КРЛЕЖА И СРБИ
Навршава се тачно четири деценије од смрти највећег југословенског писца Мирослава Крлеже ( 1893 – 1981 ) и мени данас изгледа, после протока толиког времена, упркос свему што нам се догодило, као да се, како историчари воле да кажу, после велике историјске дистанце, ништа није променило, као да је све остало исто у тумачењу увек изазовног, противречног, оспораваног и негираног Крлеже. У случају Крлеже, можемо да кажемо, време је готово стало. Нема ничега новога ни код Хрвата нити код Срба. Крлежа је углавном остао потпуно заборављен. О њему говоре и пишу погрдно незналице и дилетанти, који признају да га уопште нису читали, па његово уметничко дело остаје у сенци његовог политичког и друштвеног ангажмана.
1.Крлежа књижевник
У овом есеју намеравам да изнесем свој лични однос према Крлежином стваралаштву и према његовом друштвеном ангажману, не осврћући се на мишљења и ставове књижевне и политичке јавности, јер нити припадам том свету, нити ме њихово мишљење обавезује, па сам потпуно слободан да напишем све оно о Крлежи што до сада нисам стигао да напишем на једном месту и да објасним откуда ова моја потреба да се данас, после свега што се догодило на релацији односа Срба и Хрвата, усуђујем да као Србин рођен у Београду, који води порекло из Далматинске загоре, из села Стрмица, покрај Книна, поново, по ко зна који пут, устанем у одбрану највећег хрватског писца, кога је његова домовина и његов народ напустио и прилично заборавио.
Жеља ми је да приближим Крлежу млађој генерацији мојих читалаца, да разбијем предрасуде и заблуде код старијих читалаца о њему који, због сталне пропаганде режимских, неталентованих писаца, ригидних публициста, острашћених патриЈота професора, потплаћених и неписмених новинара и глупих партијских идеолога, верују како је Крлежа усташа, србождер, шовиниста, великохрват, кукавица, покварењак, титоиста, лењиниста, арогантни пургер, малограђанин и идеолог социјализма и комунизма. Жеља ми је да проговорим о Крлежи на линији здраве људске памети, да његово уметничко дело одвојимо од његовог живота, да његов политички и друштвени аранжман поставим у доба у коме је стварао, како бисмо га боље могли да разумемо, да критички проговоримо о његовим грешкама, заблудама, лутањима, искључивостима , нападима, одбранама, полемикама, побунама и поразима, повлачењу и покоравању, да отворено, без мржње, уз доста страсти, јер Крлежа је страствен и провокативан, покушамо да прикажемо писца који на најбољи начин репрезентује XX век и чије дело и живот најбоље одсликавају положај мислећег човека у том окрутном веку у коме су се догодила два велика светска клања, у веку у коме су рађани и умирали нацизам, фашизам, комунизам и социјализам, у веку где је насилни тоталитаризам, без обзира на идеологију, успео да порази и покори сваку здраву људску памет, успео да, користећи се свим пропагандним и маркетиншким триковима, протера ту здраву памет што даље од обичних људи, како би лакше могао да манипулише тим превареним људима, да их лакше задоји , уплаши, порази, покори и освоји, да потпуно овлада њима и њиховим умовима, да их лоботомира идеологијама, посвађа међусобно и да их претвори у своју послушну војску, топовско месо, која мора да гине за интересе управљача света и оних који владају тим поробљеним светом и који се богате на његовој несрећи.
Из мог искуства могу да кажем, сукобљавајући се непрестано са наводно умним Србима, којима је Крлежа био одвратан, који су површно, неинтелигентно, папагајски досадно, понављали исте просте фразе које су негде чули, нападајући Крлежу на потпуно исти начин, употребљавајући исте речи, да ми се то више смучило, изговарајући све оне оптужбе које сам већ овде изнео, да би, с друге стране, исто тако, сукобљавајући се и са наводно умним Хрватима, који су исто тако површно, неинтелигентно и мајмунски блесаво пљували по Крлежи и понављали једне те исте научене фразе, како је Фриц био, ипак, српски зет, србофил, да му је жена Бела, та личка Лепосава Кангрга, била лоша и неталентирана глумица за коју је он морао да пише драме и да пљује, бедак и факин, по нама Хрватима, да је он истински мрзео Хрвате, да је писао о хрватској малограђанској интелигенцији, да је био уображен и препотентан, да се разметао својим знањем језика, да је имао енциклопедијско знање само да би показао да није простак и пургер, да се ругао хрватским политичарима и хрватској хиљадугодишњој култури, да није ни био католик, да је исмејавао наше бискупе и кардинале, да је о папама писао да су бандити и разбојници, да је био револуционар, комунац, лењинист, социјалист, југославен, најбољи пријатељ са оним терористом Ђуром Цвијићем, који је желио устрелити племенитог нашег хрватаског бана Славка Цувају од Ивањске, да је побегао из пештанске лудовицејске кадетске академије у Србију и да се пријавио, Исусе и Марија, као добровољац да се бори у балканским ратовима, чак два пута 1912 и 1013.године, што потврђује да је уистину био унитарист и српски шпијун, да је одбио да помогне нашем племенитом доктору Анти Павелићу, када је био позван да подржи нашу драгу НДХ, да је тај тат и лопов остао по страни решавања хрватског националног питања, јер је био титоист, интернационалист, стаљинист и кверулант, да је, замислите тај скандал, писао и на екавици, да је објављивао у Београду, да је признао да воли Београд и српску чаршију, која смрди по ћевапима и печеној прасетини, више од свог Загреба, па је потпуно природно и нормално што га Хрвати не подносе и што му не одају пошту као великом писцу. Из мог искуства могу да кажем, да сам све те наводно начитане српске и хрватске интелектуалце питао, када већ толико пљују по Крлежи, да ми наведу шта су они то прочитали од Крлеже, која дела и шта му замерају у тим његовим делима, добијамо сам увек један те исти одговор – да они нису читали Крлежу, да су покушали, али да је Крлежа превише тежак за читање и да га је тешко разумети. Зашто би га и читали, правдали су се и једни и други, када они све знају о њему и зато што све знају не морају ни да читају једног таквог одвратног и грозног усташу или српског унитаристу, зависи која страна тражи оправдање за своје нечитање, који, узгред, пише тако дугим, тешким, мисаоним, неразговетним и замршеним реченицама да не може ни да се чита.
