Početna Tekstovi КРИТИКА

КРИТИКА

2841
0

КРИТИКА

 

Нема напредка душтва ни појединца без критике.

Отворене, искрене и добронамерне.

Друштво у коме се не негује критика постаје тоталитарно и урушава се у великим несрећама.

Човек који није спреман да прихвати критику постаје глупак и  пропада у својим личним трагедијама.

 

Није циљ критике да се лечи сујета онога који критикује, јер хоће свима да паметује , док не прихвата критике других на његов рачун, него је суштина критике да се изнесе  слободно мишљење.

Изношење неког мишљења о друштву или човеку не значи да се мора прихватити критика као таква и да имамо нешто лично против тог човека, него износимо критику како бисмо одбранили угрожено јавно добро и  моралне принципе који су, према нашем мишљење, нарушени.

Или бранимо, ако је реч о уметности, ниво уметничке вредности неког дела.

 

Критика не значи да морају наши ставови да се прихвате, него тражимо да се негује слобода изношења мишљења, дебатовања и расправе о стварима важним за заједницу.

Критика значи слободну утакмицу идеја и решења која се представљају грађанима који, након саслушаних свих учесника, доносе одлуке.

Не треба потцењивати исконску мудрост грађана, како то политички олош ради, да препознају, у отвореној и поштеној расправи, шта је то боље за њих и заједницу.

 

Отуда моје непрестално залагање за слободу медија и изражавања.

Сви који су компетентни да учествују у јавним расправама морају да изађу на црту.

Изволите, господо другови, уђите у атлетску стазу да видимо како трчите.

Не треба да улазимо у ринг, јер наш циљ није  да будемо гладијатори, да једни друге убијамо и истребљујемо, него да трчимо и да победи онај који је стварно најбољи.

Наравно, старт трке мора да буде за све са исте црте, пошто политички олош у политици и тајкуни у бизнису траже да њихов старт буде неколико метара испред циља.

 

Критика друштва мора да почива на нашим решењима које нудимо.

Критика ради саме критике показује да немо никаква решења.

Када критикујемо јавне раднике, онда својим личним примером морамо да покажемо да се разликујемо од њих и да се залажемо за успостављање моралних принципа у политици.

Нема брзог мењања застарелог и окованог друштва без оштре и бескомпромисне критике.

 

Мени замерају да сам сувише оштар и да нисам дипломатичан.

Слажем се. То ме је много коштало у животу.

Али, оправдање је да нисам политичар и не зависим од тога да морам да се додворавам бирачима.

Не морам да подилазим грађанима и не морам да подхрањујем њихове нереалне амбиције.

Сматрам да је то продужавање наше агоније и још дубље тоњење у националну трагедију.

 

Сматрам да јавна критика мора да буде отворена и оштра.Без увијања и ограничења.

Само се тако можемо ослободити историјских заблуда и предрасуда, које смо скупо платили кроз повест.

Онај који критикује мора да има знање и моралне вредности, јер без тога његова критика је лајање на караване који пролазе.

Ко се боји јавне, отворене и оштре критике?

Само политички олош, криминализовани тајкуни и поткупљени квазиинтелектуалци, који живе паразитирајући на тоталитарном устројству друштва у коме царује цензура медија и прогањање сваке критике.

 

Политички лузери и јајаре су алергични на сваку критику.

Није битно колика је та критика, они не подносе било какву критику.

Погледајте понашање суманутог Аце Драмосера.

Његово параноидно стање слушања самога себе, приметили се да сам поставља у интервјуима и питања и сам на њих даје одговаре, последица је болесног стања да органски не може да поднесе било какаву критику његове издајничке и промашене политике.

 

Друштво без критике је друштво без будућности.

Питање је само времена када ће се те политичке, декоративне лажи саме да уруше.

Критикујући тоталитарно устројство у друштву само охрабрујемо демократски и републикански потенцијал народа на побуну против самовоље и лудила политичара на власти.

Својим непристајањем на уцену и корупцију, показујемо да није све изгубљено и да имамо људе који могу да донесу држави и народу избављење из ове националне трагедије.

 

Све док се у Србији чује глас критике, то је сигуран доказ да нисмо пропали и да још има наде за спас и опоравак.

 

Када критикујемо појединог човека, морамо бити спремни и да прихватимо критику.

Изношењем критике не вређамо личност другога човека, него покушавамо да му укажемо на грешке које он прави, како би их исправио.

