Još daleko od rešenja finansijske krize
Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: „Kriza još ni izdaleka nije prevaziđena i svakog trenutka može da eskalira. Potrebne su nam ubedljive strategije kako bi se povratilo poverenje u politiku i smirila finansijska tržišta.“
„U opasnoj smo situaciji“, naslov je teksta kojima Zidojče cajtung u internet-izdanju piše o daljem razvoju finansijske krize. „Predsednica MMF-a Kristin Lagard vidi svetsku privredu u opasnosti i traži od evropskih država da jedinstveno postupaju u dužničkoj krizi. To nije prva opomena – još prošle nedelje ona je rekla da bi prognoza njene organizacije za svetski privredni razvoj mogla da bude korigovana – trenutno MMF polazi od četiri procenta. Lagard je rekla da je dužnička kriza zapravo kriza poverenja u dužničku poltiku država i u solidnost finansijskog sistema. Ona je uputila reči kritike na račun šefova država i vlada Evropske unije, jer, kako kaže, na kriznom samitu od 9. decembra nisu dovoljno detaljno razradili svoju strategiju.
I vodeći nemački istraživači tržišta smatraju da zaključci tog samita nisu dovoljni. Za Tomasa Štraubhara, direktora Hamburškog instituta za svetsku privredu, kriza još ni izdaleka nije prevaziđena i svakog trenutka može da eskalira. Potrebne su nam ubedljive strategije kako bi se povratilo poverenje u politiku i smirila finansijska tržišta. Politika se nalazi pred konfliktom konsolidacije i istovremenih nastojanja da ne uguši konjunkturu. Kristof Šmit, predsednik Rajnskog instituta za privredna istraživanja, takođe traži hitno sprovođenje odluka samita EU, koje će na duži rok poboljšati okvirne uslove na tržištima, ali smatra da na njima još uvek vlada previše iracionalnog i histerije.“
Dojče mitelštands nahrihten prenosi stav holandskog profesora ekonomije Arja Klamera sa Erazmovog univerziteta u Roterdamu. On kaže da je prema poslednjim anketama više od polovine Holanđana protiv evra, te da građani uglavnom smatraju da je evro stvar establišmenta a ne naroda. Klamer je konstatovao da među Holanđanima polako ali sigurno raste srdžba prema zajedničkoj valuti, te da oni veruju da će na kraju sami morati da plate račun. Klamer dodaje: „U Evropi nikada nismo imali preduslove za zajedničku valutu. Pretpostavke za tako nešto su jako društvo, te dovoljna solčidarnost i demokratija. Na tome mora da se zasniva politički sistem koji ima legitimaciju građana. U Evropi smo sve uradili upravo obrnuto, i počeli valutom, bez ostalih potrebnih uslova.“
Klamer je još krajem 90-ih godina prognozirao da će evro propasti posle 2010. Za njega pitanje nije: da li će se to desiti, već – kako će do toga doći. „Iznenadni slom bi bio bolji od laganom umiranja. Jer, u tom slučaju proces bi bio bolan, ali kratak, i imali bismo šansu da se brzo oporavimo. To se vidi na primeru Argentine, gde je do oporavka došlo godinu dana nakon što je kurs tamošnje valute odvojen od kursa dolara. […] U razgovorima sa vodećim holandskim državnim službenicima, Klamer je saznao da vlada u Amsterdamu ozbiljno razmatra scenario sloma evra. „Privatno, ti službenici sasvim otvoreno govore o alternativnim opcijama…“
Ljutiti korisnik avionskih linija
Bildunterschrift: Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: Špigel onlajn je objavio tekst koji je novinar Tom Kenig napisao iz perspektive ljutitog korisnika avionskih linija. Koliko god putniika sedelo u jednom avionu, na prste jedne ruke se mogu nabrojati oni koji su za isti let platili istu cenu. Sam autor je nedavno dva puta putovao iz Minhena za Berlin; prvi put je kartu platio 100, a drugi put – 600 evra. „Prognoze cena avionskih karata su praktično nemoguće, lakše je verovati pronozama indeksa akcija ili vremenskoj prognozi za narednih 14 dana. Cene avionskih karata se desetine puta nanovo proračunavaju – svakog dana… Oni koji veruju da se cene određuju samo prema potražnji i ponudi, znaju samo pola istine. Tu učestvuju i drugi faktori, kao, na primer, doba dana, učešće u specijalnim programima za one koji često lete, karte iz kontingenata koje su kupile turističke agencije itd. itd.
„Pre nekog vremena sam hteo da iz Hamburga letim za Lisabon. Lufthanza je za kartu tražila 350 evra, a Sviser (koji pripada Lufthanzi) – manje od 90. Sistem je tako neproziran da su u opticaju najrazličitije neobične teorije. Na primer, da karte nikada ne treba kupovati oko podne. Ili da su najjevtinije – utorkom uveče…“ Argumentacija avio-kompanija vrti se uglavnom oko tvrdnje da su prazna sedišta – propala zarada. Jer, za razliku od džempera ili auto-guma, njih ne možete da kasnije ponovo bacite na tržište, jer su dnevni kapaciteti za prevoz putnika nepromenljivi. Autor teksta smatra da su to samo izgovori, jer sličan problem imaju i vlasnici bioskopa. „I finansijski menadžeri avio-kompanija mogli bi da izračunaju graničnu cenu jednog sedišta, samo što bi to imalo za posledicu da svkai kupac odjednom zna ko na kojoj liniji leti – najjevtinije. Da li je moguće da se avio-kompanije boje tolike transparentnosti?“
Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković
