Početna Sadržaj Izdvajamo KRIZA BENZINA U RUSIJI

KRIZA BENZINA U RUSIJI

842
0
SHARE

O бензинској кризи као огледалу савремене руске економије       
Пише: Владислав Иноземцев    
15 мај 2011 
0″Бензинска“ криза, која је у априлу захватила многе регионе Русије и изазвала таласе незадовољства код грађана и демагогију од стране власти, садржи у себи три фундаменталне црте савремене руске економије која, ако нешто и производи, онда је то скупо, мало и лоше.

 

Скупо

Последњих година је више пута разматрана тема скупог бензина. Од 2006. године у раду В. Путина, прво као председника, а затим као председника владе,  постала је пракса да се организују сусрети са нафташима на којима су се доносиле судбоносне одлуке о стабилизацији цена. Разуме се да те одлуке нису довеле до остварења циљева:  Тако је 2008. године цена бензина у Русији, најкрупнијем произвођачу нафте (24,9 рубаља[1] за 1 литар Аи-95), за 19 % била виша од цене истог таквог бензина у САД, најкрупнијем увознику црног злата (3,91 долара за галон). Чуђење стручњака је било огромно: цене бензина у Русији (1,06 долара за литар по актуелном курсу) упоређиване су са ценовницима у Венецуели (7 центи за литар), Туркменији (8 центи), Нигерији (10 центи) или Ирану (11 центи). У овом тренутку, приметићу, бензин исказан у доларима није тако скуп, као у пролеће 2008. године (0,94 долара за литар Аи-95 према 1,06), мада није дошло до снижења цена других роба. Да ли је бензин у Русији скуп? Да, несумњиво, скуп је у односу на примања становништва и у поређењу са ценама других базних роба. Али, не треба рачунати да у нашој земљи може бити друкчије, из два разлога. Прво, у Туркменији или Венецуели, цене бензина су инструменат популистичке политике власти.

У Русији је све другачије. Популизам овде није генерални, већ адресни, т.ј. давања се не односе на све, ко би, например, хтео да купи ауто, већ, пре свега, на пензионере и државне службенике. Јер, ако бензин буде јефтин, неки кратковиди грађани ће то третирати као резултат нашег богатстава у рудама, а ако буде скуп, онда је то воља председника владе. Због тога, ниске цене, којима ће се сви окористити, то није наш метод. Осим тога, нафтни сектор у Русији је грана која одлично храни буџет (удео НДПИ[2], акциза и других пореза у бензину у Русији износи 58-61 %), и компаније, које се сматрају „локомотивама“ економије (у 2010. год. чиста добит компаније „Газпромнефть“ је износила 3,1 млрд долара, а „Роснефть“ — 10,4 млрд). Због тога се власти и не спремају да овде уводе тржишне услове привређивања. То је могуће у  „хаотичној“ америчкој економији, да 7 најкрупнијих компанија  учествује са 34 % у производњи нафте и са 39 % у продаји бензина — код нас, у половини региона, више од 40 %  реализације бензина отпада на једну компанију, а у четвртини региона више од 60 % реализације бензина отпада на две компаније. Због тога скупоћа бензина сувише не не поткопава сувише популараност власти, а истовремено обезбеђује пуњење њених официјелних и «неофицијелних» џепова. Друго, па код нас је све скупо, а не само бензин. Управо брз пораст издатака, који се пребацивао и пребацује се на потрошача, обезбеђивао је економски раст последњих година. У условима када је неопходно смањивати издатке, руска економија није научила да ради и, управо, тиме се и објашњава дубина кризе 2008.-2009. г. Нама је, једноставно, лакше не производити, него јефтино производити. Дакле, ако је сада у Москви тарифа електричне струје за становништво 105 % у односу на просечну за САД, путовање таксијем од Шереметјева[3] до центра Москве – дупло скупље, него од Шенефелда до центра Берлина, цене московске мреже перионица  „Контраст“ за 60-80 % више него код париске 5aSec, а шољица кафе код  „Кофеманија“ – 2,7 пута скупља него у Прагу, па зашто онда очекујемо јефтини бензин? У земљи где износ мита, које изнуђују чиновници, не зависи од добити у пословању, а број милијардера – од темпа економског раста, очекивати ниске цене било чега (осим услуга гастарбајтера) једноставно је бесмислено.  Према томе, скупоћа је природна за такав наш економски модел.  И бензин ће, у неколико наредних година, поскупети и то не за 5 и не за 15%. Моја прогноза је — 35-40 рубаља до краја 2012. године. Иначе, сиротим нафташима ће бити тешко да живе, а средња класа ће бити сувише повлашћена…

