Početna Sadržaj Osvetljenja Kriza zahteva mere države

Kriza zahteva mere države

933
0
SHARE

U najnovijoj knjizi „Nova paradigma za finansijska tržišta” pišete da smo „sada usred finansijske krize kakvu nismo videli još od doba velike depresije”. Da li se ona mogla izbeći?

– Mogla je, ali je bilo potrebno da se prizna kako je sistem izgrađen na pogrešnim premisama. Nažalost, kod nas je dominantna ideologija ideja tržišnog fundamentalizma, po kojoj je tržište, navodno, kadro da samo ispravi svoje nedostatke. To nije tačno; po pravilu, kad god tržišta zapadnu u teškoće, spas donosi samo intervencija vlasti. Od 1980. imali smo pet ili šest kriza i svaki put su vlasti bile te koje su novcem spasle tržište ili su organizovale kompanije da to učine. Dakle, presedani intervencije postoje. Međutim, ideja svemogućeg tržišta je nekako opšteprihvaćena, a iz nje su proistekli svi opasni pomodarski investicioni instrumenti. Tako sada, na primer, postoje tako složeni vidovi ulaganja kao što je osiguranje za slučaj da zajmoprimac prestane da izvršava kreditne obaveze koji omogućuju investitorima da se praktično klade na mogućnost da će preduzeća pasti u docnju.

Kako je mogućno da tako mnogo pametnih ljudi to ne shvata?

– U novoj knjizi izlažem opštu teoriju refleksivnosti koja naglašava ulogu pogrešnih predstava u uobličavanju istorije. Nije to stvarno neobično, nego mi ne prepoznajemo pogrešne predstave. Kazali ste da je sve ovo moglo da se izbegne da su ljudi samo shvatili šta je pogrešno u sistemu.

Ko je trebalo to da prepozna?

– Vlasti, regulatorne agencije – Federalne rezerve kao centralna banka i Trezor, odnosno Ministarstvo finansija; oni, međutim, jednostavno nisu videli šta im se pred očima zbiva. Tačnije, vlasti to nisu želele da vide, uprkos upozorenjima kojih je bilo. Konkretno, jedan od guvernera Federalnih rezervi Edvard Gramlič upozorio je prvo 2004, a potom i 2007. na predstojeću krizu drugorazrednih hipotekarnih kredita.

A predsednik Federalnih rezervi Bernanke? Ili prethodnik, Alen Grinspen?

– Svi koje ste pomenuli. Samo, ja ih ne smatram lično odgovornima, jer je umešan čitav establišment. Ekonomska profesija je razradila teoriju „slučajno izabranih puteva” po kojoj se cene berzanskih artikala ne mogu predvideti, kao i teoriju „racionalnih očekivanja” odnosno optimalnih predviđanja budućnosti na osnovu kojih bi trebalo da se predvide kretanja na tržištu. To učite na fakultetu. E sad, kad se suočite sa pravim tržištem brzo shvatite da ono uopšte ne funkcioniše na taj način, makar da i dalje unekoliko razmišljate prema naučenom obrascu.

Koliko će se stvari još pogoršavati?

– Moja teorija ne dopušta bezuslovna predviđanja zato što mnogo zavisi na koji će način vlasti odgovoriti na postojeću situaciju. U svakom slučaju, izvesno je da je situacija znatno gora nego što se to priznaje. Opšti poremećaj finansijskih tržišta dublji je i sveobuhvatniji nego ijedan dosadašnji. Povrh toga, izbila je kriza stanogradnje i krize na ukupnom tržištu nekretnina. Ona će se po svemu sudeći znatno više pogoršati iz prostog razloga što tržište uvek premašuje očekivanja, i kad cene rastu i kada padaju.

Kažete da će kriza na tržištu nekretnina postati znatno gora. Da li predviđate da će vlada možda osnovati neku vrstu agencije ili korporacije za otkup tih hipotekarnih kredita?

