Početna Sadržaj Komentari Kosovske obmane

Kosovske obmane

1748
0
SHARE

I to se, nažalost, dogodilo. Uprkos obećanjima legalista i kvazievropejaca da se to nikada neće dogoditi, uprkos njihovom napadnom i dosadnom samoreklamerstvu da će sačuvati Kosovo i obezbediti evropske perspektive za Srbiju, uprkos pobedi na predsedničkim izborima lažnih proevropskih snaga, kako sami sebe nazivaše, Albanci su proglasili nezavisnost Kosova i Metohije i konačno se otcepili od Srbije. Oni su decenijama živeli otcepljeni od Srbije, ali su sada odlučili da to i legalizuju. Brzo priznanje od strane Imperije u rastrojstvu i većine razvijenih zemalja EU, koje nam nude politički’’duplo golo’’sporazume, samo je dokaz da su Albanci tačno znali šta hoće da ostvare i da su radili po uputstvu moćnih saveznika. Ključno je pitanje, zašto mi nismo uspeli da pridobijemo nekadašnje naše ratne saveznike. Zalaganje Rusije treba posmatrati isključivo u njihovom interesu da se suprostave dominaciji SAD i nameri da se uspostavi nova ravnoteža blokova. Mi, dakle, Srbi, pokazali smo se ponovo kao istorijski gubitnici. Srpski političari su naneli novi poraz svojoj državi i naciji. Srpski političari su ,po ko zna koji put, dokazali da su neopisani dilenatni, da su istorijski ponavljači, neotesane neznalice, da ne razumeju globalnu svetsku politiku, da su obični luzeri i cirkuski šarlatani, ulični šibicari, skorojevići i foliranti koje niko u svetu ne poštuje, koji služe svetskim političarima za ismejavanje i koji, osim organizovanih krađa državne imovine u procesu privatizacije i uzimanju provizija, ne umeju ništa korisno da urade.

Izvinite, pitaju me po ko zna koji put preplašeni građani, a šta bi ste Vi danas uradili? Takvo isto pitanje postavljali su mi unezvereni građani u avgustu 1995, kada su izbegličke kolone mojih rođaka, kumova i prijatelja dospele na samu granicu Drine. Šta sada da radimo? Kada se sve upropasti, onda me obično pitaju šta da se radi. Zašto moje mišljenje nisu hteli da čuju kada su nacionalistički bubnjevi pozivali na krv i tlo.

Pa, gospodo građani, moram da vam priznam da sam još u leto 1990. mojim zenljacima u Kninu, na Tvrđavi, u razgovoru sa njihovim neprikosnovenim vođom Jovom Raškovićem i političkim predstavnicima Srba u Krajini otvoreno izneo šta bi, prema mom mišljenju, trebali hitno da radimo, ali me oni, nažalost, nisu hteli da poslušaju. Uradili su sve suprotno. Umesto diplomatskih, marketinških, kompjuterskih, trgovačkih i finansijskih ratova, pod vođstvom iskusnih svetskih stručnjaka i naših lobista, opijene poglavice su započele vojne pohode bez vizije, strategije,operativnog plana, bez saveznika, bez novca, ali sa ubojitim dejstvom rashodovane puške M 48. Tako smo poraženi. Poraz je bio logičan nastavak potpuno pogrešne politike Poraz je bio neminovan.

