Početna Sadržaj Osvetljenja Kriza etike i etika krize

Kriza etike i etika krize

1079
0
SHARE

U savladavanju današnje krize sve oči su uprte u ekonomsku politiku. Moglo bi se dogoditi da je izlaz iz ovog ambisa podjednako na strani etike koliko i ekonomije

Velikoj ekonomskoj krizi, kroz koju svet upravo prolazi, prethodio je dug period postepene erozije kapitalističkog morala. Uprkos jasnoj vidljivosti ovog fenomena, u analizama uzroka koji su doveli do današnje krize ova tema uglavnom se ne otvara.

Odnos ekonomije i etike oduvek je bio važan za funkcionisanje ekonomskog sistema. Maks Veber, začetnik moderne sociologije, bavio se ovim problemom u svom čuvenom eseju s početka 20. veka, pod naslovom „Protestantska etika i duh kapitalizma”. Razvoj kapitalizma Veber velikim delom vezuje za specifičnu etiku protestantskih denominacija nastalih na osnovama kalvinizma.

Kapitalista „protestantskog kova” skroman je do asketizma, vredan, častan i socijalno odgovoran. Njegov moto bi se mogao svesti na stav da je „poštenje najbolja politika”. U ovakvom kapitalističkom univerzumu etika nije samo stvar pojedinca, njegove vere i savesti. Nad ličnim moralom bde i verska zajednica kojoj preduzetnik pripada, a pripadnost zajednici je potvrda njegove čestitosti i garancija svima koji sa njim stupaju u poslovni odnos, dok je izopštenje iz zajednice verovatno i kraj poslovne karijere.

I pored pohvale protestantskoj etici, Veber piše da se to puritansko osećanje života menja i da je njegova duhovna podloga sve tanja. Umesto na veru i savest, preduzetnik se, farisejski, sve više oslanja samo na zakone. Pri samom kraju svog dugog eseja, Veber proročki skicira lik novog kapitaliste koji se polako pomalja: „Ljudi od struke bez duha, ljudi od uživanja bez srca; ovo ništavilo uobražava da se popelo na ranije nikada nedostignut stepen humaniteta”.

Duh tog novog kapitalizma najbolje se može sažeti poznatim sloganom berzanskog špekulanta sa Volstrita, Ajvana Boskija (Ivan Boesky), da je „gramzivost ispravna (dobra)”. Novi kapitalizam je pre amoralan nego nemoralan. On se danas ne oslanja na veru, savest ili etiku, već na advokate. Takav mentalni sklop dobrim delom preovladava u svetu velikih korporacija i trijumfuje u finansijskom sektoru.

Ekonomska kriza bi ovo stanje duha i na njemu izgrađen ekonomski model mogla žestoko testirati. Ako kriza ne bude savladana tokom 2009. godine, a izgledi su minimalni, debata o novoj kapitalističkoj etici mogla bi se otvoriti, ne u akademskim institucijama, već na ulici. A to je ambijent koji više drži do Molotova i njegovog koktela, nego do Vebera i njegovih eseja. Poslednja zbivanja u Grčkoj mogu biti nagoveštaj oluje koja se sprema.

U analizi odnosa između etike i krize poučno je osvrnuti se na Japan i njegova iskustva, s obzirom na to da se generalna proba današnje ekonomske krize tamo već dogodila i dobila naziv „izgubljena decenija”.

Početkom devedesetih godina 20. veka Japan je ušao u recesiju i stagnaciju koja je trajala oko deset godina. Početak krize bio je sličan današnjoj – došlo je do spektakularnog sloma tržišta nekretnina, sloma berze, i do strahovite krize finansijskog sistema. Japanska kriza je bila ograničenog geografskog dometa i njene razorne efekte apsorbovala je prevashodno domaća ekonomija.

Na medijskoj sceni, ova dugotrajna kriza je prošla gotovo nezapaženo. Osim akademskih krugova i profesionalaca iz sveta finansija i biznisa, njom se niko nije previše bavio. Sa Dalekog istoka nisu dolazile dramatične slike koje obično idu uz ekonomske krize velikih razmera – nije bilo masovnih uličnih nereda, sukoba sa policijom ili juriša na prodavnice pravo kroz izlog.

U desetogodišnjem periodu, japanska ekonomija je ukupno porasla za samo devet odsto. Stopa nezaposlenosti se udvostručila, ali je i tako udvostručena bila niža od stope nezaposlenosti razvijenih ekonomija koje nisu bile u krizi. Kada je dostigla svoj maksimum 2002. godine, stopa nezaposlenosti u Japanu je iznosila samo oko 5,4 odsto.

U procesu modernizacije Japan je sledio zapadne uzore, ali nikada nije postao zapadno društvo. Njegova socijalna struktura nije se bitno promenila, niti se Japan odrekao svoje specifične kulture i tradicije, u čijem je temelju stalna težnja ka harmoniji. U takvom kontekstu, socijalna kohezija i solidarnost su izuzetno važni i na njih je oslonjen nepisani društveni sporazum koji teži da garantuje sigurnost radnog mesta i punu zaposlenost. Ovo je specifično japanski fenomen i njime se može objasniti zbog čega period duge ekonomske depresije nije razorio društvo, niti ga uveo u period socijalnog haosa i nestabilnosti.

Teret japanske ekonomske krize je podnelo celo društvo, a ne samo njegovi najslabiji delovi. Japan iz krize nije izašao neoštećen, ali nijedno razvijeno zapadno društvo ne bi izdržalo tako dugotrajnu i duboku krizu sa relativno malo socijalnih posledica.

U savladavanju današnje krize sve oči uprte su u ekonomsku politiku. Moglo bi se dogoditi da je izlaz iz ovog ambisa podjednako na strani etike koliko i ekonomije. Poslovne i političke elite polagaće ispit, ne samo menadžerske i ekonomske veštine, već i ispit ljudskosti i mudrosti. Ako je suditi po retorici koja ovu krizu prati, najveći broj zapadnih, ali i istočnoevropskih društva je nespreman za taj ispit.

finansijski konsultant

www.nkatic.wordpress.com

Nebojša Katić

Politika 30/12/2008

SHARE