– Siguran sam da će biti neophodno preduzeti nešto da se zaustavi pad, koji će, ubeđen sam, biti znatno brži i drastičniji nego što se očekuje. U februaru je stopa pada cena stambenih objekata iznosila 25 posto godišnje; dakle, ubrzava se. Zaplene kuća i stanova samo će drastično povećati ponudu, pored onih 600.000 koliko ih se prosečno godišnje izgradi. Trenutno dospeva za naplatu oko šest miliona drugorazrednih hipotekarnih kredita, a od toga će 40 posto verovatno zadocneti. A postoje i hipotekarni krediti sa prilagodljivim kamatnim stopama i drugi fleksibilni zajmovi. Problem sa tzv. prilagodljivim kamatnim stopama kod hipotekarnih kredita neće zaostajati po veličini za problemom koji su izazvali drugorazredni hipotekarni krediti. U narednih nekoliko godina Amerika će biti suočena sa još oko pet miliona kredita koji se ne otplaćuju. Naravno, potrebno je izvesno vreme da bi mogla da se izvrši zaplena. U ovom trenutku na tržište neće dospeti više od 10 do 20 hiljada kuća. Ali, ta ponuda će se povećavati. Ideja da će u drugoj polovini godine ekonomska situacija nekako volšebno da se poboljša meni deluje potpuno neuverljivo.

A šta mislite koliko će to trajati?

– Pa, sve zavisi kada će se vlasti probuditi, jer se mora smanjiti broj zaplena po hipotekarnim kreditima. Potrebno je da što veći broj ljudi ostane u svojim kućama, da one ne dospeju na tržište. Mora se zaustaviti pad cena stanova, ali i sprečiti ljudsku patnju i socijalne poremećaje koji zbog svega toga mogu da nastanu. Neke zajednice su već duboko pogođene, a bojim se da će se stvari samo pogoršavati. Biće neophodno da se preduzmu određene mere, ali to se neće dogoditi za ove administracije.

Rekli ste da su Federalne rezerve morale da organizuju program u okviru koga je banka Dž. P. Morgan preuzela banku „Bear Sterns” da bi sprečile daleko veću katastrofu. I pri tom su morale da prihvate značajni rizik. Da li je to već nezdrava količina rizika?

– Bio taj rizik i nezdrav, svejedno, posao je Federalnih rezervi da to urade; mada mislim da u ovom slučaju i nije bilo ozbiljne opasnosti. Ali, to jeste posao centralne banke: dužna je da sačuva sistem kada je ugrožen. Međutim, posao im je i da spreče naduvavanje cena, a taj zadatak nekako nije prepoznat. Grinspen je progovorio o „iracionalnom obilju, iracionalnoj raskoši” tržišta. Odjek je bio loš i on je prestao. Opšte je prihvaćeno da Federalne rezerve nastoje da kontrolišu osnovnu inflaciju, ali ne i cene. Mislim da kontrola cena mora da bude cilj kako bi se sprečilo naduvavanje cena jer do tog veoma često dolazi.

A to je mnogo više nego što Federalne rezerve stvarno čine.

– Više je. Mora se shvatiti da puko kontrolisanje novca ne znači kontrolu kredita. Drugačije rečeno, novac i krediti ne idu rame uz rame. Tu nije dovoljna monetaristička doktrina. Morate, dakle, uzeti u obzir spremnost za kreditiranje. A ako je ta spremnost suviše velika – ako zajmotražioci mogu da dobiju velike kredite uz neadekvatno osiguranje – onda stvarno morate da postavite određene uslove za maržu kod takvog kreditiranja i jednostavno pokušati da obeshrabrite taj vid davanja kredita.

Razumete se u valute, slovite za čoveka koji je 90-ih godina bacio na kolena Englesku banku. Šta mislite kuda ide dolar? Svedoci smo njegovog pada. Mislite li da će centralne banke morati da intervenišu?