И тако, Крлежа је оспораван како из Загреба, тако и из Београда , на потпуно исти начин, а ти који су га оспоравали признају да га нису уопште ни читали.
Дошао сам до тог открића, негде пред саму Крлежину смрт, пошто сам годину дана раније, у лето 1980. године, провео месец дана у Загребу, радећи као бригадир на радној акцији на ауто-путу Ивања ријека – Липовљани, па сам имао ту част да будем позван од стране једне лепе Загрепчанке из моје братске бригаде, кћерке доктора правних наука, високог комунистичког дипломате, његове екселенције амбасадора, и племените мајке, докторке фармације, припаднице генералске линије хрватске црвене буржоазије, да будем на недељном ручку у њиховој старој, предратној вили на Тушканцу, где сам са госпођом баком, племенитом ћерком једног славонског ратног лиферанта и бандита из Првог рата, те господином дедом, доктором правних наука са дипломом из Беча, који никада нису могли да прихвате тог загорског пробисвета и гуланфера за свог председника, те са њеним утицајним ујацима и стричевима, градским и републичким комунистичким функционерима, који су заједно обележавали неку годишњицу породице, па ми се , ето, пуким случајем, пружила тако прилика да разговарам о свему и свачему, о светској политици, о економији и кризи, о скупоћи, о Титовој недавној смрти и о будућности Југославије, о Крлежиној болести, то сам ја први изговорио, јер сам сматарао да је некако ред да то баш ја први и отворим, радило се, ипак, о највећем хрватском писцу и да ће они бити изненађени да ја, студент из Београда, са коренима из Стрмице, крај Книна, говорим о хрватском великом писцу од кога сам много научио, али, нажалост, настао је прави мали скандал на помињање Крлежиног имена, уследила је таква рафална канонада мржње, испаљена са свих страна, оптужби и тешких речи, да сам био, у првом тренутку, заиста изненађен и затечен. Мислио сам искрено да ће им бити прилично драго да ја, као Србин, говорим похвално о хрватском највећем писцу , па ми је требало мало времена да се приберем, да дођем себи од толиког изненађења, запљуснут сам био тим таласом беса и мржње, требало ми је кратко време да се саберем, да се тргнем, па сам се, дошавши себи, свом младалачком жестином и динарским виолентним менталитетом супротставио том изненадном и неочекиваном нападу. Знања сам о Крлежи довољно имао, јер сам пуних шест година интензивно читао Крлежу. Прочитао сам за тих шест година све што је Крлежа написао. Све драме, романе, есеје, полемике и расправе, прогутао сам то у једном даху, враћајући се неким делима поново и бележећи Крлежине бритке мисли. Сматрао сам да могу себе да назовем крлежијанцем, научио сам већ у Београду да се сукобљавам са српским тупавим и провинцијалним националистима, који су мрзели Крлежу, мада га нису читали, па ми је овај сукоб са хрватским малограђанима на Тушканцу дошао као добар тренинг за наступајућа гостовања на хрватском јавном простору.
Крлежу сам први пут почео да читам у првом разреду гимназије, у јесен 1974.године, тек сам се био учланио у малу библиотеку на Старом граду, недалеко од Палмотићеве улице, када сам, прегледајући предратне књиге, узео неко старо издање ХРВАТСКИ БОГ МАРС и када сам , прелиставајући наслове новела, наишао на текст под називом КОТА 313. Прочитао сам тај антиратни памфлет онако с ногу, стојећи непомично, потпуно запањен. Имао сам осећај као да је скривени вулкан експлодирао у мени. Ватре су гореле на све стране и осветљавале моје скривене мисли. Пушио се густи дим од усијања и обавијао оштре реченице. Житке лаве су текле као изливена река. Топлота је избијала и топила све моје предрасуде и заблуде. Стајао сам укопан пред том природном стихијом, немоћан да се супротставим чврстој и темељној логици здравог разума и логичних мисли. Био сам понесен призором описа бесмислености једне крваве ратне епопеје, глупом страдању невиних људи за туђинске интересе и за наметнуте, лажне идеје, обавијене прљавом ратном пропагандном, исказане фантастичном пишчевом изворном енергијом, његовом уметничком страшћу и талентом, његовом прометејском побуном против тог суманутог светског клања, у коме страдају невини народи и где се стреља свака здрава логика. Осетио сам да ми је Крлежа близак, да му је његова мисао прихватљива, да снагом разума разваљује затворене челичне капије и да кида ропске ланце са окованог човека. Крлежа је покренуо у мени све оне мисли које су ме годинама већ мучиле, пред којима сам страховао, које нисам смео сам да покренем, нисам имао храбрости, које нисам смео да изговорим, којима не смем да се предам, јер су превише дубоке и опасне, вировите, превише тешке и мрачне, мисли које је он тако једноставно износио, складно, логично и доследно, забрањене мисли које је приказао у тој краткој форми и показао ми којим путем морам да кренем и шта треба да радим. Након тога, почетног великог изненађења, за мене откровења, почео сам да читам све што сам нашао у библиотеци од Крлежа и почео сам да купујем књигу по књигу, да скупљам Крлежина дела, јер сам увек читао, и данас још увек тако радим, књиге са оловком у руци, подвлачећи све што ми се свиђа, што ми се допада, што ме чини испуњеним, то пажљиво записујем, понављам, неколико пута, учим, враћам се написаном и тако све док то што сам прочитао и сазнао не постане део мога мисаонога света, док не постане моје и док то не преточим у неку моју уметничку форму.