Isti slučaj nam se desio i u Kosovskoj bici. Kosovski poraz je došao kao posledica pogrešne višedecenijske, možemo čak reći i čitav vek vođene, katastrofalno pogrešne državne politike. Skoro jednu deceniju javno ništa nisam hteo da napišem o Kosovu. Namerno sam izbegavao tu temu. Namerno sam ćutao, jer ništa novo nisam mogao da predložim novim vladarima Srbije. Moji stavovi o Kosovu su poznati još od 1981. godine. Poslednje što sam, zajedno sa grupom stručnjaka, javno izneo o Kosovu bilo je 1999. godine, kada je u Programu za spas Srbije iznet celovita državotvorna vizija za trajno rešenje tog gorućeg nacionalnog problema. Program sam ponudio tadašnjoj opoziciji. Odbili su ga. Tvrdili su da je to problem Miloševića. Ponudio sam, nešto kasnije, i pobedničkom DOS-u. Ali oni ga nisu ni razmatrali, jer su već bili opijen vlašću i zauzeti pljačkanjima državne imovine. Privatizacija je bila unosnija od pitanja Kosova. Tako je gorući nacionalni problem ponovo odložen. Srpski političari su bežali od problema. Problem je rastao. I narastao. Sve dok se sam nije rešio. Ako ga mi nismo znali ili nismo hteli da rešimo, Albanci su preuzeli inicijaivu. Oni su životno bili zainteresovani da postanu samostalni. Zašto se danas obmanuta srpska javnost čudi? Nema mesta čuđenju. Izgubili smo zbog naše pogrešne politike.

Da je problem Kosova trebalo urgentno rešavati znao sam to još u leto 1977. godine, kada sam se mesec dana u Zagrebu družio sa jednim, nekoliko godina starijim Albancem iz Srbice koji mi je, obrazlažući rešenje albanskog pitanja na Balkanu, pokazao kartu nove albanske države – Ilirije. Bio sam zaprepašćen kada sam video da severna granicu Ilirije vijuga iznad Niša. A mi, Srbi? Šta je sa nama? Taj mladić mi je spokojno odgovorio – Vi ste istorijski gubitnici. A bratstvo i jedinstvo? To je komunistička laž. Mi, Albanci, ne želimo više nikada da živimo sa vama Srbima u istoj državi. Mi moramo da imamo svoju državu. Kako? Po svaku cenu. I ratom? Cilj opravdava sredstva. I ratom mislite da dobijete državu? A kako ste vi dobili državu od Turaka? Pa, mi smo se borili za slobodu. I mi se borimo za slobodu od vas Srba. Ali to je srpska zemlja. Pogrešno, čije su ovce, toga je i zemlja.

Moram da priznam, da me je ovaj razgovor šokirao. Naivno sam tada verovao u bratstvo i jedinstvo. A onda sam odlučio da pročitam istorijsku građu. Posle nekoliko godina rada, shvatio sam da je onaj mladić bio u pravu. Srbi i Albanci nisu više mogli da žive zajedno na Kosovu. Istorijske provalije su toliko bile velike da se više nije moglo vratiti nazad. Ko je za to kriv? Potpuno nevažno. Svako je okrivljivao onoga drugoga. Posledice su bile tragična mržnja Albanaca prema Srbima i Srbiji. Srbi nisu mrzeli Albance, oni su ih istorijski potcenili. I danas, nakon proglašenja nezavisnosti, srpski političari potcenjivački govore o Albancima. To nam se i osvetilo. Kao istorijski državotvorniji, zreliji i odgovorniji narod morali smo imati neki drugi odnos prema neprosvećenim i plemenski zaostalim Albancima. Ali nadobudna srpska kvazielita je sa podsmehom govorila o Albancima. Nisu ih prezirali, nego su se seljoberski sa njima sprdali. To nije bilo dobro.

Mnogo grešaka je srpska država napravila. Albanci su to pamtili i strpljivo su čekali svoju priliku. A prilika je bilo u izobilju. Srpski političari su im decenijama stvarali takve prilike da su oni uspeli da ujedine svoj narod na romantičarskoj priči o slobodi u vlastitoj državi. Albanskoj državi bez okrutnih srpskih žandara i potkupljivih srpskih političara. Umesto da ih inegrišu u naše društvo, da ih civilizuju, modernizuju, uvedu evropske standarde, kapitalizuju njihovu vrednoću i štedljivost, nauče demokratiji i obezbede bolji život i bolju budućnost, srpski političari su Albance odgurnuli, izolovali i dozvolili im da naprave državu u državi i da stvore svoje paralelne institucije. To je bio početak otcepljenja Kosova. Pitanje je bilo samo vremena kada će se to stanje zvanično obelodaniti.

