Početna Sadržaj Komentari Kriza

Kriza

671
0
SHARE

Šta se, zapravo, događa? Otkud tolika otpuštanja u svetu? U čemu je problem? Kakva sad kriza? Ko je napravio krizu? Koliko će kriza da traje? Gde je Srbija u svemu tome? Šta da radi mali čovek? Sve su ovo pitanja koja muče običnog čoveka, bez obzira gde živi. Poseban problem je ako taj mali i običan čovek živi u Srbiji. Njemu ništa nije jasno. Niti se država trudi da mu objasni. Niti se u stručnoj javnosti organizuju rasprave o svetskoj ekonomskoj krizi. Ništa. Kao da nas to uopšte ne dotiče. Kao da je Srbija na drugoj planeti. Guverner je otišao najdalje u obmani javnosti. On je uplašenim građanima rekao – mirno spavajte!

Svetski ekonomski požar bukti i preti da potpuno uništi svetsku ekonomiju, dok vlast u Srbiji duboko veruje da to nije njihov problem i nastavljaju da gramzivo pljačkaju preostalu društvenu i državnu imovinu. Neoliberalni teoretičari nastavljaju i dalje da naplaćuju od države svoje konsalting usluge za propalu ideologiju, koju su svi odbacili na smetlište istorije kao nakaradni projekat. Samo vlast u Srbiji nastavlja da sprovodi taj pakleni neoliberalni koncept uništavanja sopstvene države i sopstvenog naroda. Čuveni guverner FED-a Alen Grinspen, koji je upravljao najvećom institucijom za štampanje dolara u periodu 1987-2006, koji je bio neprikosnoveni kreator deregulacije tržišta i koji je smislio hipotekarnu prevaru, izjavio je pred Kongresom da se kaje i da je pogrešio.

Izgovorio je to 83-godišnji starac, izgovorio je nešto što vam nikada nijedan srpski političar nikada neće izjaviti. Naravno, ne treba da budemo sentimentalni prema Alanu Grispenu, jer je on sve radio planski i uz dogovor sa vlasnicima FED-a. Centralna banka Amerike je privatna banka u vlasništvu trinaest porodica. Sve što je Grinspen radio bilo je deo najveće civilizacijske prevare, koja je nastala 1971. godine kada je napušten zlatni standard i kada je dolar prihvaćen kao opšte platežno sredstvo u svetu. Nije se, dakle, radilo o nikakvoj slučajnoj grešci, nego o organizovanoj prevari, gangsterskoj pljački, koja se razlikovala od banditskog pražnjenja trezora banaka od strane odmetnika Boni i Klajd samo u tome što su ovu pljačku osmislili i vodili, koristeći državne resurse i funkcije, najbogatiji ljudi planete i što su se, istovremeno, pljačkale sve banke sveta. Svakako, razlika je još bila u tome što ovi nisu nosili marame preko lica. Sve je rađeno prema zakonu. Evo još jedne sjajne poštapalice za kriminalce na vlasti koji su, donoseći kriminalne zakone, zapravo radili po zakonu. Učestale krize koje su izbijale osamdesetih godina, pogotovo ona iz 1987. i 1989. godine, jasno su pokazivale da u tom neoliberalnom konceptu nešto temeljno ne valja i da će, ukoliko se bude nastavila takva politika štampanja dolara, SAD upasti u veliki problem. Međutim, period 1990-2000 obeležen je novim tehnologijama, posebno komercijalnom upotrebom PC računara i mobilnih telefona, tako da su SAD dobile veliku mogućnost da u toj deceniji, koristeći se takvom konjukturom novih tehnologija, izvrše radikalan zaokret, naprave sistemske reforme i izbave se iz nadolazeće krize. Ništa od toga se nije urađeno. Naprotiv, pohlepa političke oligarhije i japijevaca sa Vol Strita, gramzivost koju niko nije mogao da kontroliše, bahati primitivizam milijardera, korupcija političke kvazielite i potkupljivost širokih narodnih masa, koji su živeli na kredit, preko svojih mogućnosti, koji su decenijama više trošili nego što su proizvodili i koji su verovali u američki san da se na brzaka može doći do holivudskog uspeha, sve je to dovelo do stanja da su dugovi rasli geometrijskom brzinom i da su svi odgovorni zatvarali oči pred dolazećim finansijskim cunamijem.

