КОСТА СТОЈАНОВИЋ
/ Алексинац 1867 – Београд 1921 /
Све док Срби буду заборављали своје најгенијалније људе, нема нам спаса.
Ко је за то крив?
Криви смо ми сами. Нико други. Само ми, Срби. Не смемо кривити никога другога за нашу аљкавост, недоследност, заборавност , површност и поводљивост.
Када би данас направили анкету међу српским интелектуалцима да одговоре на питање – ко је Коста Стојановић, врло мали број њих би вам могао било шта да каже о том нашем генијалном професору примењене математике, философу, државнику, економисти , историчару и визионару, који се нашао као карика између српских великана Руђера Бошковића и Николе Тесле, који крчи пут Милутину Миланковићу, за кога Миланковић има све похвале и за кога пише : „ њега је интересовао цео свет, њега је интересовао у првом реду живот“.
Два дела су променила из корена нашу дотадашњу теорију, друштвену теорију ТУМАЧЕЊЕ ФИЗИЧКИХ И СОЦИЈАЛНИХ ПОЈАВА и економску теорију ОСНОВИ ТЕОРИЈЕ ЕКОНОМСКИХ ВРЕДНОСТИ.
Наравно, моја генерација о томе ништа није учила на факултету, вероватно зато што је Коста Стојановић био осам пута биран за краљевог министра и зато што је, објашњавајући како је Србија у хаотичном лавиринту космополитских идеја и начела, написао да је највећа химера био комунизам и он се питао : „ зашто у нас хвата корене комунизам и какве какве последице могу бити те епидемије, што му српски комунистички идеолози нису могли никако да опросте, упркос томе што је Коста Стојановић , како пише Александар Петровић у књизи СРБИ 1903-1914 ИСТОРИЈА ИДЕЈА, попут Миланковића који је изнео канон осунчавања сачинио канон ослобађања, јер је друштвену теорију извео изван оквира воље, појединаца, конфесије, редова, класа, нација и повезао теорију физике и социјалних појава.
Петровић даље наводи да је Коста Стојановић открио у Руђеру Бошковићу ону танану, пригушену, али али делотворну српску културу, која је скоро изгубљена после средњег века, привукао га је Бошковић као преображени, али самосвојни изданак разорене и колонизоване српске мисли, привукла га је ослободилачка и превратничка нарав Бошковићеве философије од које су једнако зазирали и језуити и енциклопедисти, па Стојановић поставља свој научни метод и обнавља српски културни образац.
Коста Стојановић је напустио дуализам субјекта и објекта, напустио је, попут Бошковића, веровање у просветитељски свет материје , напуштајући појам масе и сводећи свет на однос и силу, силу гравитације, па тако напушта егоистичку философију од Декарта до Хегела, која почива на раздвајању светова, кидању веза, разградњи света, док он сматра да треба тражити суштину повезаности и закључује да је све, заправо, само разноликост у форми и да у природи нема те одвојености ни брзине, ни времена, ни масе, ни силе, нити било чега како се то у проучавању научника излаже.
Закон силе код њега је Идеја и он излази са оригиналним схватањем да се идеје не напуштају зато што се дошло до сазнања о њиховој неистини, него зато што те идеје више не могу да изазову и подрже разлике, па се у друштвеним односима постиже хомогеност и униформност, идеја постаје општа ствар, наступа стационарно стање ентропије, где више нема никакве енергије, где живот замире и где се ремети основна сила идеје да друштво буде у равнотежи, равнотежи која је, према његовим схватањима, погубна за друштво и он се залаже да се друштво стално мора изводити из равнотежног стања, јер то је једина гаранција динамичног развоја неког друштва.
Стојановић сматра да глад, болештине, немаштина и сличне невоље никада не могу да провоцирају толике страхоте у цивилизацији као амбиција, мржња међу народима, разлике у идеалима и да су главни поводи судара народа расне, менталне и културне разлике, док је главна тема доминација.