– Pa mislim da smo prilično blizu tačke u kojoj će spremnost banaka da zadrže dolare pretrpeti nenadoknadivu štetu. Samo, pošto nema odgovarajuće alternative, centralne banke se odlučuju za diversifikaciju deviznih rezervi i prelaze na druge valute; ipak, u celini gledano, bekstvo je opšte. I zato zemlje koje imaju veliki suficit – Abu Dabi, Kina, Norveška i Saudijska Arabija, na primer – osnivaju suverene državne investicione fondove koje drže njihove centralne banke i čiji je cilj diversifikacija aktive kako bi se novčana sredstva zamenila za realnu imovinu. Rast suverenih državnih fondova jedan je od glavnih događaja. Oni po snazi već odgovaraju svim svetskim hedž fondovima. (Hedž fond je investicioni pul organizovan kao privatno partnerstvo, često sa sedištem u of šor zoni, koji diversifikovano ulažu; strategija investiranja je da svaka nova investicija pokriva moguće gubitke već postojeće investicije. Najčešće se kombinuju jedan promptni i jedan terminski posao kako bi se izbegli rizici skoka ili pada cena ili valuta, sve u cilju smanjenja gubitaka i brzog obrta kapitala, odnosno brze zarade. Prim. prev.) Razume se, suvereni fondovi ne koriste kapital intenzivno kako to čine hedž fondovi, ali će u narednih 20 godina svakako ostvariti toliki rast da će biti pet puta veći od svih hedž fondova zajedno.

Koliko će nisko da padne dolar?

– To ne znam. Mogu da uočim tendenciju, ali ne mogu da je kvantifikujem, a ne znam ni kada bi moglo da se dogodi nešto što bi moglo da preokrene stvari. Onog trenutka kad se privreda stabilizuje, verovatno će se ispraviti stvari i na valutnom tržištu.

Teško da ima mnogo ljudi koji znaju više o hedž fondovima. Vaš fond je izuzetno uspešan. Da li bi Vašington trebalo više da reguliše takve fondove?

– Mislim da bi hedž fondove trebalo regulisati baš kao i sve ostalo. Drugačije rečeno, mora se kontrolisati leveridž. (Leveridž je odnos između duga preduzeća i njegovog akcijskog kapitala. U finansijama leveridž podrazumeva da se za redovno poslovanje pored akcionarskog kapitala koriste investicioni krediti. Zahvaljujući zakonskim pogodnostima u pogledu poreskog tretmana kamata na pozajmljena sredstva, država praktično vraća deo poreza, jer se kamata svrstava u poslovni trošak. Leveridž višestruko pomaže i investitoru i preduzeću u koje su sredstva investirana, ali je i rizik znatno veći, kako za preduzeće, tako i za investitore. Prim. prev.) Ima hedž fondova koji su zaista prekomerno koristili leveridž i neki su zbog toga i bankrotirali. Treba regulisati meru u kojoj se mogu uzimati investicioni krediti, najbolje preko banaka. Drugačije rečeno, obavezne rezerve banaka treba da budu primerene riziku koji nosi njihova klijentela. Zato bi investicioni fondovi koji koriste mnogo leveridža trebalo da budu tretirani kao veoma riskantni; samim tim, ne bi mogli da dobiju kredita koliko žele zato što im to banke ne bi dopustile.

To znači da se zalažete za uvođenje novih ograničavajućih propisa. Da li bi to moglo da umanji sposobnost hedž fondova da i dalje budu krupni akteri na tržištima?

– Da, zaista mislim da prekomerno korišćenje investicionih kredita mora da bude ograničeno. Mi smo u periodu veoma brzog odbacivanja leveridža kao sredstva i mislim da u budućnosti ne bismo smeli da dopustimo da leveridž ikada više bude korišćen kao u nedavnoj prošlosti.

Napisali ste da smo „na izmaku jedne ere”. Kada se sadašnja kreditna kriza okonča da li će Sjedinjene Države i dalje biti vodeća svetska supersila u privredi?

