Autor: Sela Henesi
Jedinstvena evropska valuta, evro, trebalo je da poveže evropske zemlje u čvrstu monetarnu uniju. Ali eurozona je postala najslabija veza u toj organizaciji i to je činjenica koja na kraju 2010. ne može da se zanemari. Finansijska kriza je iskušenje za niti koje povezuju Evropu i znak pitanja u pogledu budućnosti unije.
Nedavni protesti u Irskoj su tipični za Evropu 2010. Neograničeni dugovi, oštre mere štednje i socijalni neredi, bili su logična posledica širom Evropske unije. Jedinstvena evropska valuta, evro, 2010. je bila stavljena na probu.
Grčka je bila prvo žarište. Ogroman dug je značio gubitak tržišnog poverenja u sposobnost zemlje da plati dug.
Evropski lideri su se borili da ojačaju tu slabu vezu i ulili više od 100 milijardi dolara u grčku ekonomiju. Stvorili su i fond za buduće krize.
Svega šest meseci kasnije, kada se Irska suočila sa sopstvenom finansijskom krizom, potreban novac je bio spreman.
Ijan Beg, iz Londonske škole za ekonomiju, kaže da je to pokazalo da evro može da prebrodi oluju.
„To je karakteristično za način na koji deluje Evropa. Ona čeka da nešto krene loše i onda u procesu traženja rešenja ide napred, prema većoj integraciji, i dalje poštujući prava pojedinačnih država članica“, smatra Beg.
Ali čak i jače ekonomije – poput Francuske – suočavaju se sa velikim dugom. Smanjenje javnih troškova je podstaklo neprekidne štrajkove i masovne proteste. A lideri se bore da uravnoteže nevolje svojih zemalja sa potrebama Evrope. Čak je i Nemačka, dugo pokretačka snaga evropskog jedinstva, oklevala pre nego što je upotrebila novac svojih poreskih obveznika za izbavljenje drugih evropskih ekonomija. Nacionalne potrebe ostaju vrhunski prioritet, kaže Ijan Beg.
„To nikad stvarno nisu trebale da budu Sjedinjene evropske države i Evropa ujedinjenijih država i to je u stvari ono što sad vidimo.“
Kada je Drugi svetski rat podelio Evropu, vizionari su zamišljali Evropu u miru, ujedinjenu politički i ekonomski.
Sajmon Tilford, glavni ekonomista u Centru za evropsku reformu, kaže da je finansijska kriza pretvorila tu viziju u dronjke.
„Nažalost, finansijska kriza je podrila potrebnu solidarnost. Izborna tela u zemljama od kojih je zatraženo da daju drugim državama članicama garancije za kredite, odlučno su to odbacila, jer su se upitala zbog čega bi to trebalo da rade. Nagrađujemo ih zbog toga što su raspikuće, ili šta? A to vladama veoma otežava da stvarno obrazlože slučaj i objasne kakva vrsta integracije je potrebna da bi se cela stvar postavila na održive temelje i krenula napred“, priča Tilford.
To bi mogao da bude glavni problem i iduće godine. Portugalu, Italiji i Španiji, uskoro bi mogli da budu potrebni sopstveni paketi za isplatu duga. A to bi evropskim liderima moglo da oteža da pridobiju svoje birače da obezbede još gotovine.
Vanesa Rosi, iz istraživačke organizacije „Četam haus“ (Chatham House), kaže da će 2011. Evropa morati da odluči o jačini veza koje je drže zajedno.
„Mogući izbor u ovakvom sistemu je da države članice odluče da li će imati klub preko kojeg će da daju garancije svakoj članici bez obzira na cenu i okolnosti. Ili će imati uniju u kojoj će da kažu ne, prihvatićemo da države članice ponekad mogu da imaju teškoće i da investitori u tim državama članicama moraju da podele deo bremena štednje, deo tegoba, kada dođe do reorganizacije.“
Ili će, kaže Vanesa Ros, državama Evropske unije biti dopušteno da ne plate svoj dug. Ali, to bi značilo raspad Evropske unije i kraj sna koji se decenijama nadgrađuje.
Vašington, SAD Subota, 11 Decembar 2010