Закључује да не верује у просветитељски напредак, јер ако прогрес треба да буде по цену гажења свих светиња, боље је да нема никаквог прогреса.
Да ли смо нешто данас, после свих техничко-технолошких револуција и напретка, погазивши све моралне светиње и људскост друштвене заједнице, осамивши се и затворивши се у своје себичне интересе, научили из ових мудрих речи?
Ослободивши се опсене о просветитељском прогресу, Коста Стојановић поставља теорију историје која почива на његовој термодинамичкој економији. Механички рад је хомоген економском расту, температура – тражњи, притисак – понуди, запремина- вредности, количина топлоте -капиталу, а енергија – богатству. Сви облици друштвеног живота су део тока кружења енергије, рада и његове капитализације, па када се деси у тековинама појединих народа да досегну одређени степен ентропије, онда то друштво одумире, јер из капитала који зрачи топлоту више не може да се добије рад који је на њега отишао, деградирани су сви радни процеси, да би се дошло до стадијума да бесконачно велики капитал даје рад који је приближно једнак нули.
Нова енергија не придолази због ентропије капитала, па, пише Стојановић, тада се на историјској сцени јављају нека нова друштва, која, да историјски парадокс буде већи, полазе истим утабаним путем пропати којим су прошла и претходна друштва.
Да ли је ове оцене данас могу применити на неолибералне развијене државе, које су доживеле ентропију капитала и које деградирају све друштвене процесе?
Коста Стојановић је , пишући О ИЗВОЗУ И УВОЗУ СРБИЈЕ, на основу уговора кога је 1881. године Србија потписала са Аустро- Угарском израчунао математички егзатно да Србија на сваки динар извоза у АУ губи 22 динара и тако доказао како АУ експлоатише Србију и зато се, као министар привреде, борио да се ступи у отворени економски рат са моћном АУ.
Шта се данас у Србији променило?
Уместо АУ имамо ЕУ, прецењен динар, Споразум о стабилизацији, којим издајничка неолиберална влада од 2001 до данас стимулише увознике, на штету извозника, што је у посматраном периоду довело до одлива капитала из Србије у износу од 103 милијарде долара.
Одлучујући допринос у победи Србије у наметнутом Царинском рату дао је Коста Стеменковиће, јер су његове тачне математичке анализе показале шта треба да се мења у нашој економској политици, те је министар могао, као мудар стратег и добар тактичар, да подигне енергетски ниво друштва и могао је да иницира снажан друштвени и државни преображај.
Посебно је важно истаћи да је већ 1910. године , он наговестио да мора неминовно да плане рат на Балкану, јер је Србија, као и данас, затворена са свих страна, да је АУ понижава и уцењује, да Србија мора да се побуни у одбрани своје угрожене егзистенције, да ће тај рат запалити Европу и свет, јер АУ и Немачка хегемонистички насрћу у намери да учествују у колонијалној подели света.
Његове пророчанске речи су се обистиниле 1918 године, када су сломљене средњевековне предрасуде тевтонског и аустријског племства и када је Европа морала да уништи принцип да је сила јача од права.
Нажалост, ЕУ је данас поново обновила тај принцип, што неминовно води њеном банкроту и краху, јер није испоштована Стојановићеву визију о нужности интеграцији европских држава у федеративне целине, уместо у покорене бриселке административне феуде.
Ево једног библијског пророчанства, које је писано 1910. године и које може данас да нам помогне у доношењу стратешких одлука за наш државни и национални опстанак.
„ поцепане, невезане солидарношћу балканске државе, којима прети за сада са Запада, најезда системска, културна и разорна, гора и убитачнија од готских и монголских напада из времена сеобе народа. Ако државице балканске мисле да сачувају не само индивидуалност своју политичку, етичку и културну, већ да моћне, доцније снажне економске, интелектуално развијене и морално препорођене, уђу у састав федерације европске, оне морају ….у првом реду обратити пажњу на ОРУЖАНУ МОЋ СВОЈУ, НА ФИЗИЧКУ СНАГУ. Само тако спремне за будућност могу створити јаке бедеме, о које ће се разбити таласи европске културне најезде, која може уништити засноване самосталне, слободне културне јединице на Балкану“
Прочитајте још једном.
