Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Krediti

Krediti

914
0
SHARE

Struènjaci okupljeni oko Programa za spas Srbije još su 1999. godine objavili, na osnovu pouzdanih informacija svojih poslovnih prijatelja iz sveta, da su meðunarodni kreditori spremni da otpišu dug našoj zemlji u iznosu od 12,4 mld $ za 62,9 odsto. To je, prema našem saznanju, bio poèetni procenat otpisa i valjalo se izboriti za veæi otpis. A onda je usledilo NATO bombardovanje. Godinu dana iza toga graðani Srbije su uspeli, uprkos neverici i sumnjama meðunarodne birokratije, da sami sruše despotski režim. Nova demokratska vlast, kako smo tada mislili, imala je jedinstvenu šansu da, uz vešto lobiranje, dobije specijalne uslove od meðunarodnih kreditora. Zbog svega što se dešavalo u poslednjoj deceniji, zbog pogubne politike prošlog režima, zbog odgovornosti i podrške meðunarodne zajednice Glavnom Faktoru mira, zbog sankcija i meðunarodne izolacije, zbog svega što je upropastilo našu državu i dovelo je do bankrotstva, imali smo jedinstvenu priliku da se izborimo za specijalan status i potpun otpis svih dugova. Kada znamo da su kreditori te dugove veæ davno naplatili i otpisali iz svojih bilansa, onda je neshvatljivo da nova vlast nije uspela da postigne potpuni otpis dugova.

Mislim da bi najviši organi meðunarodne zajednice napravili u našem sluèaju presedan i izvršili bi pritisak na sve poverioce. Kada su mogli bombama sa obogaæenim uranijumom da kažnjavaju jednu nezavisnu evropsku zemlju zbog pogrešne politike njenih èelnika, onda su mnogo lakše mogli da donesu odluke da i vlade i banke otpišu otplaæeni dug. Da smo imali vešte i struène pregovaraèe uspeli bi da to postignemo. Nažalost, naši pregovaraèi su bili ljudi koji nikada pre toga nisu potpisali nijedan trgovaèki, bankarski ili poslovni ugovor, veæ su se bavili teoretskim raspravama o politièko-ekonomskim problemima. Naši pregovaraèi morali su pred meðunarodu zajednicu da iznesu zahtev NATO èlanicama za oštetu od 70 mld $, koliko su direktne štete nastale njihovom nasilnom agresijom na našu zemlju. Indirektni troškovi se penju preko 100 mld$. Zašto niko iz sadašnje vlasti ne sme da pokrene, ni do današnjeg dana, to pitanje? Tvrdim, na osnovu pouzdanih izvora , da smo mogli izdejstvovati ratnu štetu. Naravno, upornim insistiranjem, lobiranjem i nagodbom. Sve je trgovina. Zloèin koji je uèinjen graðanima Srbije je neizbrisiv i nema svote novca koja ga može opravdati. Ali, nova vlast nije kriva za tragediju koja nam se desila. Krivi su meðunarodna zajednica i njen Glavni Faktor mira na Balkanu. Ratna odšteta je mogla da se kvalitetno upotrebi za otklanjanje ekološke katastrofe i pokretanje proizvodnje i zapošljavanje ogromnog broja nezaposlenih.

Ništa od toga nismo dobili. Samohvalisavi reformatori su pred oèima javnosti sekli parisku tortu i slavili naš poraz. Uspeli su da dobiju odmah otpis duga od 51 odsto, a tek za tri godine, ukoliko budu poslušni i kooperativni, još 15 odsto duga.

To nije dobar posao, gospodo reformatori! Zaludno ste pevali partizanske pesme. Potpisali ste finansijsku kapitulaciju, ubeðujuæi nas da ste pobednici.

A onda je poèelo novo zaduživenje. Prema netpotpunim podacima do danas se nova vlast zadužila preko 1,6 mld $. Novi krediti su odobreni, ali još nisu preneti. Meðunarodna finansijska birokratija sporo prenosi novac i na taj naèin još više pogoršava položaj onih koje navodno podržava. Bez obzira što su kamatne stope na uzete kredite relativno male, reformatori moraju da znaju da se ti krediti moraju vratiti. I tu je novi problem. Umesto da odobreni krediti budu preneti u privredu za pokretanje proizvodnje i zapošljavanje ljudi, uz minimalne marže za finansijsko servisiranje, krediti završavaju za popunu budžeta i devizne rezerve. To je velika greška. Uzeti krediti moraju da stvore novu vrednost na tržištu kako bi se otplatili i vratili ugovorenu kamatu. Ovako, politièkom voljom moænika, koji brane vlast po svaku cenu, zemlja se ponovo zadužuje. Opominjem srpsku javnost, da nas to može skupo koštati. Neko æe morati da otplaæuje preuzete kreditne obaveze. Zašto ima toliko tajanstvenosti o uslovima dobijenih kredita? Da je sreæe, javnost bi pratila svaki odobreni komercijalni kredit i preduzetnici bi znali na koja vrata mogu da pokucaju. Nama godišnje treba investicija i kredita u iznosu od 4-6 mld $. Mnogo smo duboko propali i potrebne su nam dvocifrene stope rasta koje æe nas za 6-7 godina vratiti u 1989. godinu. A onda možemo još više ubrzati naš razvoj. Ne plašimo se kredita koji odlaze za pokretanje proizvodnje za izvoz. Plašim se samo kredita koje podržavaju sve prazniji budžet i služe za održavanje nerealnog kursa. Ta nova laž nam ne treba. Budžet puni privreda koja radi, a devizni kurs brani se izvozom i suficitom u spoljnotrgovinskoj razmeni. Tako se lakše otplaæuju preuzete obaveze. Graðani æe biti zaposleni, privreðuju i sve više zaraðuju. Ne nameravaju da napuštaju zemlju i postanu imigranti u razvijenim državama. Globalno gledano svi dobijaju. Svi imaju interes da se baš tako radi. Ali, ipak, kako vidimo, tako se ne radi. Zašto? Prosudite sami.

Beograd, 26.06.2002. god.

SHARE