Nakon demonstracija na Kosovu 1981. sve je bilo kristalno jasno. Tada sam, kao student, napisao kritičan tekst i predložio – istorijsku podelu Kosova! Smatrao sam da je za nas Srbe presudno važno da se što pre podelimo sa Albancima i da izbegnemo stvaranje Ilirije. Presudno je bilo važno da ne dozvolimo da severna granica Ilirije bude kod Aleksinca i da se Srbija svede na Beogradski pašaluk. Predložio sam u tom tekstu istorijsku podelu Kosova i prodaju onog dela koji ostane Albancima Morali su da plate stvaranje svoje nezavisne države, jer su tapije bile srpske i morali smo dobiti većinski deo prirodnih bogatstava. A ona bogatstva koja im ostaju na korišćenje moraju da plate. Prema tom mom predlogu skoro 67% Kosova bi pripalo nama Srbima, a preostali deo bi se, prema istorijskom razgraničenju, ustupio Albancima. Uslov bi bio da svi istorijski objekti pređu pod zaštitu UNESCO. Šta bismo dobili podelom? Na civilizovan način bi rešili albansko pitanje na Balkanu. Povukli bi državnu granicu prema Albancima i sprečili njihovo izbijanje iznad Niša. Problem nataliteta Albanaca rešavali bi oni sami Ne bi mogle Albanke da se namerno porađaju u Vranju i da dobijaju srpsko državljanstvo. Radne i boravišne vize bi dobijali samo odabrani. Sami bi morali da plaćaju svoju potrošenu struju, vodu, komunalije i poreze i doprinose. Plaćali bi zdravstvo i prosvetu. Plaćali bi i svoj spoljni dug. Plaćali bi sve ono što su im decenijama Srbi plaćali. Podela je bila jedini način da se toga oslobodimo. Svako neka plaća svoje računa. Podela bi krvne istorijske neprijatelje pretvorila u dobre komšije. Interesi bi pobedili fraze i emocije.

Nažalost, moj tekst niko nije smeo da objavi. Urednici ’’Studenta’’ su mi rekli da se plaše da objave tekst. Suviše opasno je bilo da se iznese ideja o podeli Kosova. Svima je odgovaralo da se nastave kosovske obmane. Naročito Albancima. Vreme je radilo za njih. Bili su strpljivi i radili su za svoju nacionalu stvar. Znao sam da će u tome da uspeju. Ako imate Adema Demaćija za lidera, koji je skoro tri decenije proveo u zatvoru da bi njegov narod otpočeo borbu za samostalnu državu, onda morate imati makar minimum poštovanja prema takvim ljudima i morate znati da je to njihovo žrtvovanje zarazni primer za buđenje nacionalne svesti.

Svaki istoričar je znao da se to isto dešavalo i kod drugih naroda. Nije vojvoda Sinđelić poginuo zato što nije umeo da se nagodi sa Turcima, nego je poginuo jer nije hteo da se nagodi. Dobro je znao da će njegova suluda hrabrost biti opevana u epskim pesmama ratničkog srpskog naroda. Uvek je bilo takvih nacionalnih junaka koji su bili spremni da se žrtvuju za svoj narod. Zato se oni slave u pokolenju, nasuprot tajkuna, secikesa, pohlepnih ministara i ostalih nacionalnih profitera i jajara koji su za života osuđeni na zaborav.

Svi albanski prvaci su bili zadojeni istom idejom o samostalnoj albankoj državi na Kosovu. Svi srpski političari su obmanjivali svoj narod, širili lažne iluzije i sticali materijalne koristi na srpskom nacionalnom pitanju. Ako tome dodamo da srpski politički pajaci nisu imali nikakvu državotvornu viziju za opstanak celovite Srbije, dok su albanski prvaci bili spremni da se žrtvuju za svoju nacionalnu ideju, onda je potpuno bilo jasno da su Srbi morali da izgube.

I zašto se danas čudimo? Čemu ta nova podvala? Zašto ponovo sami sebe lažemo? Boravak u vojsci 1983. u Zadru, gde je više od polovine puka bilo iz redova Albanaca, intezivno druženje sa njima i bolje upoznavanje njihove nacije, samo je dodatno potvrdilo moje uverenje da će Albanci da se izbore za svoju državu i da taj romantičarski san niko neće moći da im otme. Zašto su najprljavije poslove u vojsci radili Albanci? Zašto su najgore poslove radili Albanci? Zašto su bili zatvoreni u bratstva? Zašto su njihovi fakultetski ljudi bili iredentisti? Zašto se nije radilo na integrisanju Albanaca? O svemu tome sam otvoreno govorio. Strah od tih pitanja je bio ogroman. Na kraju, revoltiran primitivizmom i tupošću oficirskog kadra, dobrovoljno sam se javljao da fizički radim najteže i najprljavije poslove.

Sve ovo o čemu sada pišem, o čemu se toliko decenija ćutalo, a što su svi znali da se dešava, dovelo je do konačnog otcepljenja Albanaca i otimanja svete srpske zemlje. Umesto da mudro i sistematski rešavamo albansko nacionalno pitanje, Srbi su nabili glave u sopstvene džepove i tamo potražili izlaz za rešavanje ozbiljnog državnog problema. Srpski profesionalni nacionalisti su čekali povoljnu priliku da materijalizuju svoju nebesku ljubav prema Kosovu. Svako je jurio neke svoje privatne interese. Državne interese niko nije branio.

Tako se desilo da je 1987. u Pionirskom parku u Beogradu, kada je došlo nekoliko stotina Srba sa Kosova da svojoj sabraći u prestonici ispričaju svoju životnu muku, svega nas trideset bude na protestu. Samo 30 građana! Prikupili smo novac za hranu i sokove i nemoćno slušali jade našeg naroda. Slušali smo kakav zulum su pravile divljačke horde albanskih ekstremista našem narodu na Kosovu. Gde je tada bio slobodarski Beograd da ustane u odbranu naše sabraće? Zašto u milionskom broju nismo izašli da protestujemo? Zašto smo dozvolili da u dva sata posle ponoći specijalne jedinice policije ubace te srpske mučenike u autobuse i vrate na Kosovo? Zašto je Beograd ćutao? Zašto su ćutali profesionalni srpski nacionalisti? Čega su se plašili? Zašto nisu verovali suzama raspetog Martinovića? Samo godinu dana kasnije, gotovo u slično vreme, kada je Veliki Vođa nacije srpstvo proglasio za zvaničnu ideologiju države, stotine hiljada ljudi je izašlo u Beogradu da protestuju. Utrkivali su se profesionalni srpski nacionalisti, kao što se i danas utrkuju, ko će više poruge da iznese na račun Albanaca i ko će veći Srbin da bude na rečima. Tako je stvoren teren za dolazak Velikog Vođe nacije. Ideologija krvi i tla lažnih nacionalista i patriota odvela nas je u izgubljene ratove i samorazarajuće ludilo Despota i njegove žene. Srbi su bezrezervno obožavali svoga slepog Vođu. Ponosili su se njegovom bahatošću i primitivizmom. Verovali su da i on ima neki tajni Akcioni plan i da moraju da ga slede. Nesretni Vođa nije imao ništa. Samo manijakalnu želju da doživotno vlada Srbijom, Makar Srbija bila i na samom Dedinju. O Kosovu nije imao nikakvu ozbiljnu ideju. Pokušao sam građane Srbije još od 1987. godine da opomenem da se radi o lažnom patrioti i birokrati koji će uništiti državu i naciju. Pokušao sam opoziciji da ubedim da ona mora da nametne temu Kosova. Međutim, oni su bežali od tog problema. Samo je Đinđić, posle niza mojih pritisaka, pristao da 1998. godine u opozicionoj Demokratiji objavi otvoreno pismo o podeli Kosova. To pismo su potpisali samo Marinko Vučinić, Dejan Simonović i ja. To je jedini i konkretan materijal javno objavljen o načinu rešavanja kosovskog pitanja.

