Kraj američkog modela
Aleksandar Radović četvrtak, 01. septembar 2011.
Vreme je da se potraži novi ekonomski model za XXI vek, jer je američki neupotrebljiv za svet u kome bi svi počeli da žive kao Amerikanci
Na delu je kriza: ekonomska, politička i socijalna. Međutim, ova kriza se razlikuje od prethodnih i po tome što je ona i ideološka – i to u meri u kojoj je dovela do niza promena koje su duboko uzdrmale temelje američkog modela.
Izuzetan rast posle 2000. ostvaren je zahvaljujući kreditiranju domaćinstava. Reč je o kreditima koji su se finansirali lakim zaduživanjem. To zaduživanje koje je zaposlenim, čiji su prihodi stagnirali, davalo iluziju rasta potrošačke moći, omogućeno je pre svega neverovatnom stopom naknade kapitala. Ogromna sredstva su se nauštrb zaposlenih slivala u džepove akcionara. Bogati su mogli s tim novim prilivima velikodušno pozajmljivati siromašnijima ona ista sredstva koja su im uzimali prisvajajući sve veći procenat novokreiranih vrednosti. Tako su srednji i niži slojevi, kroz kamatne stope, više slojeve činili još bogatijim. Ali to nije jedini paradoks – kroz mondijalizaciju, Amerika je kreditirana i zahvaljujući štednji azijskih zemalja, pa su siromašne zemlje kreditirale bogate.
Verovatni scenario za budućnost ovog modela podrazumeva blago opadanje, koje u suštini liči na obrazac britanskog industrijskog zalaska.
Finansijski kapitalizam je sve nepravednijom raspodelom profita, rastegao socijalnu piramidu do tačke pucanja. Zahvaljujući prinosu na kapital koji je sistematski rastao a na uštrb naknade za rad, koncentrisanje bogatstava dostiglo je nezabeleženi nivo. Isto važi i za osiromašenje srednjih klasa i nižih društvenih slojeva, a i za samo siromaštvo.
Zatim je nastupila kriza hipotekarnih kredita. Dužnici sa lošim kreditnim rejtingom, usled pada cena američkih nekretnina, nisu mogli da otplate zajmove, što je dovelo do kraha refinansiranja hipoteka na američkom međubankarskom tržištu. Sigurni plasmani su ispali rizični, što je odmah zatvorilo slavine kredita i prouzrokovalo nestanak likvidnosti sa tržišta. Kad su finansijski tokovi presušili, to je izazvalo lančanu reakciju koja je ozbiljno ugrozila Volstrit, i tim postala neposredna pretnja čitavom svetskom finansijskom sistemu.
Američke centralne vlasti su morale brzo i energično da intervenišu i da po hitnom postupku rekapitalizuju banke i garantuju njihove kredite. A sada su same Sjedinjene Države užasno prezadužene. Zaključak je da je kriza privatne zaduženosti lečena krizom javnog duga.
Veliku teškoću u oživljavanju ekonomskih tokova predstavljalo je to što je Amerika, kako su se domaćinstva razduživala, izgubila jedan od ključnih pokretača rasta. Bespomoćno se posmatralo obustavljanje kupovine stanova i kuća – cene su nastavile da padaju, a i opšta potrošnja je postala ograničena. Svako je pokušavao, kako je znao i mogao, da isplati svoje dugove. Investiranje u proizvodnju je bilo slabo jer su već postojali svetski predimenzionirani proizvodni kapaciteti, a niko se nije žurio da proizvodi imajući na umu očigledan nedostatak potražnje.
Sada se nalazimo na samom početku mučnog strukturnog prilagođavanja koje će američko društvo neminovno doživeti. U pitanju je kriza bez presedana. Evo zašto.
Deficiti se nagomilavaju već 30 godina; još od vremena Ronalda Regana i Margaret Tačer, zapadne zemlje, sa retkim izuzecima, nisu ostvarile budžetski suficit.
Stigli smo do perioda u kojem uveliko akumulirani nerešeni problemi neumitno pogoršavaju krizu, delujući negativno jedni na druge:usporeni rast, izmeštanje poslovanja radi postizanja što veće rentabilnosti, podsticanje špekulisanja na uštrb ulaganja u proizvodnju, sve veća nezaposlenost uz prateći porast socijalnih izdvajanja na državnom nivou.
U nedostatku radikalnih odluka, na ekonomskom, a pogotovu na političkom nivou, Amerikanci će morati da se naviknu na opadanje životnog standarda uz osetan rast nejednakosti u društvu.
