ТОМАС БЕРНХАРД
„ КОРЕКТУРА“
Приказ књиге најважнијег, најутицајнијег и најоригиналнијег светског писца друге половине XX столећа, аустријског књижевника Томаса Бернхарда ( 1931 -1989) „ КОРЕКТУРА“, помаже ми да уобличим, јасније изразим, боље разумем, преиспитам и коригујем, направим бернхардовску коректуру, мојих ставова према историјском процесу пропасти Западне цивилизације, која се одвија интезивно, убрзано и разарајуће апсурдно у последњих пола столећа, упркос вапијућој и суштинској опомени мудрог Шпенглера, на почетку прошлог столећа, да такав негативни тренд духовног распадања треба одмах зауставити, што се, наравно, није догодило због похлепе и саможивости савременог човека и ми данас, жртве тог погрешног смера кретања потрошачке цивилизације, запрепашћени суманитим поринућем здраве памети и одсуством стида, присуствујемо, уплашени, узневерени, разочарани и полудели, сценама из овог изванредног романа тока свести, егзистенцијалистичке психолошке драме која нам показује како генијалан појединац, оптерећен породичном траумом, грозничавом потребом да се интелектуално изрази, болесним перфекционизмом и саморазарајућом фикс идејом, може да прождере самог себе и да сталним преправљањем свега што је помислио, написао и урадио, сталном коректуром свог живота у потрази за идеалом савршености, разочаран због потпуне промашености његових идеја и идеала, краха смисла његовог постојања, доследан свом ставу да живот мора стално и увек да се преправља и коригује, исправља и побољшава, доноси коначну и доследну одлуку да изврши последњу коректуру свог промашеног и неоствареног живота и одлучује да се обеси у самом средишту мрачне Кобернаусовке шуме, да се обеси о дрво које се налази у непосредној близини његовог животног пројекта геометријки савршене купе, коју је саградио за своју вољену сестру, која није разумела његову апсолутистичку сурову фикс идеју, математички савршено израчунату, геометријски перфектно изведену, апстрактно филозофки објашњену, шест година грађену купу у коју је уложен сав наслеђен породичан новац, купу која је била лишена живота, без људскости и душе, страна, хладна и стерилна љуштура, која је, на крају, када се сестра, ипак, уселила, убила њему најдрже биће.
Није моја намера да овим приказом романа направим темељну књижевну анализу овог ремек-дела, то остављам професионалним књижевним критичарима и теоретичарима књижевности, него је моја намере да утисак који сам добио читајући књигу, поједине мисли, реченице и изјаве, пренесем људима који прате мој јавни рад, који воле да читају и којима скрећем пажњу, у мору бесмислених дневних информација, да је вредно напора и пожртвовања да се књига прочита.
Написао сам вредно напора, јер Бернхардове књиге могу да читају само људи који су љубитељи праве књижевности, који су одрасли на класичним књижевним делима, који имају стрпљења да се пробијају кроз дугачке бернхардовске реченице, сложене мисли, дубоке поруке, оригиналне метафоре и раскошан стил писања, мислећи људи који траже од књижевног дела да их продрма из темеља, протресе, да их уздигне, узвиси, научи, потстакне, поведе, покаже и обликује тако да могу да се промене, усаврше, надограде, да могу лакше да разумеју све што им је у њиховом животу, спознаји и доживљеном било страно, неприхватљиво, неразумљиво и одбојно.
- Задатак књижевности, према мом скромном мишљењу, због чега страствено и незасито читам књиге, још мало и читавих шест деценија, састоји се у томе да нам помогне у поимању смисла и суштине живота, да нам укаже на све грешке, замке и заблуде, на све странпутице којима безглаво лутамо, да нам отвори неке нове видике и неке нове хоризонте, вертикале и висове, неке нове перспективе које нисмо могли сами да откријемо, духовна достигнућа на које не можемо да се попнемо, не можемо да их досегнемо, ако немамо свеобухватну књижевну ширину за разумевање целовитости живота који понире.
Како да вам приближим Коректуру?
Определио сам се за делове књиге који су мени били најупечатљивији.
Који ће вам одшкринути врата бернхардовког сазвежђа.
Можда ће вам баш овај приказ да помогне да се определите и да узлетите у то васионско пространтво ваше знатижеље.