Нисам имао никаквог плана у читању Крлеже, нисам имао ни водича ни учитеља, нисам читао књижевне критике, нити предговоре или поговоре, то ме није занимало, желео сам да остварим директан и непосредан контакт са пишчевим делом и његовим мислима. Нисам био оптерећен његовим животом и радом, знао сам сасвим мало о њему и нисам имао неку преку потребу да првих четири године читања изучавам његов живот, јер сам био искључиво усмерен само на читање његове литературе и изучавање његових књижевних дела. То се показало као одлично опредељење, јер сам успео да, ако тако могу да напишем, ухватим писца у његовом пуном уметничком замаху и таленту. Успео сам да ухватим његове мисли, логична расуђивања, динамику реченице, његову ширину и дубину, тананост, сензибилност, узвишеност и посебност, његову оригиналност и посвећеност уметности и уметничком изражају.
Крлежа ми је одговарао по темпераменту и стилу, био је то литерарни ураган, који руши све ускогрудости и себичности малограђанског света пред собом, био је то књижевни поводањ који се широко и барокно разливао и плавио најинтимнија места поробљене људске душе. Био је непредвидив као ратни диверзант, суров као колонизатор према глупацима и homo cilindrakusima, логичан као строги професор математике, сензибилан као Бројгел, уметнички доследан као самурај, особен као неки дивљак из топлих мора о којима је болестан и рањен сањао у Галицији, био је у свом уметничком изразу прецизан као Рембрант у осликавању Час анатомије доктора Николаса Тулпа, био је разигран као Херонимус Бош, био је ренесансан, ерудита и писао је у одбрану људске памети и човековог усправног хода према звездама. Писао је против глупости, коју је сматрао свемирском појавом, која се вуче за човеком као реп мајмуна, писао је о малограђанским одродима и скотовима који су служили окупатору, који су издали сваку националну идеју, који су се стидели што су Словени, Хрвати, што живе на Балкану, писао је о глембајевској капиталистичкој буржоазији, Домаћинском, тим првим домаћим тајкунима и олигарсима, који су злочином, убиствима, пљачком, отимањем и преваром долазили до првога милиона, за кога , неолиберали данашњице, кажу да се никада не сме питати како је настао, писао је и описивао њихове криминалне ликове убица и разбојника, који су портретисани тако верно да подсећају на Гојину палету исто таквих разбојника и крвника који су се докопали шпанског двора, писао је о проклетству тог крваво стеченог капитала, проклетству и нервној болести, лудилу и растројености живаца, који се преносе на следеће генерације, где је Леон Глембај прототип тог болесног стања друштвене квазиелите, јер он постаје, бежећи од лудила, бранећи своју логичну мисао и разоткривајући злочине његових предака, нервно лабилан, ментално поремећен, постаје душевни болесник и убица, плаћа данак у крви породичног злочина, што је, опет, логична последица губитка сваког морала, дегенерација личности у похлепној породици, у том њеном настојању да се отме новац од других и да се , по сваку цену, не бирајући средства, створи, у крви, први породични велики капитал.
Крлежа је данас актуелан више него икада до сада, јер транзиционо доба и неолиберална идеологија капитализма у коме живимо, који почивају на начелу да богати буду још богатији и да сиромашнији буду још сиромашнији, довели су нас до таквих социјалних раслојавања у друштву да је једна повлашћена каста најбогатијих криминалних скотова и разбојника, каста зликоваца коју нико не сме да пита како су стекли тај први милион, каста политичког олоша, похлепних тајкуна и крвника криминалаца, каста која је потпуно окупирала друштво и преко строго контролисаних медија наметнула опљачканом и поробљеном народу највеће вулгарности, перверзије и примитивизам кроз емитовање свакодневних ријалити програма. Проблем нашег доба је управо у томе што ми данас немамо неког нашег српског Крлежу, који ће раскринкати, разорити, разоткрити и разобличити ту нашу криминалну псеудоелиту, те наше крваве Глембајеве, Барутанске и Домаћинске, те провинцијалне помпадуре и помпадурке, ту гомилу опасних бараба и разбојника, сецикеса, примитиваца, необразованих сатрапа, грамзивих протува, политичких зликоваца и демагога, конвертита који немају никакву идеологију осим идеологије новца, болесних лажова и превараната, психопата и шизофрених лудака, немамо неког нашег српског Крлежу да расече ту друштвену трулеж хируршким ножем, да сецира те дивље хорде недојебаних старлета, што се пече, шире ноге, показују споловила, нема некога да прикаже те телевизијске водитељке и манекенке, добро плаћене курветине политичара и тајкуна, да прикаже те наше естрадне манијаке свих боја, мастурбаторе, перверзњаке и сексуалне деликвенте, алкохоличаре и наркомане, читаву ту булументу режимских и страначких, неписмених новинара, муцавих политичких аналитичара, поткупљених професора факултета, ударних песница сваког тоталитарног режима, нема српског Крлеже да сецира тај друштвени талог, читаве ту плејаду моралних протува и наказа који су упрегнути у тоталитарни систем да пију крв на сламчицу опљачканом, изманипулисаном и покореном народу, који пропагандно и демагошки причају о демократији, слободама, људским правима и правима мањина, док служе Врлом новом свету у коме владају мултинационалне компаније, корпорацијски фашизам, Велики Брат и Фамилија.
Немамо непоткупљивог и бунтовног српског Крлеже, јер се српска малограђанска интелигенција продала за државне функције, саветничка места, политичка апанаже, продала се за научне дипломе, амбасадорска намештења, директорске фотеље, добро плаћена уредничка места у новинама и на телевизијама, продала се за вечерње наступе са певаљкама на националним телевизија, за посланичка места, за донаторство или спонзорство њихових лоше написаних књига, продала се и служи тој предаторској, издајничкој, слугерањској и примитивној политици, која је добила задатак да уништи државни суверенитет Србије, да задужи народ и да све уради за његову коначну окупацију.
