Finansijski sistem je rak-rana Srbije
Srbija je danas suočena sa krahom ekonomskog modela koji je funkcionisao poslednjih osam godina. Jedna, ne i jedina manifestacija tog kraha je velika kriza likvidnosti u kojoj se prezadužena srpska privreda guši.
Narodna banka Srbije, uz blagoslov svih dosadašnjih vlada, godinama je indirektno subvencionisala kredite građana i privrede. Održavajući nerealni kurs dinara, veštački je umanjivana visina deviznih kredita i stvaran je privid održivosti ekonomskog modela. Bankama je omogućavano da naplaćuju najveće kamate i provizije u Evropi, a privredi i građanima, da se uprkos tome, ubrzano zadužuju uz ogroman valutni rizik.
Ekonomski problemi su se nagomilavali i prepuštali budućnosti, a onda je budućnost došla, prerušena u globalnu finansijsku krizu. Prezadužena privreda, dominantno okrenuta domaćem tržištu i uvozu, mogla je da funkcioniše samo u uslovima neke vrste piramidalne šeme, dakle uz neprekidni priliv deviznih kredita i rast zaduženosti. Kada je priliv kapitala stao, dinar je potonuo, a sa njim i model na kome je počivala domaća ekonomija.
„Tražimo stabilan kurs”, kodirani je poklič kojim se zahteva nastavljanje politike precenjenog dinara. Kako privreda više ne može da dođe do kredita, trebalo bi da se zaduži država, a i da proda sve što je preostalo. Tako bi se pribavile devize i nastavila stara politika subvencionisanja kredita uz pomoć nerealnog kursa – do poslednjeg evra deviznih rezervi, do poslednjeg javnog preduzeća.
Sve i da to želi, država sada ne može naći dovoljno sredstava za nastavljanje stare politike. Sve i da sredstva nađe, država tim novcem ne može bitno da popravi sadašnjost, ali može sasvim uspešno da (dodatno) potkopa budućnost zemlje. Svaki uzeti evro kredita koji država ne upotrebi produktivno, pre svega za infrastrukturu, biće teg okačen o ekonomsku budućnost. Ako se propali ekonomski model ne promeni, izgubiće se bar još jedna decenija, a Srbija će permanentno biti u stanju ekonomske krize.
Zadužena preduzeća svoje probleme moraju rešavati sa bankama kreditorima, jer je ta muka zajednička. To država mora jasno i glasno da kaže. Privreda i banke moraju odmah ući u proces reprogramiranja dugova i finansijske konsolidacije. Bankarske marže su toliko visoke da banke imaju dovoljno prostora da kroz sniženje kamata i reprogram dugova olakšaju teret privredi (i građanima), a time pomognu i sebi. Od mrtvog dužnika slaba je vajda.
Neka preduzeća će nestati, a neka će samo promeniti vlasnike i nastaviti da rade kako to tržište bude diktiralo. Banke će pretrpeti gubitke, neki vlasnici kompanija takođe, prodajući svoja preduzeća ispod cene ili u bescenje – kako su ih često i kupovali. To je zakon tržišne privrede i jedini efikasan način, kako za izlazak iz krize, tako i za promenu modela poslovanja. Depresijacija dinara je nezamenjiv instrument u ovom procesu.
Kako će se veliki broj kompanija (građana takođe) suočiti sa problemima istovremeno, likvidnost banaka će verovatno biti ugrožena, a finansijski sistem destabilizovan. Stabilnost se može uspostaviti novim prilivom kapitala koji će obezbediti inostrani vlasnici domaćih banaka. Ako se to ne dogodi, država će morati da interveniše. U tom slučaju, država bi morala postati suvlasnik banaka koje sanira, proporcionalno novcu koji u banke uloži. Tada je novac koji država daje pokriven imovinom banke koja se sanira. To je racionalan model u kome država ne daje nešto za ništa, kao što je slučaj sa programom koji se sada predlaže.
Vlada pravi veliku grešku što najavljenim subvencijama odlaže proces nužne finansijske konsolidacije. Intervencije u domenu kamatnih stopa nisu zadatak fiskalne politike. To je posao monetarne politike i u krizama je uvek usmeren ka obaranju opšteg nivoa kamatnih stopa.
Kada država plaća deo kamata odabranim preduzećima, ona omogućava bankama da nastave sa politikom neodrživo visokih kamatnih stopa. U tom modelu, neka preduzeća plaćaju niže kamate, a za većinu drugih one ostaju astronomske. Istu grešku država pravi i subvencijom stambenih kredita ili najavljenom subvencijom kredita za kupovinu ,,fijata punto”. Ako je logika države ispravna, zbog čega država ne subvencioniše sve – odeću, obuću, hranu, struju, grejanje?
Protivrečne izjave različitih ministarstava iste vlade govore o tome da se sa nekim inicijativama izašlo bez ikakve analize i da je u vladi organizacioni haos na ivici rasula. Još gore, umesto koherentne politike, pod pritiskom krize ali i raznih lobija, na brzinu se prepisuju tuđa rešenja. Mere koje planiraju Nemačka ili Italija, na primer, ne mogu se primeniti u Srbiji. Uzroci krize i struktura privrede bitno su drugačiji, a sredstva na raspolaganju su groteskno mala.
Lečenje ekonomskih, kao i svih drugih bolesti, mora otpočeti ispravnom dijagnozom. Finansijski sistem je rak-rana Srbije. U ovome trenutku vlada nema hrabrosti da dijagnozu saopšti, još manje da se sa njom suoči.
finansijski konsultant
Nebojša Katić
Politika 10/02/2009.
