Početna Tekstovi КРЧЕЊЕ

КРЧЕЊЕ

4117
0
SHARE

КРЧЕЊЕ

 

У каменитој Далмацији плодна земља је богатсво.

А извор воде је извор живота.

Да би човек могао да преживи морао је да крчи земљу.

Односно, морао је да отима од сурових, динарских  планина плодне вртаче.

Када је био мали, мој ђед Јован је то радио са својим ђедом Стеваном.

То сам радио  и ја са мојим ђедом.

Још нисам био пошао у школу.

 

Лети, пре свитања, негде око четри сата смо устајали и спремали се да пођемо , повише наших кућа, путем према планини Орловици.

Самарили смо магарца и коња.

Понели смо алат за копање, велику секиру и малу секирицу.

Баба Симеуна би устала да нас испрати.

Спремила нам је хране за читав дан.

 

Ђед је узјахао коња Цветка, а ја магарца Вицка.

Имали смо више од сата да јашемо узастрану.

Када би дошли, расамарили бисмо коња и магарца и пустили их да биркају лековите траве по камењару.

Нигде нису могли да оду, јер свуда око нас је била шума.

Храну смо ставили у хладовини старе букве.

 

Ђед је изабрао ову вртачу, јер је на њеном крају, према шуми нашао извор воде.

Тај извор је био толико хладан да су ми зуби трнули.

Вода са тог извора је једино гасила моју жеђ.

Ђед је стављао у врело домижану од две литре вина да се хлади.

То му је била доза за читав дан.

Ја сам пио воду из ђедове огромне, тежачке, клесарске шаке.

Пио сам из тог природног бунара најслађу воду на свету.

Која се, како наш народ каже, у крв претварала.

 

Воду смо провели до баште да натапамо.

 

Крчење се састојало од тога да обојица клекнемо на колена, један до другога, да можемо да причамо и вадимо сваки камен на кога наиђемо.

Имали смо два мала крампића и један велики.

Извађени камен смо стављали на ободе будуће баште као камену ограду.

Ту башту смо назвали Оградица.

Направили смо на том месту неколико плодних башта.

Које смо назвали, да би их разликовали, Горња и Доња Оградица.

Величине од два до пет ари.

 

Баште су биле осунчане по читав дан.

Могао сам да се скинем и да се, док радим, тако сунчам.

Ђед је имао на глави црвену капу са црним обрубом и дугим ресама, шарену кошуљу, закрпљене сомотне панталоне и вунене чарапе са опанцима.

Вунене чарапе је носио и лети и зими.

 

Крчили смо башту од изласка до заласка сунца.

Правили смо паузе за маренду и за ручак.

Био сам поносан што крчим земљу са ђедом.

То је био велики знак поверења и признања.

Увек ме је привлачило да будем тамо где се нешто ствара.

Замишљао сам бабу Симеуну како ,на питања вечитио знатижељних, Ђе су ти чељад,  одговара мирно и спокојно – Ошли да крче башту!

Жудео сам да будем део нечега корисног и важног за породицу.

 

Када би сунце кренуло да залази, узели бисмо секире и кренули да насечемо дрва, које смо товарили на коња и магарца.

И свакога дана довлачили дрва за зиму.

Слагали смо дрва испод крозане већ по мраку.

Вечерали смо ђед, баба и ја. Сами.

 

Требало нам је десетак дана да искрчимо нову башту.

Након тога смо мотикама копали.

После смо у сепетама дотерали стајско ђубриво.

И на крају, пред само садњу поврћа, два сепета овчијег ђубрива.

Које је ђед чувао само за баште.

Тајна успеха је била у том овчијем ђубриву.

У његовој правој мери.

За добијање великих и укусних плодова.

 

Када смо клечалали један до другог и крчили башту, ђед је приповедао о свему и свачему.

Учио сам школу живота.

Крчећи и клечећи.

 

„ Ми, Драгаши,наша лоза, упамти,мајко, ваје смо у животу  мурали да стварамо са својин руками.Нико нам никад ништа ни да.Све смо вазда на својин плећма изњели. Све!И тако ће увик бит. Упамти! Усе и у свое кљусе!Стисни зубе и дурај! Красти не смиш! Никад! Цркни од глади, цркни, ал не кради! За добра радника ће увик бит поса.Немере се умрит одглади ако се ради и не баца.Виде наше љепе баште.При десет дана ту су били сами кукови.Виђе каки ће ти овди бит памидора, капула, кумпјери, кукумар, карота,гра, салата и блитва.Ма,биће и за наске укући и за пјацу. Пуна коноба! Крчили смо и јемамо! Ако лежиш ка марва, не смиш кукат! Ради, бено! Крчи своју башту! Крчи! Немере се сама искрчит. Немере, клапац! Шта чекаш? Мураш упрет! Ако крчиш, јемаш! Ако лежиш, кукаш!Ено ти гостионе, пуна пјанаца.Сви ударили у велку политку. Блеје! Не крче баште! Кукају! Јеба политку! Све берекин до берекина! Политком се не крче баште! Мураш да клекнеш и купаш! А ко ће то, брале? Ко? Шјор ја, шјор ти, ко ће воду носити? Е-е, неко мура. Ко? Увик неко мура. А нико неће.Нико. И ето ти наше пропасти! Боже нас сачувај и саклони!“

 

Шта се променило од тога доба?

Ништа.

Нико не крчи Србију.

Нико.

А неко мора.

Ко?

Шјор ја , шјор ти, ко ће воду носити?

 

Београд, 07. шумопад 7527

 

 

SHARE