Нема српског Крлеже да напише НА РУБУ ПАМЕТИ, јер како да назовем ово стање у коме ми данас живимо, где се нормалан и паметан човек осећа као да живи у истој болесничкој соби са опасним лудацима, који су побегли из душевних болница и психијатријских санаторијума, стање у коме и ми уз њих полако али сигурно лудимо, јер бити нормалан у друштву лудака није препоручљиво, па се нормалан човек, уколико не жели да се супротстави, повлачи у своју осаму, неће да се замера, неће да навуче гнев моћних, гледа своја посла, гледа своје интересе, не жели да ризикује, не жели да изгуби свој посао и тако, због несупротстављања злу друштво пропада, зло влада, примитивизам царује и држава и друштво се распадају. Опет, ако се и супротставите, ако се на линији људске здраве памети и личног достојанства, побуните и крикнете, ако устанете против тог програмираног лудила и разарања, онда вас , попут јунака Крлежиног романа, прогласе лудим, хоће да вас стрпају у лудницу, јер се не уклапате у грађански пристојан просек, нисте грађански коректни, јер сте антипротивни, неурачунљиви, јер правите скандале, јер не поштујете успостављене малограђанске каноне и принципе, неписана правила којих морају да се придржавају сви скоројевићи и конвертити, уколико желе да успеју, јер сте живчани, нервно лабилни и неурачунљиви, постајете опасни за режим, постајете извор заразе и зато вас тоталитарни режим забрањује, изолује, игнорише, кажњава, затвара, осуђује на тамницу или, ако сте баш толико забраздили, одстрањује вас физички и убију вас, устреле вас као бесног пса, пред свима, као пример за застрашивање, само да им више не сметате у њиховој владавини, да их не нервирате у њиховом паланачком простаклуку, да не будете реметилачки фактор у разореном друштву и да не правите више никакве проблеме онима који су освојили власт и који не трпе никакву критику.
Нема више српског Крлеже да напише данас БАНКЕТ У БЛИТВИ , да прикаже нашег националног генералисимуса Барутанског, који се на једвите јаде, после две деценије служења Великом Циркусанту , уз помоћ страних обавештајних служби, некако докопао велике политике, парламента и министарства, који се уздигао на шовинистичким претњама другим народима, који је био ратни хушкач и ратни профитер, који је људе слао у рат да гину за његове подле политичке идеје, који је приграбио материјална богатства, бавећи се политиком, који је доживео потпуно политичку пропаст, крах и банкрот свих својих политичких идеја, али који је, када је видео како се уздиже нова идеологија неолибералне догме, одбацио сва своја пређашња убеђења, променио се, постао конвертит и издајник, постао главни промотер Неолиберализма и Европе, њен верни следбеник, постао тржишни фундаменталиста и талибан евроатлантског покрета, његов Генералисимус, Вођа и Лидер, Демагог, Лажов, Фирер, острашћени и полудели политичар без грама срама и стида, без трунке савести, који је изградио Култ личности, који је Господар живота и смрти данас у Србији, који је постао, заједно са својим братом, вођа криминалног, навијачког клана, на кога се свакога дана изврши десетак атентата, али он, ипак, успева да све намештене атентате избегне и који је , попут свих његових узора и идола, баналан, бруталан ,прост, вулгаран, непредвидив, луд, наказан и опасан по заједницу. Тај урнебесни лик наше пропале транзиције, наше трагедије, кога нема, нажалост, више ко да ваљано ни опише, да га исмеје и изруга, јер су сви уплашени и поткупљени, јер калкулишу, нема ко да га претвори у литерарног јунака неке наше балканске Блитве ,наше несрећне и пијане крчме у којој могу, упркос нашем нагомиланом древном наслеђу, да израсте такав један несретни српски Краљ Иби, креатура и циркусант, национални одрод, издајник и конвертит, каквог још нисмо имали у нашој богатој историјској традицији.
Нема српског Крлеже да опише српску ГОСПОДУ ГЛЕМБАЈЕВЕ, те транзиционе криминалне ликове што опљачкаше државу и народ, што створише велике капитале на државној и народној несрећи, те ратне лиферанте, који су продавали по папреним ценама нафту, цигаре и оружје свим зараћеним странама у балканском, верском рату, хиперинфлационе добитнике, који су били прикључени на инфузију примарних емисија из Народне банке, повлашћене увознике акцизних роба, који нису деценијама плаћали никакве порезе и доприносе, те тржишне талибане, који су приватизовали за тепсију рибе наше пољопривредне гиганте, краљеве шећера, којима су стратешке фабрике шећера продате за три евра, краљеве и шверцере дувана, који су финансирали све политичке странке и играли на све политичке карте, краљеве путева, медија, телекомуникација, малопродаје и грађевинских дозвола, породичне династије које су се обогатиле на отимачини, превари и дружењу са Вођама и Лидерима, неписмене музиканте, магационере, пропале студенте, партијске секретаре, омладинске функционере и читаву ту плејаду крвника, злотвора и убица, превараната, курветина, лаких жена, који су се, без рада, знања и штедње, докопали огромног капитала, који су постали наша нова транзициона класа, новобогаташи, тајкуни, олигарси, плава крв, чија су размажена и глупава деца куповала дипломе престижних светских универзитета, који су постајали естрадне звезде наше баналности, који су за једно вече са друштвом на сплавовима трошили више него што једна радничка породица може да заради за годину дана, који су живели по свету, возили најскупље аутомобиле, моторе, јахте, живели у замковима и вилама, који су презирали сиротињу, шљакаторе, непоткупљиве интелектуалце и способне привреднике, јер читава та гомила политичког олоша и тајкуна су постали богати само због тога што су били преваранти, лажови, јајаре, сецикесе и моралне наказе, протуве и бандити, којима ништа није било свето, осим новца и згртања новца по сваку цену. Зашто се не пише о њима? Зашто се не пише како њихова деца бесним колима убијају другу децу на пешачким прелазима и за то убиство никада не одговарају? Зашто се не пише како је медијски тајкун у ексклузивном хотелу дрогом убио своју љубавницу? Зашто се не пише о челним људима из државе који су вође наркомафије и који државу користе за своје похлепно богаћење?