Kriza predstavlja veliku novinu – napuštanje ofanzivne strategije u savlađivanju problema iz prošlosti koji se udružuju s latentnom finansijskom krizom. Rezultat je poražavajući, i bez presedana: što se više kasni sa rešavanjem krize, to će posledice biti ozbiljnije i dublje. Skupo plaćamo što uzmičemo pred problemima na koje smo tokom vremena nailazili i koji su se nagomilali.
Postoji jedna krupna i konkretna posledica dužničke krize: to je nezaposlenost.
Svedoci smo da neka preduzeća otpuštaju ogroman broj radnika – „Cisko“ 5. 000, „Merck“ 15. 000, banke su ukinule preko 50. 000 radnih mesta.
Ova veza između duga i nezaposlenosti je dvostruka:
S jedne strane, pošto su se krediti proredili, preduzeća su se suočila s opadanjem tražnje – ekonomske posledice su zaista neposredne: ima sve manje klijenata. I kompanije smanjuju aktivnosti.
S druge strane, preduzeća u ogromnoj meri igraju na kartu fleksibilnosti, gde za osnovnu promenljivu permanentnom prilagođavanju uslovima tržišta, uzimaju zaposlenost, odnosno broj radnih mesta. Zato smo u sistemu u kojem preduzeće, pritisnuto zahtevima tržišta za rentabilnošću, mora da ostvaruje prihod. Ovaj ultraliberalni kredo profita po svaku cenu ima sasvim opipljivu cenu – socijalnu. Svuda se nemilice otpušta.
Kriza je počela pre četiri godine, a u tom periodu mnoga preduzeća su, iako to izgleda paradoksalno, ostvarila profite. Čak i velike profite.
Kako su preduzeća mogla da ostvare toliki profit u teškom periodu? Jednostavno, smanjivanjem troškova. A koja je najznačajnija varijabla prilagođavanja pri smanjivanju troškova – nema sumnje troškovi zaposlenih. Dakle, pristupa se smanjenju plata i otpuštanjima!
Pod pritiskom finansijskih tržišta, preduzeća su postala veoma pohlepna. Tokom sedamdesetih do otpuštanja bi dolazilo tek kad bi se u dve ili tri godine uzastopno nagomilavali gubici. Danas se pristupa otpuštanjima čim se ustanovi da nije ostvaren cilj koji je neposredno pre toga postavljen i predočen akcionarima. Osnovna varijabla prilagođavanja postala je upravo masa novca namenjenog platama i nadnicama, dakle zaposlenost.
Ukidaju se radna mesta, ali to je samo način da se problem prebaci sa lokalnog ekonomskog nivoa na socijalnu strukturu zemlje. Društvo će morati da plati za bivše zaposlene koji su ostali bez posla. Sve to povećava deficit, iscrpljuje rezerve i pothranjuje ekonomsku recesiju. To je začarani krug, jer to pogoršanje u domenu nezaposlenosti dovodi do nedostatka efektivne potražnje u Sjedinjenim Državama, što opet pojačava krizu.
Stoga smo suočeni sa ekstremnom situacijom u kojoj su zahtevi za što veću naknadu kapitala u direktnom sukobu sa mogućnošću američke ekonomije da obnovi rast.
Jasno je da se ovde radi o protivrečnosti koju je teško savladati.
Treba konstatovati da je nastupio trenutak u kome se stiče utisak da je američki ekonomski model ozbiljno doveden u pitanje.
Kada se to ima u vidu, verovatni scenario za budućnost ovog modela podrazumeva blago opadanje, koje u suštini liči na obrazac britanskog industrijskog zalaska. Reč je o veoma bogatom društvu, koje počiva na izraženim nejednakostima. Ono ima mnogo univerziteta, ali to ni najmanje ne umanjuje njegovu očiglednu nesposobnost da ostane istinski lider i centar ekonomske aktivnosti u svetu. Ipak, ovo što je izneto čini se čak povoljnijom varijantom, jer postoje i mnogo dramatičniji scenariji.
I bez zalaženja u geopolitičke spekulacije, s razlogom bi se moglo postaviti pitanje da li u Americi može da dođe do ekonomskog oporavka. Konačno, to nije prva ozbiljna kriza sa kojom se ova zemlja uhvatila u koštac i koju je savladala.