Наравно, ако хоће. Његово је право да бира и процењује шта ће да уради

Ми са тим немао ништа. Наша слобода критике се завршава тамо где почиње слобода другог човека.

 

Када нас критикује неко, онда морамо да размислимо о тој критици и морамо да се преиспитамо.

Тек после тога доносимо одлуке да ли прихватамо или не прихватамо изречене критике.

Ако пођемо од тога да је критика добронамерна , онда нема места сујети, која може да буде повређена и да нас одведе у погрешном смеру.

 

Критика изречена на наш рачу  може нас само да оснажи.

Ако смо паметни.

Ако смо паланачки провинцијални, онда нећемо ни да саслушамо никакву критику.

Самољубље тражи само хвалу и аплауз.

 

Мудар човек прихвата критику и исправља своје очигледне грешке.

Глуп човек остаје сивоња и нема разговора даљег са њим.

 

У критици понашања неког конкретног човека мора да се пође од принципијалних општечовечанских  начела  функционисања заједнице.

Не ради се о томе да критичар жели да обликује неког кога критикује према себи.

То је велика грешка онога који критикује.

Шта ако ми нисмо у праву?

Шта ако је наша критика погрешна?

 

Мерило за одређивање критике је слобода друге личности.

Рекли сте то што сте имали и то је довољно.

Остављате другој особи да размисли и да се прилагоди или промени.

Она мора да донесе одлуку.

Уколико не донесе, то је њен проблем и она ће да сноси негативне последице те погрешне донете одлуке.

Рачун увек долази на наплату.

Време је најбољи судија.

 

Ваш однос са особом која не жели да се промени и која својим понашањем угрожава ваше међусобне односе, може да се одмах прекине, како се не бисте даље нервирали, што је најпоштеније и најбоље или да се настави неким трулим компромисом, који, заправо, није никакав компромис јер критикована особа ништа није променила, него сте ви пристали да се повинујете, да се жртвујете и да трпите у том односу, повређујући своју личност и ограничавајући своју слободу.

 

Извините, не разумем, а зашто то трпите?

Зашто сте пристали на такав понижавајући однос?

Зашто ограничавате и урушавате своју слободу?

То немате право да радите, јер тако штетите и себе и саму заједницу.

 

Односе морамо увек поставити на права места.

Боље је да немамо никакав однос са неком неприхватљивом особом,ма колико нам она крвно блиско била, него да се заваравамо да смо у односу који је добар, који је лажан, јер вас искориштавају.

Последице таквог непресталног лагања себе  и одлагања доношења коначне одлуке су страствени трачеви, који су ваша душевна храна за понижавања која доживљавате.

Шта ће вам то?

Који је смисао губљења времана на трачеве и јадиковке?

Зар у животу нема ништа боље и вредније да радите на које можете да потрошите ваше драгоцено време?

 

То што сте одбацили некога не радите зато што мрзите ту особу и желите, далеко било, да јој се нешто лоше догоди.

Не, то радите из менталне хигијене.

 

Можете особу да презирете, али ви њу, као културан и образован човек, не мрзите, једино не желите више да имате било какве контакте са том особом, јер свако даље инсистирање на одржавању трулих компромиса само вас повређује и гуши вашу освојену слободу.

То не смете никако да дозволите.

Не дозволите да вас неко повређује и да вам неко узима слободу.

Ваша побуна је само на тој линији општечовечанског начина успостављање односа у оболелој друштвеној заједници.

 

Све остало, изнад тога, припада свакој личности и не сме да буде предмет вашег интересовања.

Без обзира колико вам је тешко што сте се разочарали у некога који вам је толико био близак, родитељи, брат, сестра, рођаци или пријатељи, немојте да изађете из ове успостављене хумане матрице.

Ваша осећања нису спорна, али она не смеју да буду предмет ваше освете.

Свако бира живот којим ће да живи.

И тај избор бранимо свим средствима.

 

Људи се спремају да искрцају на Марс и да истарже ту планету, али не знају ништа о људима са којима живе.

Техничко-технолошки развој се окренуо против апатичног  и разочараног човека.

Човек мора техничка средства да стави у своју функцију и да задржи своју хуману душу, пре него што нас роботи покоре.

Ово је критика свих нас, отуђених и слуђених, у намери да се вратимо себи, јер проблем се налази само у нама.

Нису роботи криви што смо ми изгубили душу.

Криви смо ми што смо изгубили човека у себи.

 

Београд, 15.11.2017