Где нестадоше ти српски писци и књижевници да балзаковски, крлежијански и пекићевски оцртају сјај и беду транзиционих куртизана, газда, помпадура и помпадурки, подивљалих вампира у времену чуда, глембајевских крвника и манипулатора, индустријалаца од папира и краљева од бесмисла и глупости, естрадних мастурбатора и политичких демагога? Шта се то дешава са српским писцима да су утихнулу и да пишу сладуњаве и неинтелигентне романе које нико неће да чита, осим њихових укућана, пријатеља и познаника? Где је ту ангажована и критичка књижевност? Где је ту борба за уметнички изражај и слободу мисли? Где је крик уметника над тиранијом, манипулацијом, експлоатацијом и несрећом?
Где су данашњи робови са дна лађе драме КРИСТИФОР КОЛУМБО да вичу како се даве, јер поводањ доспелих кредита и камата не могу да издрже, дужничка омча им је стављена око врата и они су изгубили веру у Бога, где је тај Бог да их избави толике патње и несреће, не верују више никоме да их може да доведе у Царство Слободе, убијени су у појам, апатични, губе наду, нема Новог Света, нема копна, правац њихове пловидбе је погрешан, њихове муке и жртве су бесмислене и та помисао их додатно убија у појам. Адмирал брода је лудак и преварант. Он је Луцифер, Демон, повлашћена мањина га брани од гнева бесне већине, на нашем Титанику чује се само плач и лелек, крици и проклињања, неки траже да се убије Адмирал и да се ритуално поједе. Посада почиње да се буни. Океан је све немирнији. Посаду сачињавају : Сломљени, Пркосни, Пијани, Плахи, Побожни, Гладни, Безглави, Дивљи, Вапијући и Плачући. Посада је разочарана и бесна, љута, траже кривца и проналазе га у Адмиралу. Адмирал је крив за превару о Новом Свету, разапињу га на крст и баш тада, када су га разапели и када уживају у тој суровој казни, јер их је обмануо, појављује је из магле копно. Можда је смисао тог разапињања био баш у томе што се тек тада појављује копно и Адмирал, умирући у мукама, види копно, али неће доживети да се искрца на ту обећану земљу.
Нема српског Крлеже да напише нашу ЛЕДУ, да прикаже, у разиграној карневалској ноћи, када све маске падају, наше индустријалце, интелектуалце и уметнике, сав тај наш шљам што себе самохвалисаво прогласише да су елита, да прикаже њихове баналне малограђанске животе, трачеве, интриге, прељубе, флертове, отимање о материјално и телесно, да прикаже неуротичне, необразоване и перверзне транзициони добитнике, који су наметнули један болестан, труо и распадајући, паразитски, поглед на свет, један прост, примитиван и вулгаран јавни живот, где се псује, вређа, показују гениталије и сексуално општи пред камерама, па тако она несретница из Каменичке улице, која је бачена, игром животних неприлика, на улицу и која продаје своје тело истим таквим губитницима у животу за неколико стотина динара, да би могла да прехрани себе и дете, која једина, у овом прелазном водвиљу из ничега у ништа, у општем друштвеном проституисању и препродаји морала и уверења, нема никакве маске на лицу, која је оригинална, животна и упечатљива, која никога не глуми и не претвара се да је то што није, која изгледа као да је сишла са палета Георг Гроса, где се осликава поратни хаос, безнађе и настајање тоталитарног нацизма, приказаног кроз циклус „ Лице владајуће класе“, па та наша насукана каменичка проститутка делује искреније и доследније, имамо више разумевања и самилости према њој, него све те курветине и кучке са наше порнографске естраде, што опслужују богате тајкуне и моћне политичаре, држећи губитницима транзиције предавања о моралу и друштвеним вредностима.
У АГОНИЈИ пропасти српске државе и нације појављују се на друштвеној сцени, израњају из транзиционог мрака и реформаторских магли, наши барони Ленбахови, пропалице, пијанице, наркомани, коцкари, који живе од распродаје државне имовине, издаје демократије и пљачкања државних каса, који су лењи, развратни, окрутни и насилни, који су друштвени ниткови са педигреом, припадали су некадашњем слоју црвене буржоазији и не могу да се помире да су постали ништарије и подлаци, који су понижени јер служе за спрдњу и подсмех новобогаташима, чије жене Лауре су генералске мезимице и размажене каћиперке, које су у живот и брак ушле са великим надањима и очекивањима, али којима се живот претворио у тамницу и пакао, које су неиживљене, незадовољне, неисказане, које су раздражене, нервно лабилне, сензибилне и љубоморне и које, због агоније у којој живе, завршавају свој живот трагично, самоубиством као последњим чином у негацији свог упропашћеног живота.