Dva velika aduta na koja su Sjedinjene Američke Države mogle do sada da računaju, kada je u pitanju izvlačenje iz ekonomske recesije, uvek su bili kejnsijanstvo i izuzetno fleksibilno tržište rada. To su bile poluge koje su, sa izvesnim rezultatom, mogle uvek biti aktivirane voluntarističkom politikom Bele kuće. Velika teškoća sastoji se u tome što su se sposobnosti za oporavak američke ekonomije u tom pogledu znatno smanjile.
Razlog je u dugotrajnoj nezaposlenosti koja pogađa čitave slojeve društva, a ne samo najnekvalifikovanije radnike – kao što smo videli, preduzetnici su masovno izmestili proizvodnju u krajeve gde je radna snaga jeftinija a opšti uslovi poslovanja još podsticajniji za optimizaciju profita. Američka industrija se decenijama selila po celim Sjedinjenim Državama u potrazi za boljim uslovima za rad (čitaj za profit), a zaposleni, uvek izrazito pokretljivi, pratili su ta premeštanja po zemlji pristižući u nove industrijske centre. Međutim, američki kapitalisti su, prateći trendove mondijalizacije, uglavnom delokalizovali proizvodnju izmestivši je na druge kontinente, pa tu fleksibilna radna snaga mnogo ne pomaže.
Kejnsijanski recept za oporavak putem potražnje takođe je, kako se čini, ozbiljno doveden u pitanje jer postoji jedna nova činjenica: nastupio je dosad neviđeni period u američkoj ekonomiji, kada čak ni oživljavanje kredita više ne uspeva da ubaci neophodnu dozu kiseonika.
Američki ministar finansija redovno drži Kinezima lekcije o upravljanju državnim finansijskim poslovima, ne bi li ih nekako podstakao da revalviraju monetu. Trebalo bi se sa više poštovanja odnositi prema nekome kome se duguje toliko novca.
U periodu između marta i juna, američke Federalne rezerve su ubrizgale gotovo 600 milijardi dolara u ekonomske tokove zemlje. To nastojanje da se oporavak postigne zahvaljujući ubrizgavanju novčanih sredstava u ekonomiju doživelo je neuspeh. Posle doživljenih trauma dužničkog stresa gde su brojne firme propale, a mnogi ostali bez kuća i bez posla, svi su postali oprezniji, kako investitori, tako i domaćinstva: ništa se nije dogodilo, nije došlo do otvaranja novih radnih mesta. Zato se s razlogom postavlja pitanje šta još uopšte može da se uradi. Očigledno je da su sva druga rešenja neprijatna za građane, pre svega su neprijatna za američkog poreskog obveznika.
Bez vraćanja izmeštenih proizvodnih pogona – a o tome niko i ne govori – praktično je nemoguće da američka industrija ponovo započne pozitivni ciklus proizvodnje, zapošljavanja, potrošnje, izvoza.
Obamina administracija podstiče američke preduzetnike da koriste kurs dolara koji pogoduje izvozu. Činjenica je da je dolar slab i to je povoljna okolnost da se proizvodi iz Sjedinjenih Država plasiraju na svetskom tržištu. Ideja o izvozu je veoma dobra, pad vrednosti dolara svakako ide tome na ruku, ali je za sve to ipak potrebno raspolagati jednom ozbiljnom proizvodnom bazom.
Ideja o stvaranju ekonomije bez materijalne proizvodnje, ekonomije zasnovane isključivo na inovacijama i na komercijalizaciji proizvoda nije donela ništa dobro Sjedinjenim Državama na duge staze. Taktički oportunizam je, ciljajući kratkoročne profite, strateški ugrozio dugoročne interese američke ekonomije. Posle 30 godina sistematskog izmeštanja industrijske proizvodnje, više ne postoji dovoljna proizvodna baza za obnavljanje rasta putem izvoza.
U nedostatku radikalnih odluka po tom pitanju, na ekonomskom, a pogotovu na političkom nivou, Amerikanci će morati da se naviknu na opadanje životnog standarda uz osetan rast nejednakosti u društvu.
Zato će u godinama koje predstoje američka politika biti mukotrpna i komplikovana.
Svojevremeno je fleksibilnost tržišta rada smatrana velikom pogodnošću, sada, međutim, ta karakteristika ekonomije SAD, usled izmeštanja proizvodnih aktivnosti, stvara kontraefekate.
Stiglo se do neslućeno visokog nivoa nezaposlenosti, a nijedna američka institucija nije predviđena za hvatanje u koštac sa ovim problemom na duži rok.