Порекло
Главни јунак Ројтхамер је потекао из богате, старе аустријске породице из Алтензама „ творевине састављене од зидина и људи у којој се делало без претходног размишљања, стотинама година се делало на тај начин.“ / стр.163 /
„ Историја нашег порекла …није ништа друго него мучеништво …Одједном сам постао свестан огромног капитала своје идеје која се заснива на капиталу мучеништва мог порекла и моје историје.“ / стр.227 /
Његов отац је знао да је Алтензаму време прошло и да се његова породица распада, па због тога оставља наследство Ројтхамеру који мрзи Алтензам и који обећава „ жеља мога оца да потпуно уништи Алтензам биће испуњена.“
/ стр.169 /
Шта ће да уради с тим огромним новцем који буде добио?
„ За мене не може бити ништа важније него да новцем од Алтензама помогнем тим бившим затвореницима , али и да учиним нешто за оне који су још увек у затвору , колико је год то могуће.“ / стр.169 /
Тако се породично нагомилано богатство кроз векове уништава кроз остваривање фикс идеје о савршеној купи и пројекат финансирања бивших затвореника, где главни јунак развија своју теорију о односу људког друштва и злочинаца.
Шта ће онда да буде са Алтензамом?
„ Није постојала ниједна ствар у Алтензаму у којој није било црвоточине…али смо на крају морали да установимо да се против црвоточине ништа не може предузети…јер су црви потпуно изјели Алтензам….борба против црва је коначно изгубљена.“ / стр.283/
Аустрија
Како главни јунак, који је побегао у Кембриџ у Енглеску на студије и остао тамо да живи, бавећи се научним радом, доживљава своју домовину?
„ …било је једнако јасно као и то да је мрзео ( Аустрију), зато што га је читав живот само повређивала и увек га је, када му је била потребна, одбацивала…људи, карактери попут Ројтхамера, у суштини немају шта да траже у једној таквој домовини каква је његова…у једној таквој земљи они не могу да се развијају.“ / стр.25 /
Шта је проблем?
„ неурачунљивост једне такве земље и такве државе,која представља јавну претњу, сасвим пропале државе која има једну сасвим простачку и подлу историју на својој савети, та перманентна изопаченост и проституција у облику државе…подлост и никост те државе ….у тој земљи с највећим проблемима у читавој светкој историји, држави у којој, поред њене урођене малоумности, није остало ништа друго сем лицемерја..“ / стр.25 /
Због оваквих ставова о својој држави, које је Бернхард отворено износио у другим књигама, својим наступима у јавности, наступима који су скандализовали управо ту лицемерну, малограђанерску, снобовску и помпадурску Аустрију, јавности која је покушавала, на све начине, да заташка своју нацистичку прошлост, писац је донео у тестаменту одлуку да се забрани штампање, дитрибуција и извођење његових дела у Аустрији.
Да ли је Бернхард био малограЏанер, другоаустријанац и аутошовиниста?
Није.
То га разликује од острашћених, искључивих, нападних, агресивних, површних незналица и паланачки фрустрираних интелектуалних одрода у Србији, који покушавају да подражавају, потпуно неуспешно и недорасло, неинтелигентно, бернхардовску критику сопствене државе, јер Србија нема, попут империјалне, хабзурговске Аустрије, „ простачку и подлу историју на својој савести.“
То је непремостива и кључна разлика, суштинска разлика, коју српски аутошовинисти не могу да схвате и коју никада неће да признају, нити да прихвате, јер су заслепљени материјалним богатством и гламуром пропале ЕУ цивилизације, пристали су да клече у кникс поклону пред њиховом нарушеном и уздрманом Моћи, јер су лицемерни, подли, примитивни, покварени, тоталитарни и покушавају езибиционистичким скандалима да се додворе ЕУ сатрапима, да тако скрену пажњу на себе и придобију њихову наклоност.
Наравно, то скретање пажње на себе и то професионално пљување по сопственом народу им омогућава да обезбеде себи паразитско егзистирање на новцу својих страних налогодаваца.
