КРИТИКА ПУТИНА
Морам да појасним моје јавне ставове.
Видим да је то неопходно.
Критика Путина, као Врховног комаданта и председника суверене државе, не значи да мрзим Русију и руски народ.
Напротив, то је жеља, у овом тешком цивилизацијском расколу, да Русија постане Империја у успону и да се браћа Руси ослободе бандитског неолибералног капитализма.
То им искрено желим, јер само тако Србија и Срби могу да опстану, окружени НАТО земљама.
Које су, како то историјски увек и бива, продали веру за вечеру.
Односно, прихватили да буду слуге НАТО зликоваца.
Никада ми није било јасно, зашто се људи боје отворене критике?
Поготово политичари на власти.
Критика је лековита, ако је добронамерна.
Ако није добронамерна, онда морате да је отрпите и да ојачате.
Могу да отрпим сваку критику и спреман сам да јавно полемишем.
Једино не подносим простачка вређања шифрованих кукавица.
То је доказ немоћи онога који нема никакве ваљане аргумента.
Волим критику и јавну полемику.
Сматрам да ми критика помаже да исправим грешке, које правим.
Нико није безгрешан.
Постоје они који праве грешке, који их признају и брзо исправљају.
Нажалост, политичари не прихватају никакву критику.
Све док не дођу у сукоб са народом, јер воде погрешну политику.
На штету покореног народа, али на своју велики капиталну добит.
Да ли знате неког политичара који је сиромашан?
Ја не знам.
Из наше новије историје је најбољи пример љубав и обожавање Слободана Милошевића од стране незакланих, поводљивих Срба.
Који су га искрено волели и носили његове слике као свете иконе пропалог социјализма.
Мени је Слоба Слобода увек био одвратан. Презирем такве надобудне ликове.
Лажни националиста, досадни бирократа, верни титоиста и похлепни атеиста.
Њихов Слоба није разумео историјски тренутак краха социјализма и није разумео да се ствара нова геополитичка слика света.
Повео је Србе у погрешном смеру.
Зато смо и страдали.
Путин је дошао на власт тихим државним ударом Службе.
Није био изабран на демократским изборима.
Служба је схватила своју историјску мисију спаса уништене државе и опљачканог народа у невољи и беди.
То је била велика срећа за раздробљену Русију и њен пауперизован народ.
Радећи деценијама на руском тржишту, имао сам прилику да то све што се дешава директно посматрам као Србин који воли Русе и поштује Русију.
Србин који је био забринут да крсташи не поробе Русију и Русе не претворе у беле робове своје колонијалне политике пљачкања, убијања и лоботомирања.
Срамота ме је било да гледам како су обесни крсташи понижавали, вређали и исмејавали руске председнике и високе државне чиновнике.
Лично сам то све гледао.
Сматрали су Русе нижом расом.
Исто као и нас Србе.
Русију су те 1990.године, па све док Служба није сменила Јељцина и довела непознатог Путина, спасили потпуне окупације и комадања земље на десетак нових држава непокорни Срби.
То је било трећи пут да их спашавамо у XX столећу.
И то наша млађа браћа никада не смеју да забораве.
Зато је данас њихова историјска обавеза да нас спасе.
Не могу да нас спасе никаквом лажном меком моћи.
О њој ћу тек да пишем.
Руси су неспособни да спроводе меку моћ.
Нама треба њихова тврда помоћ.
Историјска истина је да су Служба и Путин спасили Русију нестанка.
Путин је савршено одиграо своју историјску улогу.
Замајавао је крсташе, певао им на енглеском, свирао клавир, причао вицеве, правио се блескаст, изигравао невинашце, умиљавао се Холивуду, клањао се пред њиховим одушевљеним аплаузима, куповао је драгоцено време, док је војно јачао Русију.
То је била генијална спољно-политичка стратегија.
Милошевић је био крут, неприлагодљив и глуп.
На унутрашњем плану, лукави Путин је, прво силом, потом договором и новцем, привукао за себе све друге народе, који нису били Руси.
Политика мудрог Џингис кана се исплатила.
Данас ратоборни Чечени гину за Русију.
Путин је саградио највећу џамију у Москви и показао моћ руске политичке идеје у пракси.
Милошевић је био ограничен и затуцан.