Zbog toga su pripadnici srednje klase u neizvesnosti. Svesni su i verovatno nezadovoljni surovom stvarnošću, ali su i razočarani činjenicom da ih za nju niko nije pripremio. Ljudi koji u ovom trenutku imaju posao veoma dobro znaju koliko je njihov položaj nesiguran. Oni koji ne mogu da nađu posao, neumoljivo klize naniže, ka marginalizaciji i siromaštvu.
Još uvek se pokušava uticati na nacionalnu valutu. Opadanje vrednosti dolara je neka vrsta puzeće, prikrivene američke inflacije. Inflacije koja ne otkriva svoje ime jer bi to bilo u suprotnosti sa presvetom dogmom finansijskog kapitalizma, dogmom monetarne stabilnosti. U suštini ništa toliko ne može da uplaši finansijera koliko može da ga uplaši inflacija – okolnost u kojoj se dugovi i potraživanja sistematski obezvređuju. On jedino više strahuje od hiperinflacije gde ni dugovi ni potraživanja više ne vrede ništa!
Uostalom, to što vrednost evra raste nije posledica poverenja u evropsku valutu, već rezultat nepoverenja prema dolaru.
Ipak, američki dug je sasvim drugačiji od onog koji imaju male evropske zemlje kao što su Grčka, Irska ili Portugal. Te zemlje jednostavno više ne uspevaju da sebi obezbede neophodna finansijska sredstva, dok Sjedinjene Države i dalje mogu da uzimaju zajmove i još nisu na sopstvenoj koži osetile prave posledice strukturnih neravnoteža.
U Evropi, tržišta igraju ulogu opomene, govoreći malim zemljama da su se previše zadužile, dok u SAD tržišta ne igraju tu ulogu, jer upravo Amerika ima valutu koja se zove dolar i koja je, zapravo, svetska moneta. Ipak, nivo američkog duga ozbiljno zabrinjava čitav finansijski svet. Za zdrav razum je posebno zabrinjavajuće to što Amerika namerava da rešava ogromnu prezaduženost od 14. 200 milijardi dolara, barem u neposrednoj budućnosti, mogućnošću povećanja svog strukturnog državnog duga na 16. 000 milijardi dolara!?
Živimo, dakle, u prelomnom periodu ekonomske istorije jer verovatno nije u pitanju samo kraj američkog modela, već, po svemu sudeći, i kraj samog zapadnog modela. Nižu se ozbiljni događaji, za koje se, istina, ne bi moglo reći da su apsolutno fatalni, ali je izvesno da je neophodno pronaći alternative, čak i smisliti nešto drugo i drugačije.
Koliko god da zapadni čovek nije spreman da se odrekne svog modela, on će to ipak morati da učini, jer u globalizovanom svetu neće moći drugačije da postupi.
Ako dve milijarde Indijaca i Kinezi odluče da obezbede sebi kuću, kola, zapadnjački način života, mora se jasno reći – taj model neće funkcionisati!
U Aziji već počinje da se govori o novim zemljama u opadanju (NPD – nouveuxpausdeclinants). Sasvim je očigledno da je reč o zapadnim demokratijama!
Teško je to prihvatiti, ali mi smo upravo svedoci ozbiljnog zaokreta civilizacije, svet se preobrazio, a centar ekonomske teže napustio je zapadnu sferu i uputio se ka azijskom kontinentu. Kina – nova sila na svetskoj sceni, poseduje nekoliko aduta koje može da upotrebi za podsticanje rasta. Ona može da računa na rekonstrukciju ogromnog unutrašnjeg tržišta, kao što može da računa i na dinamičnost svojih inovacija kako bi se postepeno oslobodila zavisnosti od Evrope i SAD na tom planu.
Za čuđenje je to što se može konstatovati da američke elite, kako se čini, nisu svesne ove promene. Američki ministar finansija redovno drži Kinezima lekcije o upravljanju državnim finansijskim poslovima, ne bi li ih nekako podstakao da revalviraju svoju monetu. Trebalo bi se sa više poštovanja odnositi prema nekome kome se duguje toliko novca. Jer, nije naodmet podsetiti da Kina poseduje najveće rezerve dolara posle Sjedinjenih Država. Ona je takođe prvi američki poverilac.
Ova promena odnosa ekonomskih snaga i ta američka intelektualna krutost neće posebno olakšati upravljanje krizom.