Srpski intelektualci su papagajski ponavljali dosadne floskule svoga obožavanog Vođe. Mnogima nije ni odgovaralo da se krene u rešavanje tog problema. Problem se sve više uvećavao. Kulminirao je 1999. godine. Pad Despota je bio neminovan. Nakon veličanstvenih građanskih demonstracija svakome koji razmišlja svojom glavom to je bilo jasno. Veliki Vođa je morao da padne tamo gde se i podigao. Istorijski krug je morao da se zatvori. Kosovo je bilo zamka. Albanci su, uz pomoć svojih plaćenih saveznika, vešto postavili zamku. Namamili su Srbe na poraz. Sve je bilo precizno izrežirano. PR stručnjaci su pripremili svetsku javnost. Marketinški stručnjaci su osmislili kolone, silovane žene, uplakanu decu, paniku, zločine i pripremili teren za bombardovanje.

Albanci su razumeli komercijalnu civilizaciju. Vodili su dvojno knjigovodstvo. Prihodnu i rashodnu stranu. Potkupili su svetske političare i medije narko dolarima. Cilj je opravdavao sredstva. Srbi su bili negativci koje je trebalo kazniti. Film je dobro režiran. Siledžije protiv nejači. Krvnici protiv bespomoćnih. Državna sila protiv pokreta otpora. Pakleni plan je, nažalost, uspeo. NATO zlikovci su okrutno bombardovali nezavisnu i suverenu državu. Miljenik Vašingtona je satanizovan, a sa njime svi SrbiGrađani su krvavo platili svoje idolopoklonstvo. Osiromašenim uranijumom obogaćen je međunarodni pravni poredak. Nakon NATO bombardovanja Srbije umrlo je međunarodno pravo. Umesto međunarodnog prava uvedena je sila.

Postavlja se osnovno pitanje: zašto je srpska politička kvazielita dozvolila da je namagarče? Zašto su uvek vukli zakasnele poteze? Zašto nikada nismo prvi povlačili strateški važne poteze? Kako je moguće da su Srbi od saveznika u dva svetska klanja postali genocidan narod? Zašto nismo iz pasivnog stanja prešli u aktivno lobiranje za srpsko nacionalno pitanje?

Na ta pitanja niko neće iskreno da odgovori. Kosovo su nam oteli u vreme navodne demokratije. Zamislite da su ljuti nacionalisti bili na vlasti. Šta bi nam tek tada radili? Odmah da kažem, Tadić i Koštunica nisu krivi što su nam oteli deo države. Tadić i Koštunica su krivi što su lagali građane. I to i danas rade. A to ne sme da se radi. To je opasno. Pale vatre tamo gde treba da se gase požari. A onda nevina deca stradaju u napadu na ambasadu. Tadić i Koštunica su krivi što su ostrašćeno ubeđivali srpsku javnost da se otcepljenje nikada neće dogoditi. Obični građani su obmanuti. To nam se isto dogodilo i za vreme bombardovanje. Tadić i Koštunica su krivi što ne razumeju globalna svetska kretanja. Krivi su što obmanjuju narod kako bi ostali na vlasti i što sada, posle poraza, pale vatre da bi sakrili svoju nesposobnost.

Interesantno je da se tako ponašao i Despot. Ništa se nije promenilo. Potpuno ista matrica. Demokratija je ubijena na porođaju. Kao da smo se vratili u 1988. godinu. Neverovatno. Ista euforija, odjeci i reagovanja, patetika i lažna obećanja. Ista pretnja najrazvijenijim zemljama sveta. Čak su otišli i korak dalje, pa su i ambasadore povukli. Ponovo su se javili likovi za koje sam mislio da su nestali u vihoru prošlosti. Isto nacionalno ludilo. Isto lešinarenje, naricanje i podvale. Iste preslikane fraze. Isto jednoumlje. Vreme kao da se zaustavilo.

