Либизација“ мач глобалних крсташа
Пише: Драган Милосављевиоћ 26 август 2011
0Власт у Београду је, брже боље, практично признала, усвојеним закључком владе о потреби успостављања односа са Прелазним нациналним саветом, нови режим у Либији. Послате су и понуде за испоруке оружја армади. Изненађење, не. Прерано, никако, јер током боравка Меркелове било је јавних, али и тајних порука алијансе која је, тврде овдашњи званичници, „једина будућност безбедности Србије“, мада, још памтимо, сатирала нас је са неба, баш као данас злехуде Либијце. А све гонећи „тиранина“.
Обновићемо порушену и будућу „демократску „Либију, и то либијским новцем од нафте „баш као и Ирак“, или Аганистан (приходима од дроге), поручују цинично петролејски и банкарски стрводери. То су изасланици Рокфелера, Ротшилда, Голдман Сакса, Тотала, Шела, Бритиш Оил, који су ових дана преплавили освојене бушотине и рафинерије.
Они су преко МИ 6 финансирали десант на Триполи у коме је племе Бербера прихватило да им прибави Гадафија живог или мртвог. Док британски маринци, јавља РТ, око 1000 њих, чекају да се искрцају у приобаљу а неколико стотина припадника МИ 6 и ЦИЕ и других обавштајаца, баш као у „Бљеску“ и „Олуји,“ координаирају операције лова на вођу.
У међувремену, пушта се прича на америчким медијима о „Србима снајперистима Гадафија“. А радо и алаво то гута про-НАТО домаћа штампа. Иначе колико од Либије, толико је остало и од резолуције ОУН о зони забрани летења. Окончана је срамно сувереност најбоље стојеће земеље Африке“. Либизација „се јасно исказује као мач глобалних крсташа усмерен на нове „подвиге“.
Русија, која се уздржала код гласања овој прикривеној агресији НАТО (све има своју цену као и напуштање Косова ) преко минстра Лаврова скромно признаје да је губитник. Али, да ће се ваљда наћи и послић за њих.
Уосталом, зар није Москва оценила да је „Гадафи политчки мртвац“, али видимо то је и некада уједињена Либија, коју је Вођа одржавао више од 4 деценије. Кина ужурбано, после губитака у земљи где је пласирано 30 милијарди долара инвестиција, гура свој јен у светску валуту, на место безвредног долара. Већ је изгубула Југ Судана и његову нафту. Ваља одбранити шта се може у готово већ придобијеној, а сада од НАТО нападнутој Африци.
У рату за ресурсе скинуте су све образине. А НАТО у прве редове деструкције суверенитета држава, чију „либизацију“ планира, гура њихове сопствене националне елите. Баш као и током Балканизације Југославије, а сада растурања Србије.
Није искључено да се овдашњи „миљеници“ НАТО , већ деценију на врху пљачкашке транзиције, ДС и побочна колаиција, јеже на помисао да би неког још подобнијег од њих, атлантисти могли позвати да их и замене у раду на проценат, када им истекне употребни рок. А бирачи коначно схвате њихову праву улогу у оваквој „демократизацији“, без икаквих перспектива за народ и гаранција за државу. Знају деца брозове номеклатуре да се то у америчкој пракси догађа ислуженим савезницима.Зато је почело велико предизборно комешање у коме ће и суманута геј лезбо тема бити некакав лакмус око стања опште напетости. Можда ће присталиве параде агитовати са моста без прилаза.
Баханалије
Али много веће, крававе баханалије догађају се на северу Африке. То је део свеопште културе насиља и светогрђа наменут од спин цивилизације запада. Припадници НАТО чопора ових дана комадају Либију уживо, пред камерама, а аудиторију у светској ТВ арени добрано кретенизованој перманентним призорима насиља, прилажу садо-мазо призоре баханалија у „увођења демократије„, какво је већ изведено на Балкану
У „Либизацији“ Африке ће редослед догађаја, додуше, бити нешто измењен. Па грађански рат између кључних племена тек предстоји. И то после победоносног котрљања глава преседника држава и вође револуције. Овдашња проатланска власт, која је позивала бомбардере на Србију, шефа дражаве препустила је лаганој смрти тек на крају сценарија.
Оно што, међутим упућује на значајну сличност методологије увођења „демократије„ у Србији и Либији јесте изненадно јединство „такозване опозиције“ Гадафију у којој главну реч имају НВО изасланици, интелектуалци типа Бернар Анри Левији, неформални председник владе у Бенгазију и.. са друге стране .. људи са са најважнијих функција досадашњег режим, пребези из најближег окружења Гадафија.