Бернхард је презирао такве „ ниске и подле природе и ниске и подле креатуре“, који се никада неће „ побунити против бестидности – читајте нацизма- једне такве државе која представља јавну претњу.“ А они храбри и ангажовани интелектуалци који се осмеле и који се побуне, који проговоре на линији здравог разума и отрежњавајуће истине, доживљавају да су „ у својој аустријској земљи увек изложени свеукупном неразумевању и свеукупном клеветању, изложени дакле пропасти и смрти, и према томе уништењу своје егзистенције.“ / стр.27 /
Зато његов јунак закључује : „ аустријски човек је већ у тренутку свог рођења један пропао човек и мора да схвати да се мора предати ако остане у тој земљи и у тој држави, свеједно под чијим патронатом, он мора да одлучи да ли жели да остане ту и да пропадне, старећи у беди и ништа не постигавши, да ли жели отворених очију да посматра тај језив процес одумирањем сопственог духа..“ / стр.26 /
Европска цивилизација
Критика пропасти европске цивилизације „ јер у једном времену какво је ово наше, када се издаје и објављује све и свашта, али све сем онога што је вредно пажње, , ништа што је оригинално и уз то и научно генијално, када се сваке године на тржиште избацује стотине и хиљаде тона будалаштина на папиру, све то бајато смеће ове скроз – наскроз бајате европске цивилизације, или боље речено, скроз – наскроз бајатог модерног света, у једном времену у којем се изнова и изнова производи само духовно смеће и то вечито смрдљиво духовно смеће, које непрекидно прети да све загуши на најодвратнији начин, и који се нептрестално нуди као духовни производ, иако су то у ствари само отпаци духа.“ / стр.72 /
Како се ми данас осећамо као кандидати за улазак у бајато смеће европске цивилизације, где све заудара, смрди и воња од нагомиланог и устајалог духовног смећа, које може да нас загуши, удави и угуши својим смрадом, ако не удахнемо на извориштима чистог духа оригиналних уметничких дела, која нису фикс идеје одбеглих кажњеника из породичних затвора, разочараних самоубица, него припадају Духу поново обновљене Заједнице коју морамо, ако хоћемо да се извучемо из ове цивилизацијске клоаке, сенкрупа, канализације и отпада, да устројима према потребама пробуђеног о побуњеног човека?
„ све на свету је данас брзоплетост, све се ради брзоплето, ни на шта се не чека, а као резултат тога настаје велики хаос. Тај општи хаос се заснива на брзоплетости…непромишљеност и брзоплетост су најужасније особине данашњег света.“ / стр.136 /
О идејама
„ На идеју, која је увек изванредна идеја, закачи се стотине паразита који раскомадају идеју и немилосрдно извлаче капитал одатле, увек је на губитку онај који је на ту идеју дошао…Већина људи, највећи проценат људи, живи од туђих идеја, искориштава туђе идеје до крајњих граница, бестидно, али никада не одговара за то, напротив, свуда их за то хвале.Где год се окренемо, видимо експлоататоре идеја који лепо зарађују од тога.“ / стр. 177 /
Из дугогодишњег искуства бављења јавним радом, у интересу заштите саме Заједнице и грађана, могу да потпишем овај став о експлататорима туђих идеја.
„ Али ово наше време окренуто је апсурду и искривљавању и извртању свих појмова и свих чињеница.“ / стр. 265 /
Зар не живимо у свету апсурда, где се искривљавају и изврћу сви појмови и све чињенице да то постаје за окупирано човечанство трагично и све то што нам се дешава, према моме мишљењу, неће добро да се заврши за човечанство, видим подигнуте дигиталне концентрационе логоре, ако се не пробудимо, тргнемо из апатије, побунимо, покренемо и ангажујемо у одбрани депресивног човечанства од злочиначке политике полуделих глобалиста?
О свету
„ морамо све дубље и дубље да продиремо у њега како бсимо дошли до могућности да тај свет, који није наш свет, учинимо својим, уосталом, читава наша егзистенција није ништа друго него егзистенција усресређена на те могућности и на то како, дакле, и на који начин да променимо тај свет који није наш, заувек да га променимо.“ / стр.199 /
Где је највећи проблем?