I cunami je došao. Prvo se pojavio 2001. kada su propali Enron, Wordco, Tyco i ostale fantomske kompanije. Nešto se moralo promeniti. Država je pravila sve veće deficite, građani su se sve više zaduživali, proizvodnja je bežala iz SAD, usluge su se uvećavale u BDP, sve više hartija bez vrednosti se kotiralo na berzama i niko se ozbiljno nije bavio kalkulacijom. Neka ide dok ide, rekao je jedan čuveni neoliberalni fundamentalista. Neizbežni krah tog koncepta je odložen novom prevarom. Ta nova prevara se zvala- hipotekarni krediti. Alan Grnispen je tu prevaru smislio. Oborio je kamate na kredite,veštački naduvao rast cena nekretnina i pothranio gramzivost bankarski proždrljivih ajkula. Veštačkim rastom cena nekretnina oslobođen je prostor za nova zaduživanja već prezaduženih građana. Građani su naseli na ovaj mamac i počeli su masovno da uzimaju kredite, verujući da će još veći rast nekretnina stvoriti prostor za uzimanje novih kredita. Tako se gradila piramidalna kula od laži i prevara. Privreda se pokrenula. Izbegnuta je recesija. Počelo je godišnje da se pravi dva miliona stambenih jedinica. I to je trajalo nepune tri godine. A onda je tržište nekretnina u SAD-u stalo. Prevaranti sa Vol Strita su smislili novu špekulaciju. Lepo su upakovali šuplje hipotekarne kredite i preprodali ih ostalom svetu. Svetski finansijski moćnici upecali su se na bačenu udicu. Razjapljenih usta progutali su sve hedž fondove. Tražili su još. Prevaranti sa Vol Strita su likovali. Počeli su da pakuju stotine milijardi praznih hipotekarnih kredita. Jagma je bila ogromna. Profesionalni investitori su privlačile milione malih ulagača. Svi su žudeli za velikim zaradama u kratkom periodu. Što veća zarada za što kraće vreme. Tako se mehur od finansijske sapunice naduvao. Predsednici kompanija i banaka su merili u kratkom vremenu sve veći uspeh i odmah sebi ispalaćivali bonuse, jer su znali da sve to na duži rok mora da pukne. I to se najzad i desilo.

Najpre je tržište nekretnina potpuno stalo 2005., da bi 2006. počelo polako da pada. Cene nekretnina su počele da padaju iz nedelje u nedelju, banke su ostale bez likvidnih sredstava, kamatne stope su počele da skaču, korisnici kredita nisu mogli da otplaćuju te velike kamate i počeli su da vraćaju kupljene kuće bankama, banke su dobile veliki broj kuća sa kojima nisu mogle da dođu do gotovog novca, počeli su masovno da nude vraćene kuće na prodaju i onda je, usled velike ponude i male tražnje, tržište nekretnina propalo. Krah se desio 9. avgusta 2007. godine. Prezaduženi građani su se oslobađali nekretnina tako da je već za nekoliko meseci bilo vraćeno dva miliona kuća. Danas u SAD ima 7,4 miliona praznih stambenih jedinica. Počele su da pucaju banke početkom proleća 2008. Prva je pukla Bern Sters, a onda redom ostale. Kriza iz hipotekarnog sektora prenela se na finansijski sektor. Iz nedelje u nedelju su bankrotirale najveće svetske finansijske kompanije. Nakon preuzimanje Feni mej i Fredi meka od strane države postalo je jasno da je đavo odneo šalu.