Amerikanci još uvek veruju da su jedinstveni, da su centar sveta, da niko nema tako dobre inovacije i da niko ne zna da proizvodi tako dobro. . . U pitanju su verovatno iluzije. U vreme kriza, lažne percepcije, kako sebe, tako i drugih, igraju odlučujuću i često tragičnu ulogu.
Mora se konstatovati, ako se težište već premestilo, da bi liberalni model, kako bi opstao, morao biti temeljito promenjen. U svakom slučaju, valjalo bi pronaći nešto novo.
Ako dve milijarde Indijaca i Kinezi odluče da obezbede sebi kuću, kola, zapadnjački način života, mora se jasno reći – taj model neće funkcionisati!
Uveliko se naziru nagoveštaji jedne mnogo ozbiljnije krize: očigledan je konflikt zapadnog modela sa ekologijom. Ekologija nam kaže – pošto zapadni sistem već u praksi ne funkcioniše, još manje će funkcionisati ukoliko bude generalizovan i nametnut čitavom svetu. Činjenica je da bi bile potrebne tri ili četiri ovakve planete da bi, što se resursa tiče, bilo moguće postići i održati globalizaciju američkog načina života. Dakle, jednačina je prosta – taj model ne može biti rešenje za ceo svet i od njega treba odustati.
Nastupio je trenutak kada treba osmisliti ili ponovo otkriti neki drugi model.
Posle ovog poražavajućeg inventara: nekoliko puteva nade.
Zbog bankrota, Argentina je postala crna ovca MMF-a. U Argentini su građani ponovo preuzeli neku vrstu kontrole nad javnim finansijama: nema zaduživanja u inostranstvu, a investiranje se finansira iz unutrašnje štednje. Deluje paradoksalno, tek, ukoliko neko ne može da plati svoj dug, dopušteno je proglasiti bankrot. Promena atmosfere mora biti radikalna. Argentina se odvažila na tako radikalni korak i to joj nije nanelo mnogo štete.
Islanđani su verovali da se mogu obogatiti bez rada poveravanjem svih svojih finansijskih sredstava sveže privatizovanim bankama. Ove su se van svakog nadzora i bez ikakvog ustezanja, vođene pohlepom, upustile u raznorazne špekulativne finansijske transakcije. Posledice su bile pogubne. Građani su se pobunili i odbijaju da plate za greške onih koji su vodili zemlju i odveli je u bankrot, a sami se pri tome gnusno obogatili. Građani zahtevaju da konačno imaju kontrolu nad svojom ekonomijom.
Trebalo bi konačno dati (ili povratiti) neko pravo nadzora zaposlenima, koji u krajnjoj liniji proizvode sve vrednosti. Tako bi se izbeglo da se nacionalna bogatstva rasprše po slepim putevima špekulacija ili zagube u mračnim tokovima finansijske globalizacije. Zato bi ponovno iznuđeno pravo građana da kontrolišu privredne i novčane tokove predstavljalo zaista veliku revoluciju. Građani moraju ponovo da preuzmu ekonomsku moć od finansijera koji su potpuno odlepili od stvarnosti.
To nije lak zadatak, ali je taj pristup delimično primenjen u Nemačkoj i u skandinavskim zemljama.
Uzmimo na primer zemlju koja se najbolje drži u Evropskoj uniji – Nemačku. Ta zemlja nije masovno izmeštala proizvodnju na druge kontinente, ima industrijski rast od preko tri odsto, nezaposlenost se drži u podnošljivim granicama. Nemački model ima i svoju tajnu – zajedničko upravljanje.
Velike nemačke firme imaju kulturu konsultovanja i saradnje sa državom i sindikatima. Nije tu reč o udruženom radu, ali to jeste neka vrsta ako ne dogovornog, a ono zasigurno odgovornog upravljanja ekonomijom. Taj model je i dalje uspešan, uprkos krizi. Znači da alternative postoje, ali je za to neophodna politička saglasnost. Jedino bi takav strateški kompromis, kao dobro shvaćeni nacionalni interes, mogao osigurati uspeh te vrste participativnog upravljanja ekonomijom. Očigledno je da je upravo politička volja ono što za sada najviše nedostaje.
Pad totalitarizama bi ipak trebalo da nas nauči da društvo mora da bude organizovano, strukturisano ZA čoveka a ne protiv čoveka. Tržište je društvena tvorevina i kao takva mora biti u službi čoveka. Nikako se ne sme dopustiti da čovek bude taj koji će biti podređen hladnim imperativima tržišta.