Šta se to dešava sa nama? Zašto nam ispiraju mozak? Zašto siluju zdravu pamet? Nakon toliko godina bežanja od problema, sada su nas stigle lavine problema. Sve što su Tadić i Koštunica uradili nakon 17. februara je bilo pogrešno i štetno za državu i naciju. Građani Srbije će platiti ceh njihove pogrešne politike. Građanima Srbije treba reći istinu. Ma koliko ona surova i bolna bila. Nasuprot naše politike bez politike imamo odlično obučenu grupaciju albanskih političara. Nemojte da zaboravite da je američki predsednički kandidat Mekejn prekinuo kampanju da bi se obratio albanskim lobistima u SAD. Šta smo mi uradili? Tadić i Koštunica nemaju nikakav ugled u svetu. O ministru Vuku Jeremiću ne treba trošiti reči. Smešan je njegov pokušaj da glumi svetskog diplomatu. U ovakvim teškim istorijskim trenucima nemamo državnike koji bi mogli da povuku prave poteze.

Šta da radimo? Gde je izlaz? Ima li izlaza? Mislim da mora doći do političke smene svih političara na državnim funkcijama. Političke ostavke moraju da daju jer su odgovorni za sadašnje stanje u državi. Potrebno je odmah formirati Vladu nacionalnog spasa koja će napraviti mere za izlazak iz sadašnjeg stanja. Vlada nacionalnog spasa bi morala za šest meseci da pripremi vanredne parlamentarne izbore. Vlada nacionalnog spasa morala bi da izađe pred građane sa svim mogućim koncepcijama i posledicama izabranih koncepcija. Moramo biti otvoreni do kraja. Političari obećavaju da će Kosovo vratiti u pređašnje stanje, da će poništiti samoproklamovanu samostalnost. Kako se to može ostvariti? Jedini način da se to uradi je – rat! Diplomatskim sredstvima to više nije moguće. Izgubili smo diplomatsku utakmicu. Ako se opredelimo za rat postavlja se pitanje: ima li Srbija snage za rat i ko će ići da ratuje? Hoće li kradljivci patika, agresivni politički analitičari, polititički špekulanti i njihove paravojne grupacije da uzmu pušku i krenu u rat? Hoće li profesionalni nacionalisti iz Kruga Dvojke da prvi krenu u rat? Hoće li možda nas ponovo da pošalju u rat, dok bi oni nastavili dalju rasprodaju i pljačkanje privrede? Ko je spreman od građana da krene u takav rat? Ko? Ko će da pošalje svoje dete? Ko će lično da učestvije u tom ratu? Zamislite sa šlemom na glavi narcisoidnog Tadića kako na strelama 2M, koje je kao ministar odbrane uništio pred američkim ambasadorom, puca na neprijateljske avione. Zamislite generalisimusa Voju u maršalskoj uniformi sa oprtačima. Zamislite ministra Samardžića kao komadanta desantnih jedinica. Ili tajkuna Miškovića kao komandanta pozadine Da li je moguć takav rat? Braćo i sestre, takav rat nije moguć. Građani Srbije neće više da ratuju. Neće da ratuju ni za Kosovo. Neće da ratuju jer su prevareni. Namerno su nam uništili vojsku i obesmislili naše ratničke vrline. Srbija nikada više ne sme da ratuje. Ludake koji pozivaju na rat treba smestiti u ludnicu.

Kosovo se ratom, dakle, ne može vratiti. Ako bi se, nekim slučajem ratom i povratilo Kosovo, kako bi se ono sačuvalo? Okupacijom? Terorom? Podizanjem koncentracionih logora? I podela Kosova je propuštena. Kada smo imali prilike da nametnemo podelu, nismo to iskoristili. Danas Albanci neće da prihvate podelu, jer se nalaze u pobedničkom zanosu i neće da propuste jedinstvenu priliku da tuširaju nepripremljenog protivnika. Naročito u uslovima kada sudija navija za celovito priznavanje Kosova. Pored toga, Albanci računaju, odmah po ovladavanju svim institucijama na Kosovu, da otvore pitanje Preševa, Bujanovaca i Medveđe. Njihova namera je da prebace ponovo težište u naše dvorište i da traže autonomiju za te tri opštine koje su većinske naseljene Albancima. Ukoliko se istovremeno, što se može očekivati, otvori pitanje položaja Sandžaka, plašim se da će se vrlo brzo zaboraviti položaj Srba na Kosovu. A ako i Vojvodina zatraži državnost, biće to poslednji udarac na Srbiju.

