Početna Tekstovi i kolumne Svedok Kriminalci politièari

Kriminalci politièari

1093
0
SHARE

U prošlom tekstu postavio sam pitanje: ko upravlja Srbijom? Mafija? Tajkuni? MMF? Tvrdio sam, da vas podsetim, da srpska vlada nije pod kontrolom srpske privrede i naših graðana. Dok je tekst bio u štampi objavljeno je istraživanje našeg najboljeg sociološkog istraživaèa g. Sreæka Mihajloviæa na uzorku od 2000 ispitanika. Rezultate istraživanja objavio je samo jedan list i niko se više nije osvrnuo na te poražavajuæe rezultate. Pitanje je bilo: Ko vlada Srbijom? Sud graðana je bio nemilosrdan. Najviše ispitanika, njih 26 odsto, smatra da Srbijom vladaju – KRIMINALCI! Surovo, ali istinito.

Njih 19 odsto smatra da Srbijom vlada meðunarodna zajednica, dok svega 13 odsto smatra da državu vodi vlada, a isti broj ispitanika smatra da je vode politièke partije. Na kraju, 7 odsto smatra da vlasnici velikih firmi upravljaju državom. Da li su ovo istraživanje proèitali naši politièari? Da li su proèitali poslanici? Da li su rezultate istraživanja videli premijer Koštunica i predsednik Tadiæ? Rezultate istraživanja nije objavila žuta štampa. Istraživanje je objavio èovek èiji rad pratim veæ tri decenije i kome na osnovu javnih nastupa i analitièkih procena, zaista verujem. Osim toga, rezultati istraživanja potpuno su se poklopili sa mojim ponuðenim odgovorima iz prošlog teksta.

Istina je da su graðani ogorèeni politièkim prilikama u Srbiji i da su lupili vruæ šamar svim politièarima. To je protest protiv obesti, bahatosti, bezobrazluka i korumpiranosti naših politièara. Kada su odgovarali da kriminalci upravljaju Srbijom, graðani nisu mislili na klasiène bandite, razbojnike i gusare što sa maramom ili èarapom preko glave pljaèkaju banke, osiguravajuæa društva i bogataše, veæ na sve politièare koji su uèesnici svakojakih afera, njih su proglasili kriminalcima jer oni to rade koristeæi državne funkcije. Svakodnevno se sreæem sa velikim brojem ljudi i gotovo svi oèajno optužuju kriminalce na vlasti. Ideologija više nije važna. Nije više važno ko u šta zaista veruje. Nije važno ko šta govori. Graðani su ubeðeni da su kriminalci politièari na vlasti i da se oni samo smenjuju u preæutnom dogovoru da jedni druge ne hapse.

I tako se zaèarani krug zla i naše propasti vrtoglavo širi na èitavo društvo. Sve je uprljano ili pokušava da se uprlja. Nema katarze. Nema moralne vertikale. Najprofitabilniji posao u zemlji u kojoj je nezaposleno preko milion ljudi i u kojoj više od 60 odsto graðana živi ispod egzistencijalnog minimuma, najprofitabilnije zanimanje koje donosi brzu zaradu je da postanete politièar. Opljaèkate državne kase dok ste na vlasti, a onda, kada vas smene, postajete opozicija vlasti i kritikujete sve veæu korupciju. Mnogi svrgnuti politièari, postavši preko noæi novobogataši, ratni, antiratni i tranzicioni profiteri, uobraženo izjavljuju da im je dosta politike i da su se umorili od svega toga. Politika ih, kažu, više ne zanima. U ispovestima za luksuzno opremljenu malograðansku štampu izjavljuju da je najveæa greška u njihovim životima upravo bavljenje politikom.

A šta su oni drugo mogli da rade? Koji zanat imaju te lenštine i prevrtljivci? Gde bi se tako brzo obogatili? Nažalost, dok je politika profitabilno zanimanje nema spasa za ovu državu. Uvek sam na politièare gledao kao na tribune koji se žrtvuju da bi odbranili javni interes. Vaspitan sam na antièkom poimanju politike. Perikle je moj uzor. Verovao sam da æemo nakon Despota dobiti nekog našeg modernog Perikla da izbavi ovu državu i spasi je od samorazarajuæeg nestanka. Mislio sam da su zapaljene petooktobarske vatre baklje koje æe obasjati naš put u svetlu buduænost.

Ništa od svega toga nije se ispunilo. Prevara. Pljaèka. Afera za aferom. Napustio sam posle sto dana taj pijani splav brodolomnika i nisam hteo da uèestvujem u pljaèkanju države. Taènije, nisam vaspitan da uzimam tuðe. Sramota me je bilo da me neko vezuje sa tim pohlepnim i bestidnim politièarima. Graðani su danas presudili. Rekli su istinu. Najveæi kriminalci su korumpirani politièari. Prema pravim kriminalcima možete da gajite èak i simpatije. Zato su gangsterski filmovi, poput Kuma, najgledaniji jer kriminalci rade na tržištu i stavljaju svoj život kao garanciju za uspeh. Politièari su jajare, oni se kockaju tuðim životima, a pune svoje džepove. Odrastao sam u Zemunu, u kraju gde je mnogo njih bilo s one strane zakona, igrom poslovnih neprilika izdali su me partneri, a politièari na vlasti, zbog odbijanja saradnje, poslali su mi vodeæe kriminalce, pa sam imao dakle, priliku da upoznam neke od tih tipova i moram da priznam da je svaki od njih ostavio veæi utisak na mene nego neki korumpirani politièari. Ti kriminalci su imali svoj životni stav. Nisu imali onu ljigavost i dvoliènost politièara. Nosili su tragièni žig svoje sudbine na èelu i nisu to krili. Nisu kalkulisali i pretrèavali svaki èas na suprotnu stranu. Nisu puzali pred moænijim. Nisu se ulagivali i podanièki smejali. Nosili su neku opasnost u sebi i rizik da æe to njihovo ludilo da provali svakog trena. Lièili su na muškarce, dok politièari lièe na servilne ljigavce.