„ Али деведесет процената људи умре а да притом никада нису живели у сопственом свету, једино и увек у свету који су им дали родитељи и њихови помагачи и прилагодили га њима.“ / стр.199/
О срамоти
„ да бисмо онда, на крају своје егзистенције могли да кажемо да смо егзистирали у нашем соптвеном свету и да не морамо отићи у смрт у срамоти што смо егзистирали само у свету наших родитеља, јер то је највећа срамота.“ / стр. 199 /
Двогодишњу студентску побуну у Србији требамо да разумемо кроз ове Бернхардове мисли, јер млади људи генерације Z неће да живе у свету њихових родитеља кукавица и мекушаца, који су уништили све што су им оставили њихови преци, који су дозволили да се успостави примитивни фашизам и дозволили да постанемо робље неолибералног капитализма, па њиховој деци није преостало ништа друго него да се сами ослободе те срамоте, коју њихови родитељи уопште не осећају, јер да оећају устали би, побунили се и изашли на улице, стали испред своје деце да их заштите и повели борбу за рушење фашизма и стварање боље будућности за њихову децу.
Пошто то родитељи не раде, тачније мали број родитеља то ради, онда је то њихова велика срамота.
О природи
„ Природа је непојмљива сила која повезује људе, саставља их на силу, свим средствима, да би ти људи разорили и уништили себе, убили се, упропастили и угасили се.“ / стр. 262 /
О школи
„ Школе у које смо ишли на нас су деловале само разарајуће, оне су ме депримирале, свака школа у које сам ишао, у које сам морао да идем, поразила ме је….градиво уништава ум и душу ученика, студента, доследно, у школама у нас направили очајнике који више не могу да се ослободе свог очаја.“ / стр. 302 /
Шта су за њега школе?
„ школе су гигантске установе за уништавање…попут лудака улазе у школу они којима је потребна духовна помоћ и излазе из ње као мртваци…разарање младог човека почиње још у основним школама. / стр.302 /
Самоубиство
Главни јунак је извршио самоубиство и то сазнајемо на самом почетку романа, али расплетом тог трагичног страдања, сазнајемо о породичној трагедији његових стричева, као и о томе да је „ у нашој земљи самоубиство уобичајна појава, ништа необично и сасвим је природно говорити о њему.“
/ стр.122 /
Прилично рано се он суочио са самоубиством и несрећама појединаца која је хронично владала у тим крајевима.
„ у нашој учионици учитељ се у току ноћи обесио. Зато што га је један ученик оптужио да га је учитељ напаствовао.“ / стр. 120 /
Наводи се да годишње буде више десетина самоубистава у њиховом планинском крају, где су тескобне временске прилике, али „ овде су увек сви били склони самоубиству, сви су увек веровали да ће морати да се угуше у чињеницида ни на који начин не могу да промене своју ситуацију.“ / стр.122/
„ Он је покушао да побегне од самог себе тиме што је отишао у Енглеску…али ништа му није вредело…морао је да пропадне…не успева да се избори са чињеницом да је од рођења у хронично-депресивном стању духа и тела.“ / стр.123 /
Каква је ситуација у самој Аустрији?
„ У суштини, овај народ је такав да стално расправља о свом самоубиству, док истовремено стално мора да спречава своје самоубиство, како сваки појединац, тако и читав народ непрекидно и то је стање непрекидне патње, које се, међутим, високим степеном приправности разума која овде влада у сваком појединцу и, дакле, у читавом народу може учинити подношљивим.“ / стр.124 /
Како се то стање зове?
„ То је народно умеће, да стално хоћеш да се убијеш , али се због приправности разума не убијаш и на тај начин савладаш то стање и стабилизујеш га у облику доживотно контролисане патње.“ / стр.124 /
Ко поседује то умеће?
„ то је умеће коју поседује само овај народ и само они који му припадају. То је народ самоубица, али се тек мали проценат њих убије, иако је то највиши проценат самоубица у свету, ова земља држи светски рекорд у броју самоубица.“ / стр.124 /
Где је онда проблем?
„ јер чињеница је да нико не разуме наш народ, ма колико се остали свет трудио да изгледа благонаклоно, аустријска земља и народ за читав остали свет нису ништа друго него потпуно лудило као непрестално стање ума. / стр.125 /
Каква је ситуација у његовој породици?