Kakva je naša strategija? Niko o ovim problemima ne govori. Vlada nacionalnog spasa mora dati konkretna rešenja. Predlažem da se intezivnim ulaganjem Srbije na severnom delu Kosova obezbedi privredni razvoj te oblasti i rast životnog standarda za obične ljude. Sada smo saznali da ona starica u Čaglavici godinama živi u štali. Zar srpska vlada nije mogla da toj starici obezbedi kuću? Zašto to nisu radili? Ko im je branio? Kada naš Srbin dobije traktor od Tačija, onda se postavlja pitanje – zašto mu traktor nije dodelila srpska vlada? Zašto naš narod na Kosovu nema struju, vodu i normalne uslove za stanovanje?. Ko je dužan da mu to obezbedi? Vlada Republike Srbije mu to nije obezbedila.

Zbog toga ih sve treba smeniti. Treba ih smeniti jer im Kosovo služi samo za međupartijske obračune. Dalje, tražim da se usvoji svih 35 tačaka koje sam predsedniku države, premijeru i celokupnoj srpskoj javnosti poslao u aprilu 2005. godine i koje su se odnosile na rešavanja problema u Sandžaku. Podsećam, tražio sam da vlada uloži 100 miliona evra u pokretanje privrede u Sandžaku. Takođe, tražim da vlada odmah obezbedi 50 miliona evra za ulaganja u Preševu, Bujanovcu i Medveđi jer je tamo opšta katastrofa koja može da dovede do novih problema. Potrebno je da novi ljudi odu na pregovore sa moćnim porodicama sveta, imamo dobre preporuke da dođemo do tih globalnih igrača, kako bi izdejstvovali da se izvrši nadoknada štete na srpskoj imovini i podela prirodnih bogatstava Kosova. Zašto da ostavimo Albancima imovinu vrednu 220 milijardi dolara? Zašto da im ostavimo 15 milijardi tona rezerve lignita? Moramo da tražimo ono što nam po katastru pripada i moraju Albanci da nam plate i nadoknade štetu. Deo tog novca mora da se utroši za lobiranje nove američke administracije. Deo za lobiranje birokrata u Briselu.

Stefan Nemanja je dobio nezavisnost države i autokefalnost crkve lobirajući otkopanim zlatom u centrima moći. Ništa se u svetskoj politici nije promenilo hiljadama godina. Naši saveznici moraju da ostvaruju svoje interese kroz naše nacionalnei državne interese. To se odnosi i na Ruse. Dobro je što se Rusi ponovo uzdižu, Putin je veliki državnik, mi jesmo pravoslavna braća, ali naši novčanici su različiti. Problemje, dakle, u nama Srbima. Problem je što ne znamo da izaberemo mudre, vredne, pametne i odgovorne državnike. Problem je što brzo nasedamo na manipulacije i povodljivi smo. Ako hoćemo da sačuvamo Srbiju, moramo da se menjamo. Moramo da se modernizujemo, da više učimo i još više radimo. Moramo da raskrinkamo sve Kosovske obmane. Jedini način da uspemo je razvoj demokratije, podizanje institucija i pokretanje privrednog razvoja u Srbiji.

Imamo li snage da napravimo odlučujući istorijski zaokret? Duboko verujem da je vreme katarze stiglo i da moramo o svemu otvoreno da progovorimo. Umesto nepotrebnog junačenja, potrebna nam je dobra trgovina i dobra nagodba. Samo tako možemo spasiti Srbiju od konačne propasti. Naš problem je što 30.000 ljudi svake godine više umire nego što se rađa i što 400.000 dece gladuje i što su nam se sela ispraznila. Zamislite šta bi se desiloda su Albanci imali još, recimo, tridesetak godina strpljenja da žive u zajednici sa nama. Pa, gospodo građani, oni bi nas potpuno pojeli. Umesto da Srbiju branimo na Nišavi, bolje da je branimo ispod Ibra. To je prava istina. I zato vas pozivam da otvoreno govorite o svim našim problemima, da govorite bez straha, jer to je jedini put izbavljenja.

Tabloid

SHARE