И – запамтите!
Поруку мудрих наших предака.
Како се брани своја слобода и свој национални и културни идентитет.
Закључује : „ када те околности буду наступиле, онда земље, које се не буду припремиле за тај моменат, могу бити страховито експлоатисане.Ми налазимо да се за тај моменат ТРЕБА СПРЕМАТИ“.
Да ли се данас Србија спрема за тај моменат?
Зашто се не спрема?
Зашто забијамо главу у сопствене животе и не видимо шта нам се поново спрема?
Када се 1917. године Први светски рат приближио своме крају, визионар Коста Стојановић најављује нова страшнија разарања :
„ Народи ће се опет сударити. Дужност, страх, непросвећеност, неорганизованост, илузија, сугестије, повешће гомиле на кланице за старе идеале под новим називом и тако ће се ток исторјског процеса продужити новим фазама, да обележе појаве сличне или интезивније од страшних догађаја садашњости“.
Коста Стојановић говори, након тек завршеног рата, да европски народи нису добили жељену слободу, него да су остали робови, слобода је нестала, свуда господари страх, слобода је провизорна, ратни слом Србије је пројектован, да би југословенски програм постао стваран, без српског слома не би било Југославије, критикује што није било активног војног дејства на истоку Србије, критикује спречавање војводе Мишића да покрене контраудар пре повлачења преко Албаније, напада збркану политику поквареног Николе Пашића, на кога је гневан због његове непрекидне југословенске двострукости, тврди да је исход Првог светског рата потпуна негација Царинског рата и балканских ослободилачких ратова, да је Краљевина СХС поринути државни брод који је одмах почео да тоне, да АУ није поражена и да њену политику спроводе Хрвати и Словенци, да су тешке непремостиве разлике између поражених поданика АУ царства и слободарских српских грађана, да Пашић нема државну снагу и мудрост, да се курва, тргује, богати и да му Престолонаследник у томе помаже, да су у српску политику ушли медиокритети и залагао се да настане нова аристократија, демократска аристократија на гробовима Двадесетог века, која мора да никне из самог народа, од оних паметних и поштених људи који ће да препороде друштво и који ће да створе јаку српску државу.
Истина је основни капитал једног народа, грми Коста Стојановић и тражи да се подигне „ јавност да устане критиком против правих твораца беде и очајања, и да не да поверење на изборима шићарџијама и беспрограмним типовима, нарочито онима којима је сав идеал власт, а када једанпут на власт дођу, онда не знају ни одакле ће почети ни како опште ствари свршавати“.
Александар Петровић наводи да је Коста Стојановић у историјском кратком времену започео преображај, али који је брзо потопљен плимама просветитељства, рационализма, емпиризма, позитивизма и марксизма.
Прошао је читав један век да би, први целовит приказ Стојановићевог дела, направио Александар Петровић издавањем књиге АНАЛОГИЈА И ЕНТРОПИЈА.
Читав један век је један од наших најгенијалнијих људи остао непознат своме српскоме роду.
Ко је за то крив?
Ми, Срби.
Не кривите другога.
Браћо и сестре, господо другови,
Књиге у шаке и читајте.
Тако се брани наша слобода.
И , на крају, једна историјска занимљивост.
Коста Стојановић је умро у Београду 1921. године.
Однела га је за неколико дана чудна болест.
У тренутку док је , као министар финансија у првој послератној влади Николе Пашића, радио на закону о ревизији имовине ратних профитера и у владиној комисији о одређивању размере корупције у ратним годинама.
Случајност?
Нема случајности у историји.
/ Писано на основу текста КОСТА СТОЈАНОВИЋ од Александра Петровића у књизи СРБИ 1903-1914 ИСТОРИЈА ИДЕЈА од странице 604- 625 /
Београд, 22.08.2016
