srbiji. Predlažem da organizujete okrugli sto o privatizaciji i reformama i da vaši novinari naprave istraživanja dosadašnje privatizacije. Kad to budete uradili, tek tada æete shvatiti zašto je privatizacija pljaèka. Nisam protiv privatizacije, kako mi neki ljubitelji nove vlasti spoèitavaju, veæ sam protiv ovakvog nakaradnog modela.
Zašto bih ja privatnik bio protiv privatizacije? Kakvo je ovo ludilo? Ko ima problema u mišljenju? Dosledno decenijama branim tržišne i moralne principe. Branim i kalkulaciju. A sporna je, draga gospodo, upravo kalkulacija u sluèaju duvanske industrije. Duvanska industrija postoji od 1885. godine i ako zanemarimo tri godine kada je bila u vlasništvu Lender banke, èitavo vreme država ima vlasništvo. Zašto kraljevina i socijalistièka država 115 godina nisu privatizovali duvansku industriju? Nisu se setili? Bili su glupi? Nisu našli strateškog partnera? U èemu je, dakle, problem? Problem je u tome što oni nisu to hteli da urade jer su domaæinski svake godine punili budžet od duvanske industrije. Sada su došli tržišni talibani i sve su srušili. Zašto? U Srbiji se godišnje popuši 20.000 t duvana, odnosno 1,2 mld paklica. To je finansijski potencijal tržišta od 1,13 mld €. Zašto je tržište od 1,13 mld € godišnje prodato za jednokratnu uplatu u budžet od 437 mil €? Zašto su ministri bili u tenderskoj komisiji? Zar to nije sukob interesa? Ministar za privatizaciju, on se privredom uopšte ne bavi, nikad nije radio na tržištu. On bahato tvrdi da æe zarada godišnje biti 10 mil € i amortizacija 12 mil €, te da æe multinacionalne kompanije tek za 20 godina vratiti uloženo.
Dobro da je ministar napravio ovakvu konsultantsku kalkulaciju jer je pokazao svoje nepoznavanje tržišta. Bruto zarada na cigaretama u našoj zemlji je 600 mil €, dok je neto zarada 300 mil €. Zašto smo dozvolili da nam ispred nosa drugi uzimaju svake godine 300 mil €? Radi poreðenja, hrvatski TDR je za pet godina uveæao profit preko 5 puta i akcije su dostigle 3.500 €. A to je, prema mojoj proceni, donja granica zarade godišnje na cigaretama koja se legalno pokazuje. Drugo, radeæi godinama na istoènoevropskom tržištu kao ksenofobièni savetnik razlièitih multinacionalnih kompanija, plaæen sam bio da napravim takvu strategiju poslovanja da se celokupna investicija vrati veæ u prvoj godini. Tolerisali su još samo jednu godinu. To je neoliberalna logika turbokapitalista. Oni uzimaju sve odmah! Toliko o vašem komentatoru koji mora da zna elementarno tržišno poslovanje kad veæ nekog kritikuje.
Da li su svi izneseni argumenti dovoljni? Èitavu knjigu argumenata spremamo o privrednom kriminalu reformatora koje ste vi, sve do nedavno, bezrezervno podržavali. Zašto ste prihvatili sve njihove laži? Izaðite iz urednièkih fotelja, seminara i okruglih stolova na tržište i videæete ko govori istinu.
Danas su sve maske pale. Graðani Srbije i mi privrednici ne možemo da izdržimo sve pogrešne reforme. Zadovoljan sam što sam od prvog dana ustao u odbranu istine i pravde. Ustao sam u odbranu struke. Bio sam u poèetku potpuno sam, dok je danas, posle svih afera, veæina struènjaka i graðana prihvatila moju argumentovanu kritiku. Zašto “Ekonomist” još uvek luta? Koliko novaca treba da ukradu ljudi iz vlasti da bi urednici napokon shvatili da se “reforme” sprovode da bi dobili novu kartu bogataša? Kada budu pobegli iz zemlje na neka egzotièna ostrva, ostaæe nam razorena privreda i osiromašeno i prevareno stanovništvo. Kako onda pokrenuti privredu? Kako æe se puniti budžet kada sve rasprodaju? Šta æe prodavati naša pokolenja? Možemo li zajedno da odgovorimo na ova pitanja? Kakve reforme su nam potrebne? Koji je alternativni model privatizacije?
Alternativni model privatizacije duvanske industrije izgledao bi ovako: 60% vlasništva ostalo bi u vlasništvu države, 10% radnicima i lokalnoj samoupravi, 30 % akcionarima – graðanima. Umesto 88,8 mil € graðani bi uložili 100 mil € i to 2 mil graðana po 50 €. Onaj graðanin koji ne bi mogao odmah da uplati 50 €, država bi mu dala moguænost da uplaæuje u 10 rata po 5 €. Šta bi dobili ovim modelom? Država bi svake godine dobijala u budžet na ime vlasništva 150 mil €. Ponavljam, svake godine. Država bi i u ovom modelu ubirala porez, tako da je vaša primedba o porezima besmislena. Menadžeri u dve fabrike dobili bi bonus od 5% od neto dobiti, dakle, 15 mil €. Za uspešno voðenje te dve fabrike treba 10 menadžera i svaki bi godišnje imao bonus od 1,5 mil €. Naravno, i oni bi plaæali porez na prihode, dok æe stranci te pare izneti van zemlje. Radnici bi imali plate i dividende na kraju godine, kao i 5% bonusa za dobar rad, pa bi njihova meseèna plata bila 2.400 €.
Zašto su država, radnici i menadžeri dozvolili da im uzmu zaradu? Graðani bi imali prinos od dividendi i kotaciju akcije koje bi bile višestruko veæe nego da pare ulože u banke sa 2% godišnje kamate. Ono što je važnije, graðani bi se nauèili akcionarstvu i investirali bi na Berzi. To bi dovelo do pravog razvoja Berze i pokrenule bi se investicije u dobra preduzeæa. Naši graðani bi otkupili sva dobra preduzeæa, zajedno sa dijasporom i stranim partnerima. To bi dalo zamah snažnom privrednom razvoju. Sa stanovišta ekonomskih interesa o kojima precizno iznosim kalkulaciju, prodaja duvanske industrije je zloèin. Neka se stide svi koji su u tome uèestvovali i oni koji su im pomogli i hvalili ih.
Kada budu srušeni sa vlasti, neko æe napraviti reviziju privatizacije i otvoreno æe pisati o svemu. Hoæe li “Ekonomist” imati hrabrosti tada da piše o tome? Koga æe braniti? Hoæe li podržavati neku novu vlast? Hoæe li njeni uvodnièari kritièki pisati o kumovskom kapitalizmu i pljaèkaškoj privatizaciji? Zašto to nisu radili ranije? Uprkos svemu, vreme je najbolji sudija. Gorak ukus ostaje posle svega.
P.S. Iznenadio sam se kada je vaš novinar došao. Nastaje li to neko novo vreme u Srbiji? Ekonomist broj 174 Beograd, 11.09.2003. god.
