КРИТКА
Моје две филмске критике су изазвале подељеност филмске публике.
И то је јако добро.
Расправе и полемике су добре за друштво, јер се у сукобу мишљења глача истина.
Али, ако учествујете у јавним расправама, онда морате да будете образовани за тему о којој се расправља и морате да баратате са аргументима.
Зар то није логично?
Ако тога немате, онда сте глупи навијач.
Немате права да учествујете у јавној расправи.
Пошто су ме неки злонамерни, који знају о мени само из мојих економских и политичких наступа, нисам, наравно, политичар, али они ме гледају као свог политичког противника, напали и зачуђено се питају шта ја сада тражим у филмској критици, морам неке ствари да им појасним.
Можда ћу им тако помоћи да више немају никакве погрешне предрасуде о мени.
Читам преко педесет година и исто толико гледам филмове.
Прочитао сам све што пристојно образован и културан човек мора да прочита из књижевности, филозофије, социологије, психологије, естетике уметности, историје и публицистике.
Одгледао сам сва филмска остварења из историје филмске уметности која имају уметничку вредност, без обзира којој националној кинематографији припадала.
Морате да признате, без обзира какав став имали према мом јавном раду, да је педесет година или, можда вам то, ипак, боље звучи, пола века, заиста озбиљан број година преданог,упорног, истрајног и посвећеног рада.
Много сам радио на себи и много сам научио за тих пола века.
Сматрам да имам сасвим довољно знања и искуства, да сам компетентан, да могу да пишем приказе критике књижевних дела и филмских остварења.
Наравно, увек пишем из мог уметничког погледа на свет и из мог уметничког знања.
То ми, надам се , нико не може да забрани.
Нисам професионални књижевник и нисам професионални критичар, јер не живим од свог писања.
То ми даје потпуну слободу да могу да пишем из свог знања и искуства.
Нисам ограничен темом и не морам да пишем по нечијем налогу да бих некако намакао средства за живот.
Гледано из угла уметничких слобода, моја позиција је прилично независна и привилегована у односу на професионалне критичаре.
Изборио сам се за такву позицију и можда је баш то трн у оку многих естрадних и плаћених критичара, који стрепе од својих налогодаваца.
Али, то није мој проблем.
Деценије темељног читања и изучавања књига и документа, развила су код мене природну потребу да изнесем своја размишљања и своје уметничко становиште.
Почео сам да пишем и да јавно објављујем своје ставове тек после 20 година педантног читања, учења и истраживања.
Самоук сам.
Почео сам да пишем из унутрашње потребе да се побуним против људске глупости, преваре, лажи, обмане, демагогије, незнања, лењости,подлости, манипулације и насиља.
Писање је постало саставни део мог живота.
Писање је постало моја борба за слободу.
Пишем, дакле, пуних три деценије.
За све оне који не познају моја списатељска дела, могу да кажем да сам написао : романе, приче, драме, есеје, филмске критике, публицистичка дела и полемике.
Написао сам тако неколико хиљада страница.
Објавио сам свега десетак књига и имам материјала за објављивање за још толико књига.
Наравно, овде нисам убројао стручну литературу из економије, привреде, предузетништва, менаџмента, анализе тржишта, банкарства и финансија.
Пишем књижевна дела и објављујем их, али ништа нисам урадио за популаризацију тих дела.
Сваки писац би ме осудио због тога.
Зашто нисам ништа урадио за своје романе и драме?
Нисам ништа урадио, јер сам оставио да о мојим делима суди време.
Ако то што сам написао буде ваљало, читаће се у будућности.
Ако не буде ваљало, све ће пропасти у забораву.
Први сам од Срба и један од малог броја људи у свету који је писао роман о Ехнатону или Аменхотепу IV, египатском фараону 1397 -1334 п.н.е, творцу монотеистички религије.
Писао сам роман о Каину и првом братоубиству.
Оживео сам у причи Хермелин из априла 1794.године разговор између Робеспјера и Јозефа Фушеа.
Приближио сам читаоцима у причи Таводе дух винчанске цивилизације из 6.500 година п.н.е.