– Uopšte neće. Upravo je ta pozicija ono što je dovedeno u pitanje. Ušli smo u period ozbiljne neizvesnosti i poremećaja zbog opšteg bekstva od valuta, usled čega su cene berzanske robe prenaduvane. Cena zlata još nije skočila koliko bi mogla. Još uvek je otvoreno pitanje šta će sve biti posledica ovolikog poremećaja. Mislim da će globalna finansijska arhitektura morati na neki način da bude rekonstruisana zbog toga što smo spoznali da je, u suštini, došlo do preraspodele ekonomskog bremena među zemljama. Kina je postala znatno važnija, takav je slučaj i sa Indijom i tako dalje. Mislim da je sasvim otvoreno pitanje kakav će sistem proisteći iz svega.

Šta mislite o Kini? Koliko bi ona mogla da postane ekonomski konkurentna?

– Kina beleži rast, to je izvesno. Glavni je dobitnik globalizacije. Kineska valuta je znatno potcenjena i Peking iz raznih razloga mora da dozvoli apresijaciju, nedavno je to i učinjeno za 10 odsto. Sada se to povećava pa ćemo govoriti o 15 ili 20 odsto, što još otežava poziciju Federalnih rezervi jer se povećavaju izgledi za ubrzanu osnovnu inflaciju u SAD; naime, ako cena onoga što mi uvozimo iz Kine skoči za 15 odsto, to će biti ostvareno kroz osnovnu inflaciju. Cena robe u hipermarketima skače i verovatno će se trend nastaviti, a doći će i do ubrzanja.

Iako je uobičajeno da se kaže kako je roba koja stiže iz Kine jeftinija, vi tvrdite da te cene skaču. Kako stoje stvari sa Rusijom i njenom privredom?

– U osnovi Rusija je imala koristi od visoke cene nafte, ali se u njoj, u isto vreme, ponovo uspostavlja veoma autoritarni režim u kome se ne poštuju prava investitora. Sada proteruju Britiš petroleum. Dakle, ako tamo investirate, to činite na sopstveni rizik. Radio sam to i više se neću time baviti.

Sledi da nam ono što se zbiva u Rusiji govori da se politička sloboda ipak može razdvojiti od ekonomske slobode?

– Sigurno je da odsustvo političke slobode umanjuje i prava akcionara. Prema tome, to nije pogodno područje za investiranje zato što tamo ne postoji vladavina prava. U Kini se stvari znatno poboljšavaju. Vladavina prava u Kini postaje jača, iako u toj zemlji nema demokratije.

Koje je najprivlačnije novo tržište?

– U ovom trenutku Indija pokazuje dobru perspektivu.

Naše vođe su zaokupljene ratom protiv terora. Da li sledeći predsednik treba da bude spreman da sedne za pregovarački sto sa vođama organizacija kao što su Hamas ili Hezbolah ili zemalja kao Iran?

– Apsolutno treba. Napisao sam knjigu o ceni Bušovog rata u Iraku. Tvrdim da je cela ideja „rata teroru” pogrešan koncept koji je ovu zemlju odveo na pogrešan put. Upravo smo zbog te ideje izvršili invaziju Iraka obrazlažući to pogrešnim i neistinitim razlozima i upravo je zbog nje došlo do smanjenja našeg političkog uticaja i nezapamćenog smanjenja naše vojne moći.

Kako će „rat teroru” izgledati kroz deset godina?

– Iskreno se nadam da će to tada već biti za nama. Ako razmišljate u kategorijama bezbednosti i kažete da je uloga vlasti da osigura bezbednost ljudi, onda će vas to odvesti na sasvim drugačiji put delovanja. Čak se i u Iraku pokušalo nedavnom akcijom jačanja i koncentrisanja snaga, u vojnom smislu uspešnom, pružiti zaštita civilima, umesto da smo se opredelili samo da pojurimo teroriste koje nismo uspeli da pronađemo upadima u kuće i zastrašivanjem naroda. Ako budemo istinski brinuli za ljudsku bezbednost, onda ćemo se sami osećati sigurnijima i učinićemo da se stanovnici drugih zemalja osećaju sigurnijima: mislim da bismo tada povlačili sasvim drugačije poteze.