Крлежа хируршким, ласерским ножем расеца то лажно друштво интелектуалних скоројевића, паразита , пијавица и лешинара, који се хране распадањем друштвених вредности и институција, који су убеђени и уверени како су они нека просвећена европска елита, који презиру свој унесрећени народ из кога су потекли, који се стиде свога сељачког порекла, који су задивљени европском колонијалном и освајачком културом и који сматрају да смо ми, Словени и Балканци, варвари, примитивци, урођеници, звери из шуме, да са нама ништа не може да се уради него да се убрзано поробимо, оружјем и силом, да се окупирамо, да нам се ставе јармови на врат и да служимо једној вишој, развијенијој и просветитељској европској цивилизацији. У таквим друштвеним околностима, где се тачно зна ко коси а ко воду носи, ко газдује и ко мора да слуша и да се покорава, издајничка националне интелигенција је себи одредила место окупационог управника, колаборанта, квислинга, издајника, управника концентрационог логора, који извршава преузете обавезе и чији је задатак да промени свест народу, да промени менталитет, да научи ту стоку, крдо, рају, поданике и беднике, ништарије, да морају да раде и да слушају, да морају да поштују Силу и Моћ, да не могу да се супротстављају јачима од себе, да је све унапред одређено, да не могу ништа да ту промене и да морају да се помире са својим стањем, јер ако то не буду прихватили, ако почну да се опиру, буне и протестују, да дижу главу и да траже слободу и правду, онда није остало ништа друго него да буду строго кажњени и морају да их убију или спале у плинским пећима. Задатак тих националних издајника и слуга је да омогуће да се та организована убиства или лоботомија, ради промене свести, беспрекорно добро организује и да се не губи драгоцено време за успостављање тоталитарног устројства друштва.
Крлежа се тенденциозно определио да се оштрим пером супротстави том успостављеном поретку ствари, где јачи има природно право да тлачи, где сиротиња мора да живи у горим условима од своје краве у штали, где су малограђански вампири предодређени да пију крв поробљеног народа, јер је све то део неког смишљеног Новог светског поретка, где се убијају слободе и протерује правда, определио се да пише против таквог окрутног и болесног, перверзног света тирана и убица, приказујући га изнутра, ушао је у њихове куће, замкове, станове, ушао је у њихове породице и њихове животе, ушао је у њихове болесне главе и стишњене душе, ушао је стринберговски и ибзеновски прецизно и детаљно, само да би скинуо све те нашминкане и напудерисане маске са грађанске класе у успону, само да покаже да су ти владари света и народни окупатори наказе, болесници, психопате, убице, манијаци, силоватељи, зликовци и крвници, да су морално поремећене личности и да нису способни да управљају сами са собом, да морају да се лече и да народ, грађанство, понижени и обесправљени, морају да устану против тих скотова и да сами одбране своју отету слободу.
А ко ће други слободу да им донесе? Ко? Свако ко се буде борио за слободу потлачених , радиће то искључиво у свом личном интересу, да он постане нови господар, нови тиранин, нови муљатор и шпекулант, да се он некако домогне друштвених привилегија, да он зајаши народ и да он буде неки нови народни крвник. Историја нам је то безброј пута до сада показала. Историја је постала књига извршених превара. Запис из друштвеног подземља. Крлежа се свом снагом талента и књижевног дара побунио против такве историје и такве судбине. Није пристајао да се преда и да потпише капитулацију. Устао је против намере да се врши лоботомија народа. Устао је да одбрани сувереност личног избора, личне и националне слободе. Устао је нагло и стргао све крикне са лица наше продане и слугерањске националне елите, која је радила против интереса сопственог народа и која је покорно служили интересима страних окупатора и освајача.
Одбацује драмски писац Крлежа све конвенције са почетка XX столећа, одбацује све каноне и писана упутства, не верује у те наметнуте прописе и правне оквире, не жели да свој уметнички изражај стисне у тесна малограђанска одела по мери паланке духа, одела која су у тренду и која сви, понављајући се идиотски, послушно носе, верујући да су модерни, савремени, прогресивни, да нешто значе и да ће успети да се некако упишу у недостижни Књигу живота. Крлежа на живот гледа као на рапсодију КРАЉЕВО, једночинку која нема репризу, нема понављања, која се једном приказује у нашем животу и која не признаје никакву накнадну памет, никакве исправке, преправке, никакве поновљене снимке, већ она постаје рапсодија о нашем лудилу и пропасти, метафора болесног друштва који стреловитом брзином интернета срља у своју сигурну пропаст. Све се у тој нашој рапсодији смешало и распојасало, изгубила се мера и смисао, више се не зна ко шта говори и за шта се ко залаже, у том сајамском, коралном плесу живота и смрти танцују дебели свештеници са мршавим проституткама, сељаци и слепци, госпође са сакатима, ратници и мајмуни, слушкиње са чаробњацима, национални хероји са старлетама, академици са овцама, левичари са монахињама, десничари са вештицама, анархисти са краљевима, мртваци са дамама из високог друштва, танцују педери и лезбејке, политичари и просјаци, новинари и барабе, НВО организације и наркомани, радници и јапијевци, танцују сви заједно, ухваћени у коло среће, танцују из све снаге, поскакују, као да им је то последњи плес у животу, ђипају, подврискују, све се то ковитла и увија, окреће и обрће, ударају ногама у под да се земља потреса, шкрипе клавири, цвиле виолине, циче зурле, ударају сумануто племенски бубњеви, крв ври у жилама, мамурлук у слупаним главама, свет се усталасао у тражењу изласка из тог комерцијалног бесмисла и потрошачке зависности, лају пашчад у медијима, напуштене луталице завијају по пустим селима, каравани пролазе, обешени висе на бандерама покрај сајма таштине, падају НАТО бомбе са осиромашеним људима, посланици се туку у скупштинским здањима, парови се паре у директним преносима, тресу се мрежњаче навијача, ударају рекети по хипофизама, пљују политичари у даљ и на близу, тајкуни са фантомкама пљачкају банке, док банкари цеде суву дреновину, бледи и надути утопљеници са ужетом око врата прате на курсним листама раст швајцарског франка, политички аналитичари постају јога летачи, доушници, издајници, конвертити, каријеристи и лажови су постали идоли, све је помешано : расе, нације и вере, нико никоме више не верује, свако игра само за себе своју игру, свако слуша само своју музику, држе се поробљени за уши, вуку се међусобно и спрдају својој несрећи, сви се очајнички смеју и демонски кезе, исплазили су вампирске језике, показују средњи прст са црвеним ноктом, танцују и славе људску глупост, похлепу, сујету, себичност, ограниченост, танцују у колу, опијени сопственим бесмислом и срљају тако према понору, весели и срећни као мртваци када се ослободе несносног бола и постану сами себи сувишни и досадни.