„ и они / самоубице / баце се у процеп стене или с ограде моста, или пуцају у себе, као мој стриц, или се обесе, као мој други стриц, или се баце под воз, као мој трећи стриц…Зар се наш брат, једини син нашег трећег стрица, није такође убио након што се оженио кћерком једног лекара. / стр. 263 /
Ројтхамер
Упркос бекству из Аустрије, јер жели да спречи одумирање сопственог духа, главни јунак носи у себи проклетство његове земље и његове породице.
„ одувек сам био опортуниста.“ /стр.161 /
„ ја сам увек био непокоран. Све на мени и у мени читав живот је сметало мојим родитељима, па сам још веома рано хтео да се одвојим од својих родитеља, да се одвојим од своје браће и сестре, јер су били на страни мојих родитеља.“ / стр. 195 /
„ зато што су од мене тражили ред, изазивао сам неред..“ / стр. 205 /
„ морамо да идемо кроз ту људску прљавштину којој смо непрекидно изложени, а самим тим и кроз прљавштину клеветања и прљавштину оптуживања наше околине. Околина нас непрекидно спутава и спречава…непрестално смо изложени подметањима.. завиде нам…непрекидно смо изложени подлости, њиховој прорачунатости, која у нама не изазива ништа сем непрекидног гађења…већину времена се морамо да носимо са људским смећем кроз које морамо да прођемо.“ / стр.183 /
Сталним посматрањем свега око себе, сталним испитивањем, прихватањем и одбацивањем свега око себе, осим своје личности и свог карактера, свог луцидног, критичког ума, он схвата да мора да иде неким другим правцем, својим правцем, усамљеним и болним путем, сам и без ичије помоћи, мора да се издвоји,оставри и побуни, него да каска, кљуса у крду утабаним стазама као остали двопапкари из његове породице, које искрено мрзи, јер су препрека његовом остваривању циља, јер су дресирани на аустријски механизам привикнутости и послушности, мора да се избори за свој, оригиналан и личан правац који ће му омогућити да : „ доведе до крајње границе своје духовне моћи и своје нервне напетости…да досегне тај највиши степен концентрације, у свему и у сваком аспекту свог бића“ , јер једино тако може да оствари своју фикс идеју о перфектном и савршеном делу.
/ стр.35 / /
Бежећи из „ окрутно васпитне родитељске тврђаве без разумевања“, дечак се спушта доле, у село Штокет, спуштање доле у реалност обичних људи, једноставних људи, како их он осећа „својих сродника“, међу људе који су га разумели, који су га слушали када је говорио, код којих је осећао топлину, у односу на затворску хладноћу породичног дома у Алтензаму, где је пронашао „ уточиште и спасење“, неодољиво ме подсећа на Чаробни брег Томаса Мана, где Ханс Касторп бежи из баналног света равнице, горе, на чаробни брег, да нађе смирај и спокој разрованим мислима.
У каснијем Витгештајновом смислу поимања и тумачења речи мења се значење појма горе и доле, све у зависноти од контекса и културног обрасца у коме се налазе главни јунаци ова два романа.
„ о самоубиству је говорио веома често и с таквим жаром и с таквом научном прецизношћу, нико више није веровао да ће он заиста извршити самоубиство.“ / стр. 264 /
Родитељи
„ Питање је, међутим, како су њих двоје могли да се споје, да се венчају, када немају баш ништа заједничко, никад нису ни имали, све се може свести само на несрећну околност да је мој отац преноћио у гостионици у Ефердингу, која је игром случаја била дом моје мајке…Није постајало апсолутно ништа што би оправдавало такав спој.“ / стр. 261 /
„ Наш отац није смео да је доведе у Алтезам, али он ју је из нужде и слабости ума довео горе у Алтензам…морао је да скупо плати злочин женидбе Ефердинђанком…јер је чињеница да је тек доласком у Алтензам Ефердинђанка постала несрећно биће, пре тога, у Ефердингу, у кући свог оца, као кћи месара и гостионичара, она никада није била несрећна.“ / стр.269/
Па, зашто су се онда узели?
„ онда себи кажемо да је у питању природа, да се врло често двоје људи споји само зато да би се временом убили, да би се пре или ксаније убили, да би годинама и деценијама мучили једно друго и на крају се ипак убили.“ / стр.261/
Који у били мотиви родитеља да добију децу?