У првој руској причи Звоно оживео сам расправу из 09. септембра 1499.године између игумана Филарета и расколника и јеретика,безбожника игумана Нила Сорског, који је ширио ново хришћанско учење по Московској Кнежевини.
У другој руској причи Избор описао сам како се 1646.године женио млади руски владар Алексеј Михаиловић,отац Петра Великог, и какву је судбину доживела његова изабраница, руска лепотица Галина Фјодоровна, коју су сви од миља звали Гаљенка.
Објавио сам драме Титаник и изнео своје визије шта се догађало на броду и зашто је потонуо, док сам у једночинки Свети оживео последњу ноћ 12/13. фебруар 1199.године у манастиру Хиландар, разговор између Светог Симеона и Светог Саве, оца и сина, где се у отвореном разговору открива, према мом уметничком изразу, скривена истина.
О објављеним полемикама, књижевним интервјуима и публицистичким текстовима у књигама Време стварања, време разарања ( 1992) и Трн( 2017) не желим овде ништа да напишем.
О необјављеним романима, причама, есејима и филмским критикама, има их доста, полемикама и публицистичким радовима писаћу када их будем објавио.
Зашто сам све ово морао да напишем?
Због младих, који све више прате мој јавни рад, јер из мојих наступа много тога сазнају и науче.
Због оних старијих да их подестим о чему сам све писао.
И због оних злобних незналица који ово не знају и не желе да прихвате.
Значи, показао сам да сам компетентан да изнесем свој суд о неком уметничком делу.
Када неко хоће да пише о неком филмском делу мора да буде добро поткован знањем и искуством о филмској уметности.
Ту нема импровизације.
Када напишете „ свиђа ми се“ или „ не свиђа ми се“, онда то уопште ништа не значи са становишта филмске критике.
То је обична, банална поштапалица која нам ништа значајно не говори у јавној полемици о уметничком делу.
Можете, рецимо, да кажете сарма или сутлијаш ми се свиђају или ми се не свиђају.
То вам пристоји да одмеравате и оцењујете.
Нико са вама о томе неће расправљати, јер је то ствар чула укуса.
Али, за изношење мишљења о неком уметничком делу, морате да имате нешто много више од обичног чула укуса.
Морате да имате, како би Толстој написао, заносни дух уметничког изражаја.
Вратимо се филмовима о којима сам писао критику.
У анализи два филма Паразит и Joker изнео сам уметничке аргументе зашто је први филм лош и зашто је други филм бољи.
Наравно, тај други филм није ремек дело, али је заслужио веће признање од првог филма.
Када хоћете да побијете нечије аргументе, у овом случају моје, онда морате да изнесете тачку по тачку своје аргументе и морате да се трудите да својим добрим знањем, чврстим аргументима и ингениозним уметничким изражајем побијете моју критику.
То је онда права полемика.
Сукоб мишљења, уместо сукоб укуса.
Ако то не радите тачно овако како сам написао, онда сте дилетант, воајер и острашћени навијач.
Који, узевши да расправља о нечему о чему нема основна знања, показује своју глупост.
Када то јавно радите, онда показујете да сте бахати и осиони.
Немате стида, јер тртљате о нечему што не знате.
Најбољи су ми они простаци који коментаришу филм кога нису гледали.
То је врхунац безобразлука и неваспитања.
Одмах иза њих су они који мене лично нападају и мој јавни рад, док о филму не знају ништа да напишу јер ништа ни не знају.
Суштина писања оваквог текста је да моји критичари почну да уче.
Знање се стиче из дебелих књига.
И не може да се добије преко ноћи.
Знање добијамо читањем, истраживањем, проучавањем и слушањем мудрих људи.
Годинама морамо да радимо на стицању знања и искуства.
Морамо бити стрпљиви, упорни и вредни.
Ако то не можемо, онда морамо да ућутимо.
Мудри Андрић је написао – у ћутању је сигурност.
Запамтите ову велику мисао.
Београд, 7528.година, сечко дан четрнаести