Amerika je i usred predsedničke kampanje. Podržali ste Baraka Obamu. Zašto ste se odlučili za njega a ne za Hilari Klinton koja je senator države Njujork, vaše matične savezne države?

– Visoko cenim Hilari Klinton, ali mislim da Obama ima harizmu i viziju kadru da radikalno preorijentiše Ameriku. A upravo je to ono što nam je potrebno jer se bojim da smo skrenuli sa pravog puta i da moramo imati pravi diskontinuitet, a to nije ono što može da donese Hilari Klinton.

Ne brine vas što on nema dovoljno iskustva u ovom opasnom trenutku?

– Mislim da je on jasno pokazao da je vrlo samosvojna ličnost. Čini mi se da se iskustvu pridaje preveliki značaj jer će on imati na raspolaganju iste savetnike koje bi mogla da ima na raspolaganju Hilari Klinton, i sve će zavisiti od njegovog izbora. Konačno, mnogo je verovatnije da će on umeti da unese svežu krv, a upravo je to ono što nam je potrebno.

Senator Obama je podržao neke od stvari o kojima smo ovde razgovarali: založio se za veću finansijsku regulaciju i uspostavljanje federalne uprave za nekretnine koja bi osiguravala hipoteke za slučaj docnje, iliti neizvršenja finansijskih obaveza. Da li je to dovoljno? Da li je on sa vama razgovarao o tome?

– Ne, nisam imao apsolutno nikakvog kontakta ni sa njim, niti sa bilo kim iz rukovodstva Demokratske stranke. Kada moja nova knjiga bude u prodaji možda će se tu situacija promeniti. Ovo su moje ideje i oni za njih ne snose odgovornost.

Ako sudite na osnovu onoga što on govori o krizi hipotekarnih kredita, mislite li da je spreman da ode dovoljno daleko?

– Ne, za sada ništa ne seže dovoljno daleko i čak ni član Predstavničkog doma, Barni Frank, koji stvarno razume ovo pitanje, ne insistira na merama koje bi bile u dovoljnoj meri dalekosežne zato što tako ne bi uopšte mogao da dobije podršku obeju stranaka. Ako želite da se nešto učini, morate da snizite očekivanja na prvu loptu. To je on uradio i mislim da uspeva da progura neke stvari. Ali, to nije dovoljno.

Vi ste 2004. dali oko 23 miliona dolara za akcije Demokratske stranke. Ove godine ste, bar dosad, dali znatno manje novca – otkud takva promena?

– Onda sam bio ubeđen da bi se, da predsednik Buš nije reizabran, situacija u zemlji i svetu promenila nabolje. Sada je to manje važno. U svakom slučaju, ne osećam se naročito udobno u koži nekoga ko pomaže jednu stranku jer željno iščekujem trenutak kada ću moći kritički da se postavim prema sledećoj demokratskoj administraciji.

Recite nešto o novoj knjizi i filozofiji koja je u njoj izložena.

– Za razliku od situacije koju imamo u prirodnim naukama, naše poimanje onoga što pripada sferi ljudskog delanja i opštenja ni iz daleka nije savršeno. To izlažem u knjizi. Naše nesavršeno poimanje uvodi element nesigurnosti kojeg nema u prirodnim pojavama. Nije mogućno predviđati šta će se događati u ljudskoj sferi na način na koji možete predviđati prirodne pojave. Moramo se pomiriti sa svim što nosi to naše nesavršeno razumevanje i shvatiti da je veoma teško donositi odluke kada znate da možda niste u pravu. Moramo naučiti da prepoznamo mogućnost da grešimo. Još gore, gotovo je neminovno da će sve što na idejnom planu gradimo sadržati osnovnu, koncepcijsku grešku. Tako, ako govorimo o valutama, nema savršenog valutnog sistema.

Potrebne su vlasti koje će nadzirati tržište i biti ovlašćene da sprovode izvestan stepen kontrole. To je poruka koju pokušavam da prenesem.

New York Review of Books

NIN
NSPM

SHARE