Све је постало једна транзициона ГОЛГОТА, страдање, распињање, мучење и жртвовање, све је постало површно, плитко, разуларено и размажено, сукобљава се биће и небиће, принципи и камуфлаже, сукоб богатих и сиромашних, левих и десних, сукоб унутар исте поробљене класе, сукоб унутар породице, сукоб унутар самог уморног и ражалованог човека, човека који је другом човеку постао вук и вучије прилике су одредиле односе између људи. Све је то довело до стања да данас човечанство тумара у потрази за смислом и сврхом, тумара између програмираног робота и слободног Лепенца, између себичног згртача и добродушног саплеменика, између Прометеја и Сизифа, тумара човек и тражи другога човека, сродну душу, извориште и уточиште, тумара и храбри себе да није сам, да има још чистих душа и да има смисла то вечито трагање, преиспитивање и непристајање. Човек још није умро. Нису га машине надвладале. Човек је још увек, на нашу срећу, прилично жив и жилав, није се предао, него се само умирио, умртвио, успавао и улењио. Човек се само повукао у себе, размишља, тихује, страхује, одмерава и чека. Чека да се нешто догоди. Ни сам не зна тачно шта треба да се догоди, али поуздано зна и осећа својим бићем да мора нешто да се догоди, да је садашње стање неиздрживо, да не може да опстане на дуги рок, да су све велике идеологије умрле, уништене и сахрањене, да нема више никакве могућности да се вратимо на старо, да се тражи нешто ново, другачије, нешто што је различито, нешто што ће човека покренути, тргнути, избацити из садашње летаргије и апатије, нешто што ће човека вратити на његов пут према небу и звездама. Шта је то? Обичан и мали човек нема снаге да се сам избори са тим смисленим и суштаственим питањима, нема визије, талента и ширине да пронађе одговоре за спас човечанства и тај задатак је оставио уметности и уметницима, да они, као умни, сензибилни и талентовани, пронађу путеве спасења и избављења поринутог и посрнулог човечанства.
Књижевност је та која мора у својој свеобухватној општости да пронађе одговоре на сва постављена питања суштине и смисла живота и да наговести будућност. Књижевност је дужна да крикне, искорачи, урликне, да разбије старе односе и растргне све ропске ланце. Она је обавезна да се побуни, успротиви, узјогуни, ритне и усправи. Не сме она да робује, пузи, служи и страхује. Књижевност има свету дужност да растера магле заблуда и предрасуда, да покаже пут избављења, да охрабри уплашеног човека, да буде уз њега, да га осмели, поведе и упути. Писац је пророк и месија, просветитељ и револуционар, побуњеник и посвећеник. Писац је, истовремено, и хирург који мора да расеца трула ткива друштвеног бића и друштвених односа, мора да очисти загнојене ране и да ушије отворене резове, мора да делује ургентно и оперативно, јер за страдалог у судару принципа и извитоперених тоталитарних институција нема времена за губљење, јер му живот виси само о једном концу и ако тај конац, нечијом политичком несмотреношћу, узимам ту најбаналнију могућност, случајно прекинемо, онда том страдалнику нема помоћи. Како писац да му помогне, када су се сви уротили против здраве људске памети и моралне вертикале? Како писац да помогне када знамо да нема случајности и када се све ради испланирано и теледириговано? Нема данас више добре савремене књижевности, јер уметник не ради оно што је његов позив и што би морао да ради. Нема више вредних књижевних дела, јер се они не баве суштинским проблемима отуђеног човека, него се замајавају глупостима свакодневнице. Нема више узвишених књижевних дела, јер писци нису више спремни на патњу, муку и понирање. Морамо признати, ма колико нам то тешко падало, да нема мисаоне књижевности, јер више нема мисаоних писаца. Изгубили су таленат, јер су пристали да буду поткупљени и увучени у потрошачки конформизам. Књижевност је упала у лавиринт комерцијалног индивидуализма и не зна никако да сама пронађе излаз из те омамљиве забаве и разоноде. Књижевна дела не могу да се носе са монополом и насиљем електронских медија, која су примамљива и заводљива, која не траже никаква напрезања, мучења, одрицања, читања, размишљања и преиспитивања, јер више немамо класичног читаоце, који има неке своје пориве да сазнаје и истражује, да открива, изучава и спознаје, да мења свет око себе својим чињењем, па, сходно томе, мора доста да се креће и да прикупља и упија друга знања, да се бори и да трпи ударце, него смо данас добили потрошачког конзумента, паразита који свет мења даљинским управљачем или кликом компјутерског миша, који чека да му се све донесе на тацну, принесе, да га служе и госте, да му све идиотски сажваћу, припреме у блендеру, измиксају живот и гурну у стално разјапљена гладна уста, тако да је једини његов напор, у том преживарском поимању стварног света, да прогута све што му се понуди, да не бира, да буде задовољан самим чином гутања, да се редовно и успешно преждерава и да му мозак буде неухрањен и танак, јер га не користи, док се око струка и задњице толико рашири да почиње временом да размишља само логиком свог раширеног дебелог црева.