Мало 

Међутим проблеми у априлу су настали због прекида у испорукама бензина, а не због његове скупоће. Зашто је дошло до тога? Власт је, наравно, у првом тренутку окривила нафташе. они су, јел`те, повећали извоз бензина, нису осавременили капацитете својих рафинерија нафте, а осетивши тенденцију раста цена, почели су да коче са горивом. Поново је почело убеђивање нафташа, а извозна царина на бензин је повећана. Сва та прича не изазива ништа осим смеха. Почнимо са извозом. Прво, извоз бензина је веома мали у  односу на његову производњу у земљи (у 2010. години је извезено  3,1 млн тона, што чини 8,3 % од његове производње у Русији и  2,3 % од укупног извоза нафтних деривата). Друго, до његовог наглог пораста (по речима С. Кудрјашова, заменика министра енергетике,  у марту-априлу је порастао за 67%)  дошло је због испоруке  од 300 до 400 хиљада тона бензина, који није одговарао стандарду Евро-3 (ниже о томе), у земље у развоју, ипак, дефицит је погодио не само нискооктанско гориво. Ако се крене даље, онда је сасвим смешно помислити на везу дефицита са пролећним пољским радовима – пољопривредници углавном користе дизел гориво, где, насупрот сваке логике, нема никаквих проблема.

Оптуживање независних дистрибутера, од стране председника владе, да они свесно задржавају гориво, изгледа још егзотичније, пошто се већи део власника независних бензинских пумпи жали на то да им гориво не испоручују крупне компаније-произвођачи. Проблем је, највероватније, изазван деловањем саме државе, која је најпре вештачки «везала» цене бензина за нафту на светском тржишту (од 2003. год. НДПИ се израчунава узимајући у обзир цену нафте на светском тржишту, притом се овим порезом обухвата сва произведена нафта, а не само она која се извози, због тога сваког квартала расте порез, а с њим и цена нафте на унутрашњем тржишту). Према томе, почетком априла крупне компанје су стварно задржавале бензин, а ситнима су нудили по увећаним ценама. Осим тога, од 1. јануара 2011.год. још једном су биле повећане акцизе на бензин и, разуме се да то није била иницијатива нафташа.

Најзад, за све године Путина, у Русији су се елиминисали независни произвођачи и продавци:  данас се у рафинеријама нафте, које не спадају у „вертикално-интегрисане“ нафтне компаније, производи 86 % горива, а удео независних оператора у продаји на мало не прелази 25 %. И, што је најважније, у земљи се стварно производи мало бензина:  ако се 1985. год. из «сировинског» СССР-а отпремало… 19,7 % од целокупно произведене нафте, онда је то сада — 66,8 % (приметићу да се по производњи нафте Русија тек изједначила са РСФСР у 1990. год.). Дакле, откуд да се појави бензинско изобиље? Недавно смо чули да саветници владе, који се баве restyling-ом „Програма-2020“,  сасвим озбиљно су говорили о томе да садашњи производни капацитети у нафтном сектору нису потребни Русији: корисније је продавати нафту и куповати бензин у иностранству (то, приметићу, већ одавно ради Иран, наш „вољени“ савезник). Све то говори само о једном: дефицит бензина у Русији може да поприми хронични каактер, а пошто су наши олигарси добили своје капацитете, у 1990. години, практично за копејке и нису мотивисани да граде нове, савладавање овог дефицита ће се вршити само путем повећања цена. У међувремену, ЛУКОЈЛ и «Роснефт» настављају да купују рафинерије нафте у Европи,  откуда ћемо у блиској будућности стварно моћи да почнемо да купујемо бензин.