Američki političari i dalje lažu svoje građane. Oni nikako da izađu sa pravom cifrom ukupne dubioze. Svi statistički izveštaji se falsifikuju. Prema mojim proračunima ukupna dubioza je 120.000 milijardi dolara. Samo na hipotekarnim kreditima dubioza je 15.000 milijardi dolara. Samo na karticama građani duguju 5.000 milijardi dolara. Ukupno na svim svetskim berzama okreće se oko 700.000 milijardi dolara hartija bez vrednosti. Ukupan BDP planete ove godine jedva će dostići 60.000 milijardi dolara, a ukupna količina zlata od 150.000 tona pokrivena je, računajući današnje cene za uncu zlata, sa 4.500 milijardi dolara. Kada Kongres i Senat danima raspravljaju kako i kome da odobre 700 milijardi dolara, onda je to tragično smešna cifra kada znamo sve gore iznete podatke. Isti je slučaj sa autoindustrijom, pokušaj oživljavanja tri mrtvaca iz Detroita, koji traže 34 milijarde dolara, kojima se pokušava da odobri 14 milijardi dolara, dok su oni u dubiozi oko 1.000 milijardi dolara. Još strašnije je što su oni pojeli penzione fondove svojih penzionera, koji to ne znaju i koji misle da imaju kapital za stare dane, dok, zapravo, imaju samo knjigovodstveni podatak. Samo kompjuterski broj. Realnih para više nema. Pokušaj Bele kuće da nekako spasi propast dolara je opasan posao, jer oni svetski finansijski požar gase novim štampanjem dolara. Gase požar cisternama benzina. Prosto je neverovatno da ne znaju da pronađu pravo rešenje. Odnosno, možda i znaju, ali se plaše jer je to bolno rešenje za naciju koja je decenijama kljukana prevarama i lažima. Bolan je za naciju, dakle, sam čin otrežnjenja. I umesto to da usledi odmah, ovakvim doziranjem nevolja će se još više produbiti. To će se najbolje videti u godinama koje dolaze. I zato predviđam da će kriza biti bolna, teška i dugačka.

Profesor Štiglic je rekao da pre kraja 2011. ne treba da se nadamo nekom oporavku. Ali uvaženi profesor nije izneo koje je trajno rešenje problema. On se više bavio uzrocima koji su doveli do krize, nego načinom prevazilaženje galopirajuće krize. Socijalizacijom gubitaka i nacionalizacijom propalih banaka i finansijskih kompanija neće se ništa postići. Država može da podržavi čitavu privredu SAD-a, ali se problem neće rešiti. Problem nije u preuzimanju posrnulih kompanija, nego u zaustavljanju štampanja dolara. Kada državni funkcioneri kažu da će se intervenisati na tržištu iz budžeta, onda je to laž jer je budžet godinama u deficitu i u njemu nema para. Jedino se može intervenisati štampanjem novih dolara, ali to je kao da narkomanu povećavate dozu da bi ga izlečili. Štampanjem dolara će se potpuno uništiti dolar. Tako će nestati dolar. I valute imaju svoje rođenje, mladost, zrele godine, starost i smrt. Ponekad smrt dođe prerano. Štampanjem dolara se ubija dolar. I možda je to strategija Vol Strita da potpuno obezvredi dolar i tako poništi svoje dugove. Napraviće se nova valuta, recimo, Amer koja će imati zlatnu podlogu. Svetski monetarni sistem će se promeniti. Zlato će ponovo postati svetski novac. Ko bude imao zlata, taj će se brzo uklopiti u novi svetski monetarni poredak. Ko ne bude imao zlata biće pretvoren u roba. Naše rezerve zlata su beznačajne. Kada sam predlagao da se umesto 2,18 odsto deviznih rezervi više od 65 odsto drži u zlatu i srebru, nadobudni neoliberalni talibani, koji ništa ne znaju o finansijskim tržištima, novcu i zlatu, sprdali su se i hvale se kako naše devizne rezerve drže, kako kažu, kod prvoklanih svetskih banaka. Koje se nalaze u SAD i EU, odnosno na tržištima gde najveći svetski finansijski požar besni. Šta ako naše devize izgore u tom požaru? Kako onda dalje? Kako prevazići krizu? Šta raditi? Imamo li rešenje? Imamo. Objasniću ga u sledećem tekstu.

Tabloid brpoj 170, 2008-12-25

SHARE