Такав испројектован конзумент електронске цивилизације на одру нема никакву потребу да се, попут јунака романа ПОВРАТАК ФИЛИПА ЛАТИНОВИЋА, бави својим унутрашњим животом, да развија неки свој, лични поглед на свет, који ће бити супротстављен том досадном, препознатљивом, празноглавом, окрутном и окупаторском стварном свету, нема никакве потребе да се бави вечитим неистраженим темама идентитета, односа његовог са заједницом, питања смисла и сврхе свога живота, питања уметности, уметничког стварања, питања љубави, правде, истине и слободе. Плаши се тај наш савременик самог чина повратка природи и себи, плаши се да зарони дубоку у своју подсвест, да се сучели са својим скривеним тајнама, плаши се да истражи пукотине у свом детињству и свом одрастању, не сме никако да остане сам, јер бити сам је опасно, тешко, напето, обесхрабрујуће и зато је лакше приклонити се стаду, крду, стампеду, где је сигурније, топлије, мирније и безбедније, где се глава сагиње до земље и набија у задњицу Вође, Лидера и Месије, јер је тамо , упркос громогласној грмљавини дебелог црева, боље, удобније, безбрижније и прихватљивије, него да се буде на чистини, на осами, на брисаном простору, на мети, сам, остављен, непризнат, одбачен, само због тога што се толико инсистира на неким моралним принципима и етичким вредностима. Шта је то морал? Шта су то етичке вредности? Да ли то може да се маже на хлеб? Какве су то будаласте расправе докоњака? Сваки човек добро зна да се тај морал и та нека етика не мажу на хлеб, да је досадна и сувишна ларпурлартистичка расправа, обављена још у XIX столећу пред гладним човеком .о смислу опредељења за кобасицу или за Шекспира, јер то није никакво опредељење када се зна да ће се човек увек прво определити за кобасицу, не због некаквих својих сколастичких расправа, него због тога да се кобасицом може да напуни празан стомак, док се Шекспирове књиге не могу да поједу, јер су сирове и неукусне.
О чему ми онда, господо другови, причамо? Какве ми то чорбине чорбе чорбу припремамо? Ко ће те сплачине наше паланачке квазиелите да куса? Па, то је, молићу вас лепо, потпуно без укуса и мириса. То је – истоштогмођ! То је одвратно бљутаво и огавно. У том прустовском трагању за изгубљеним временом не можемо себи да дозволимо да се изгубимо у лавиринту промашеног живота. Аријаднино клупко мора да увек буде уз те наше националне корифеје, не због тога што су они узвишени и храбри као Тезеј, син бога мора Посејдона, који је одлучио да ослободи своју земљу од тешког данка и ропства и који се упустио у велики ризик и борбу да убије окрутног Минотаура, препотентна и себична ангажованост наших интелектуалних одрода нема у себи ту митску свест, храброст и смелост, немају мисаони потенцијал да тако далеко добаце, него се читаво њихово друштвено делање претворило у јурњаву за каријером и материјалним користима, због тога што они јако добро знају да их на крају тог лавиринта, када буду изашли, чекају мирисне, печене и укусне кобасице у масној тави, које им једино држава може бесплатно да припреми. Те печене и цврчеће државне кобасице својим опојним мирисом више покрећу српске малограђанске скотове да се друштвено ангажују, да делају, да покушају, по сваку цену, да се некако докопају тих укусних посластица, макар морали да се помуче да постану и доктори наука на Универзитету или угледни какадемици, кажем, више их те кобасице покрећу, него сви написани романи наших талентованих писаца о заједници, слободи, правди, истини и моралу, романи о унутрашњим немирима рањивог и осетљивог уметника, о његовим страховима, сумњама и личним борбама прогнаног ствараоца, делатника, који покушава, на све начине, да се врати изгубљеној и напуштеној заједници, да је , напокон, пронађе, да у својој прошлости добије макар неко упориште, да открије неку забачену мртву луку, где се може скрасити, попут бродова из Цесарићеве песме, који вечно снивају како се броди, док им сидра мирно почивају у плиткој води.
Где је та мртва лука, где може насукани интелектуалац да пронађе своје уточиште?
У ВУЧЈАКУ?
Да ли се тамо, у нашем селу, налази изгубљена заједница? Да ли је повратак природи истински повратак изгубљеном човеку? Да ли бекство од града значи и освајање Царства слободе на селу? Да ли, на крају, повратак селу може спасити нашу раздражену, уморну и разочарану цивилизацију? Све су то питања на која се и данас, после толико година, траже одговори и што је данашња криза све дубља и тежа, то ће се ова питања све више постављати.
Крлежа је драмом ВУЧЈАК разбио русоовске предрасуде и представе о селу као неком идиличном и природном месту, где се може побећи од градске вреве, цике, вике, похлепе, конкуренције, неморала и експлоатације, како мисли разочарани апсолвент философије и ратни војни инвалид Крешимир Хорват, како мисле данашњи наш разочарани свет, који на повратак селу гледају, не као једну од могућности да опстану у тешким кризним временима, него као бекство за искупљење рањене, повређене и отуђене душе. Међутим, ни то није било решење. Упркос силним очекивањима и настојањима да у својој глави изграде слику тог идиличног села, где се унесрећени градски човек може вратити на опоравак у село, реалност је много тежа и сировија. У општој друштвеној пропасти свих моралних и људских вредности, село није могло да остане изоловано у том колективном распадању и губљењу смисла, село је већ било захваћено индустријским развојем, комерцијалном цивилизацијом и није могло да се одупре универзалној дебилизацији. Село нам је пропало тачно онако како смо и ми пропали у бесмислу грознице потрошачке похлепе. Побегли смо и иселили се са села, јер смо побегли од самих себе и својих древних корења, традиције и предака, којих се стидимо и које више не желимо да разумемо. Спас не долази повратком на село, него се можемо спасити само мењањем вучијих прилика у којима данас живимо. Смисао живота није бекство од себе, него повратак заједници и општим човечанским вредностима, јер ако спасимо посрнулу заједницу, онда једино можемо да спасимо и себе.
2.Крлежа и Срби
3. Титов лакеј
4. На рубу памети