Каква сличност са, у Србији никада до краја расветљеном причом, ко је све у којој фуннкцији и са колико добро наплаћане „видовитости“ напустио Слободана Милошевића, још дој је овај фомално био на власти. Да би слегањем рамена пропратио његово изручење и Хаг и са мало крокодилских суза одлазак у смрт. Какво евентуално суђење у Београду. Да би брже боље улетао у поделу плена власти отете 5 октобра.То је прагматизам у политици, рече весело ових дана један „аналитичар на телевизији.
Може се, дакако, расправљати и критиковати модел владавине пустињског лисца, као уосталом и балканског, својевремено, коју му је био узор у одржању баланса племена и регионалних утицаја. Али, да ли су репрезенти демократије разуларене банде полуголих „и дрогом надуваних„ плаћеника, који бесомучно шутирају главу статуе вође револуције, и да ли завређују поверење као будући носиоци прогреса сарадници вође који су донедавно били главни ослонци режима. По Обами тај режим је морао нестати са Гадафијем. Иако није нестао ни у Египту са падом Мубарака. То питање не поставља на западу бар не јавно, ама баш нико. А овде се подразумева, од стране припадника“ ружичасте револуције„ да је све то савршено нормално. Јер све је, па и црква у коју су угазили, „револуционари“ као и 1945 , увучено у ковитлац нових вредности“ и „ реалног стања „
На прагу армагедона
Они који су се на страницама провладине штаме у Србији хвалили да су „довели НАТО да би оборио Милошевића“ данас су задовољни сведоци да се предаје и комад по комад цела Србија. Све указује да су и овдашњи и либијски уједињени „незадовољници“ заправо алави чауши НАТО, омамљени процентом за деструкцију сопствене земље, све да би похлепно обезбедили и себе и своје потомке.
Они у Бенгазију, предвођени саветником Саркозија, који је својевремено правио политички капитал од новца Ал-Каиде у Босни, показаће се, тек су пролазна гарнитура. После потпуног потчињавања Либије биће сведена на најбичније марионете, храњене коскама испод трепезе велике НАТО-пљачке
Либијци ће одсад морати да се навикну да живе од песка и обећања, а не од нафте. Као што смо и ми морали отрпети гостовање француског филозофа, конвквистадора у Левија Реxу у Београду, у режији домаће НВО, да нам објасни како смо искључиво ми Срби, растурили Југославију.
То су, уствари шакали који следе лавове – освајаче. Данас на црвеном тепиху код Камеруна, Саркозија, Белрусконија, није историја која се бележи великим словима. Неки овде, сетиће се путешествија славе водећих ликова 5 октобра, и поход бројне награде, које је у ери убрзања капитулације политичке воље Србије добио њен председник иначе у сталним консултацијама са менторима.
Уосталом он је, супротно уверавањима да је поражен у сурету са примадоном светске политике, уствари добио алиби од Меркелове за одустајење од Европе, (што је све време бачена варалица за бираче), али тек када је обезбедио довољно времена за наступ потпуне регионализације, читај растурање Србије. У међувремену догодило се као гаранат тог процеса преузимање свих полуга власти у Србији од НВО, власти у снеци и паралелног генералштаба НАТО.
Сада ће, до наредних избора, заједно са својим миљеником Вуком, председник играти на патриотску карту, (не дам Косово) омиљени џокер опозиције. Са оваквом опозицијом то је реално и могуће. Да ли је после дебакла политике „и Европа и Ксообво“ неко тражио оставке владе и председника? Не.
И сада шта. После посете, Меркелове цео хор провладиних аналитичара, да не бројимо паметњаковће типа „матичара“ из Јагодине, који се разуме у све врсте погона, не само тракторског, осмишљава како да ултматум о предаји и последњег педља Косова представе као гаранцију пута у Европу. То лудило је атак на мозак и има, рекло би се, погубнији ефекат и од НАТО бомби. Другим речима „балканизација “једнако либизација“, то је закон спојених судова најновије формуле НАТО колонијализма.
Да ли уопште постоји реч оставка за оне у Србији који су део тог пројекта? Да ли је уопште могућа и концетрација последњиох остатака свести и савести раштрканих патриота и људи од државотворне одговорности да се могућа неконтролисана, или чак свесно испровоцирана експлозија маса, као алиби некавог ванредног стања, или новој интервенцији, предупреди и оправдано незадовољство уведе у интитуционалне политичке воде. Полагања рачуна одговорних и окупљања патриотских и демократских снага.
Нема где другде него у уставотворној скупштини и влади националног спаса. Јер иначе спаса Србији неће бити. Као што данас нема Либији, коју су до последњег барела продали бивши Гадафијеви министри, генерали и полицајци гладни мита, а на рачун опстанка државе и народа гурнутог у крваве племенске обрачуне. Не дозволимо да Србија буде балканска Либија, као што је Либија балканозована по овдашњем моделу.