Nije zato ni èudo što su ti opasni momci privlaèili najzgodnije devojke. Nije bila stvar u novcu kojeg su imali, veæ u gaæama. Taènije, u muškom libidu koji je zverski privlaèio zgodne devojke. Ženke su bile opijene voðama èopora koji su uvek bili u ratu za sopstveni život. Mekušci muškarci su gledali gangsterske filmove i ženili se da zadovolje ambicije svojih roditelja. Ulazili su u politiku da izleèe svoje komplekse. Psihopate su dolazile na vlast. Neko je bio nizak, neko debeo, neko je mucao ili nije znao da izgovori neka slova, neki nikada nisu radili fizièko, uvek su bili na poštedi, neki se nikada nisu potukli, opili i poljubili drugu devojku. Sve što su u životu dobili bilo je unapred namešteno i isprogramirano. Uliènim žargonom – sve su dobili na guzove. Uvek je neko drugi trèao za njih. Uvek je neko drugi morao da uradi sve da bi oni postali uspešni. Nikada nisu hteli da ugroze svoj malograðanski život. Nikada nisu na ulici, tom najveæem tržištu, pokazali svoju vrednost. Uvek ih je neko štitio.

I onda je normalno da, došavši na vlast, traže priliku da nadomeste sve ono što u životu nisu imali. Ako malo bolje pogledate, recimo, plaæene opozicionare iz despotskog režima, videæete kako su oni promenili stajling èim su došli na vlast. Od štrokavih i neurednih, provincijalnih raznosaèa letaka i poziva za stranaèki sastanak postali su politièari na vlasti sa izgledom gangstera. Nose skupocena firmirana odela, voze besne automobile i džipove, imaju telohranitelje, puše tompus, obræu dnevno milione evra, kupuju skupocene poklone prijateljicama noæi, opremaju stanove i vile kao iz stranih èasopisa, poseæuju modne revije, žurke i uèestvuju na pinkovizijama, verujuæi da su ostvarili svoj veèiti san da budu priznati, poznati i bogati. Umišljeni da su Al Paæino, glume Majkla Korleonea i organizuju gangstersko pljaèkanje državne kase koja im je, nesreænim sluèajem politièkih okolnosti, poverena na èuvanje.

I tu je najveæa greška našeg politièkog života. Politièarima se ne sme ostaviti državna kasa na èuvanje. Pohlepni i beskrupulozni uzimaæe uvek jer su nauèili èitav život da uzimaju. Oni nemaju u glavi stvaralaèko naèelo, naèelo stvaranja i podele nove vrednosti, veæ budžetsko naèelo podele dobijenih para. Kako to spreèiti? Jedini naèin je uspostavljanje institucija sistema. Nemoguæe je danas oèekivati da æemo dobiti apostole na vlasti koji æe, zarad ideje koju nose, pristati da se žrtvuju. Malo je nažalost danas ljudi koji su spremni da budu – elita. Samo elita je spremna da se žrtvuje za svoje ideje i samo oni mogu doneti duhovni i ekonomski preporod našeg zalutalog naroda.

Ali dok se ta moralna katarza ne desi, duboko verujem da æe to morati ubrzo da otpoène, predlažem da definišemo i odredimo- interese! Samo naglašeni interesi mogu spasiti Srbiju. Ne verujem više u dogmatske fraze o vlasti radnièke klase, o naciji kao suštini èovekovog biæa i o evropskim integracijama koje stvaraju profitere tranzicije i armije nezaposlenih i siromašnih. Graðani Srbije više ne veruju kriminalcima politièarima. Ako hoæemo da razbijemo kriminal i korupciju u politici, ako hoæemo pohlepu politièara da stavimo pod kontrolu, onda moramo uspostaviti pravila igre.

Šta to znaèi? Živimo u komercijalnoj civilizaciji u kojoj nema ljubavi veæ vladaju interesi. To neka postane opšte naèelo. Neka prestanu više politièke laži. Ogolimo istinu do kraja. Koji su interesi? Interes nacije je da opstanemo. Interes države je da bude nezavisna, slobodna i da graðani oseæaju sigurnost i da bolje žive. Interes graðana je da imaju pravnu državu, da se uspostavi vladavina prava i da mogu da zarade za bolji život. Interes kompanija je da svi poštuju tržišna pravila igre. Interese politièara treba omeðiti interesima nacije, države, kompanija i graðana. Kako? Na osnovu ostvarenih rezultata. Ako ostvaruju interese nacije, države, kompanija i graðana neka vladaju. I neka, naravno ostvaruju i liène interese. Menadžerski princip. Ako je svima dobro, neka to politièari naplate. Na taj naèin neæemo imati kriminalce u politici. Graðani tada neæe govoriti da Srbijom vladaju kriminalci. Stvoriæe se novi svet. I nova – elita. A šta danas politièari mogu da urade. Ako su proèitali anketu, neka podnesu – ostavke! To je poèetak. Poèetak legalizma na delu.

Svedok 7. jun 2005

SHARE