Лоше

Као једно од «објашњења» бензинске кризе неки стручњаци су истакли забрану продаје бензина Евро-2 у Русији (индикативно је да баш доминирајућа државна компанија остаје главни произвођач овог неквалитетног горива), ступило је на снагу 1. јануара, а што је принудило „Роснефть“ да то гориво продаје иностранству. То је могло делимично да испровоцира кризу, али нас ситуација приморава да се вратимо генералној слици онога што се дешава у нашем нафтном сектору. Већина руских капацитета је изграђена 1950.-1970. г. и њихова ефикасност је веома ниска. У периоду 2006.-2008. год. удео производње светлих фракција у руским рафинеријама је износила нешто више од  48 % (у САД — 79 %, у ЕУ, просеку — 83 %). Нови капацитти се не граде (једини изузетак је рафинерија у Нижнекамском, која припада компанији «Татнефть“, а започела је ове године да ради са непотпуним капацитетом). Није било мотивације за усавршавање производње, у првом реду због монополизма. Парадоксално је, али су се 2008.год. руски прерађивачи снашли да од прераде нафте добију чисту маржу у висини од 14-15 долара, за 1 барел, што је за 2,5-3 долара више од просека за осам најкрупнијих компанија у САД.

Одговор на неквалитетну и монополизовану производњу у «нормалним» земљама је државна регулација. Ту су европске земље пионири.  Стандард Евро-3,  на који тако тешко прелази Русија, уведен је од стране ЕУ јануара 2000. године, а 2014.године европске земље прихватају стандард Евро-6. Да би се  „осетила разлика“ између првих стандарда (између Евро-2, који сада напуштамо, и актуелним Евро-5), довољно је рећи да су гранично дозвољене норме емисије CO2, према важећем стандарду, 5,2 пута ниже, а чврстих честица  – 28 пута ниже. Разуме се, руским нафташима је веома тешко да се растану од милијарди долара које су потребне за модернизацију предузећа. у Русији се планирао прелазак на бензин Евро-3 почетком 2007. године, затим од 1. јануара 2009. године, после чега је В. Путин, позвавши се на економску кризу, одложио увођење новог стандарда за још две године (карактеристично је да је уредба, о изменама техничких правилника за квалитет горива, потписана 30 децембра 2008. године, т.ј. нико се није припремао да спроводи ранију уредбу). Један од резултата садашњег бензинског колапса  је још једно одлагање (В. Путин није укинуо прелазак на нове стандарде, већ је затражио да се рокови преласка одложе, а да нови рокови још нису објављени). Немарни нафташи се могу радовати, а они који су  «заведени» изјавама власти и модернизовали своја предузећа, сада грицкају нокте:  инвестиције ће се исплатити много касније, ако јефтини бензин остане на тржишту. Али, таква је «стимулација иновација» на руски начин:  време је већ да схватимо, наша модернизација је – само брбљарија.

Према томе, за сада  се не може очекивати повишење квалитета горива – замениће га наредне административне мере, већ наговештене од стране владе: повећање извозних царина на бензин за 34 % од величине планиране за мај, снижење НДПИ, од чега ће имати користи произвођачи, а не дистрибутери, као и педантнија контрола независних продаваца. У томе је, као што се види, скривен задатак априлске «специалне операције». У данашњој Русији, где се власт понаша као бизнисмен (углавном због тога што је састављена од бизнисмена, а то су сами чиновници и/или чланови њихових породица), скоро свако њено деловање је лакше објаснити финансијским, а не државним интересима. Све што се у текућој години дешава око бензина, изгледа као друга специјална операција, усмерена на обимну прерасподелу власништва у корист структура блиских држави. Прво смо видели «поновно лиценцирање» у алкохолној сфери, услед чега сада не ради једна трећина алкохолне делатности. Сада су на реду независни власници пумпи који ће после  «допунске контроле», која се спроводи већ пола године, вероватно продати своје послове крупним нафтним компанијама. Биће мање конкуренције, цене ће порасти; квалитет производа се нимало неће променити. Али, зар све те тенденције не одражавају за руску економију општи тренд? Због тога је скупи, дефицитарни и неквалитетни бензин наша будућност. Таква је позадина на којој ће власт, из године у годину, лепо «возати» следеће кризне ситуације.

Владислав Иноземцев, доктор економских наука, директор Центра за истраживање постиндустријског друштва, главни уредник часописа „Свободная мысль“

 

SHARE