Помагао сам 1990.г. муфтији Хамдији Јусуфспахићу у борби да се у Београду направи велика џамија за нашу браћу муслимане, али Милошевић, нажалост, ништа није разумео.
Путин је знао да крсташи једино разумеју језик силе.
Успео је за једну деценију толико војно да оспособи Русију да је она постала Империја.
Писао сам већ о томе, одмах након интервенције у Сирији, да је то била Стаљинградска битка.
Русија је сломила кичму америчком корпоративном фашизму.
Рат у Украјини је Куртска битка за читаво човечанство.
Ко то не разуме, политички је идиот.
Војно јачање Русије је, дакле, било нужно.
Нико то не спори.
Шта је спорно у Путиновој владавини?
Олигарси!
Несхватљиво ми је да је Путин толико болећив према њима и да не сме да удари на те бандите и разбојнике, који су покрали државу и опљачкали народ.
Ако сам то могао да разумем као део политичке стратегије на почетку његове владавине, Путин је то објаснио примером како је као дечак ловио пацове у дворишту зграда, онда ми је несхватљиво да данас, када је рат и када се Русија бори за свој опстанак, нема храбрости да их приведе закону и да им конфискује опљачкану имовину.
Шта је још спорно?
Спорно је упорна и систематска примена неолибералног економског концепта, који не даје добре резултате.
Финансије Русије су у рукама неолиберала, који су сви потекли из исте економске доктрине.
Зато Русија нема добре економске показатеље.
Стопе раста Путинове економије су дупло мање од стопа раста совјетске економије деценију пред распад.
О томе одлично, оштро и аргументовано, пише професор Валентин Катасонов.
Да ли професор Катасонов мрзи Путина?
Не мрзи! Указује на Путинову погубну економску политику.
Ко прати дуже мој рад, сети ће се мојих критичких текстова о премијеру Путину, када је, све пред камерама, критиковао продајну цену кобасица у продавници.
То није задатак премијера, који мора да вуче стратешке економске потезе.
Није спорно да Путин као обавештајац и високи официр Службе не зна економију.
Спорно је што ангажује неолибералне јапијевце, који нису дорасли да воде економију и финансије нападнуте Русије, док неће да слуша зналце економије, попут, рецимо, Сергеја Глазјева, или поменутог Валентина Катасонова.
Имао сам сарадњу са тимом из Москве, који је у априлу 2018.г. истраживао јавно мњење Русије, па знам да је преко 64% грађана било незадовољно економском политиком Путина.
Све ово што сам овде изнео је у доброј намери да разумемо шта се у Русији догађа.
Судбина Србије зависи од судбине Русије.
Ако би Русија била поражена у овом рату са НАТО алијансом, то би значило свођење Србије на Београдски пашалук и наставак геноцида према непокорним Србима.
Када Русија победи, упркос свим грешкама у војној стратегији, историјски капитал победе је, ипак, на страни Русије, онда ће доћи до мировне конференције између Русије и Америке о подели Европе.
Подела света је већ извршена и Америка је испала из тог супер брзог руско-кинеског воза.
Русија ће, као победница у рату са НАТО алијансом, да диктира поделу Европе.
Економско-финансијски колапс Америке, социјална револуција на улицама и могућ грађански рат ће приморати олигархију из Вашингтона на капитулацију.
Отвара се простор за америчку грађанску револуцију и ослобађање Америке од окупације шизофрене Фамилије.
Истовремено, остарела, поружнела и смежурана Европа ће да банкротира.
Европска револуција и стратешко повезивање са Русијом је једини излаз за спас Европе.
У таквим новим геополитичким условима се мења позиција Србије на Балкану.
То, наравно, не значи да ми треба да чекамо и да ништа не радимо.
Нико нам неће да донесе слободу.
Морамо сами да се ослободимо ове напасти.
Свако ко нам буде донео слободу је наш нови господар.
Срби неће господаре.
Хоћемо сами да управљамо својом судбином.
Нисам Путинофил.
Нисам ни Путинофоб.
Не подносим култ личности.
И указујем добронамерно на грешке.
Размишљам само својом главом.
И јавно саопштавам своје мисли.
Намера ми је да разбијем предрасуде.
Које нам сметају на нашем путу самосталне борбе.
ЗА СПАС СРБИЈЕ!
Београд, 7532.г.трешњар