„ мотиви да се обезбеде законски наследници с једне стране, кад је у питању мој отац, мотиви да се учврсти један трајни однос, што је за њу, нашу мајку, у ствари, значило да у свој посед добије Алтензам, с друге стране, починили злочин , онај највећи злочин над природом, да да изроде и производе децу само из прорачуна.“ /стр.222/
„ венчају се, упркос сваком здравом разуму, почине злочин над природом доношењем деце на свет, која су онда најнесрећнији људи какви се могу замислити.“ / стр.262 /
Проблем читаве породице почиње од родитеља који ниу били учитељи својој деци, него „ лица овлашћена за одгајање.“ / стр.192 /
„ одгајајући ме за своје циљеве, моји родитељи су код мене постигли да будем увек против њихових циљева, моја браћа увек за њихове циљеве.“ / стр.192/
Сада следи нешто што би сваки родитељ морао да прочита, научи и усвоји, јер постоје многи родитељи који одгајају децу само за своје циљеве и који не разумеју да деца нису средство за остваривање циљева фрустрираних родитеља, који, кад су незадовољни децом, користе добро познату поштапалицу – ја сам те родио, ја ћу да ти судим, што онда доводи до нових несугласица, неспоразума и сукоба са децом, која неће добро да се заврше по породицу.
„ Они су себи изродили децу, али нису били подобни за децу и никада стварно нису желели децу, мој отац је желео само наследнике .“ / стр.193 /
Породични проблеми почињу да испливавају на површину, проблеми који ће породицу да уведу у велику трагедију, настају онда када се обелодањује да родитељи „ нису могли да поднесу једно друго, а још су мање могли да поднесу своју децу, несрећни због чињенице да су на свет донели створења која су им, у суштини страна, чудна, да их имају на савести, криви јер су починили једно или, у ствари, неколико злочина рађајући децу.“ / стр.193 /
Колико има оних родитеља који се узимају, одлучују заједно да живе и да рађају децу, али нису били подобни за децу и нису желели децу?
Саможива потрошачка цивилизација је препуна таквих себичних и нарцисоидних родитеља.
А кажњавање такве нежељене деце?
„ Мислили су да ће, непрестално нас кажњавајући, моћи да нас приближе себи, али они су мене својом стратегијом кажњавања увек одбијали, кажњавањем родитељи увек постају господари своје деце.“ / стр.193 /
Отац
Оличење традиције, поседа, капитала, ауторитета, институција и старог поретка, свега онога што је тоталитарно, наметнуто и репресивно, што гуши његовог средњег, талентованог, духовног, сензибилног и генијалног сина Ројтхамера, који то не може да издржи, не може да трпи и не подноси, који се буни, бежи, емотивно удаљава, оптужује да му је пренео породично проклетство и да је дозволио да га његова проста и примитивна, прорачуната жена уништи, пркоси му јер намерно гради у сред мрачне шуме Купу, која је за оца потпуно бесмислен и промашен пројекат.
Али, упркос свему, тај за њега трауматични отац, доноси невероватну и неочекивану за породицу одлуку да читаво наледство Алтезама остави свом средњем сину, „ не другој двојици браће који су волели Алтезам, већ њему који га је мрзео и који у исти мах може да га уништи, јер су такве идеје и таква детруктивна одлука савршено одговарале фигури и животним приликама оца…ако остави средњем сину има да уништим не само средњег сина кога сам одувек хтео да уништим, већ ћу истовремено уништити и Алтезам који ионако намеравам да уништим, осим тога разорићу животе и остале деце, јер ништа више није одговарало концепту оца, него да уништи своје потомтво и у исти мах своје порекло.“ / стр.37 /
„ Ја сам Алтензам увек доживљавао као тамницу мог детињства….У својој тамници и у сталном мраку водио сам са својим оцем разговоре који нису били ништа друго него разговори с истражним судијом пред кога сам изведен.“ / стр. 195 /
„ Са оцем нисам могао да остварим контакт, иако сам читав живот желео тај контакт, зато што мој отац никада није био заинтересован за мене. “ / стр.220 /
„ Отац се развео од прве жене која је родила мртво дете, због чега је полудела, и више није могла да рађа, брзоплето се оженио мојом мајком, која је сиурно и одлично доносила децу на свет, говорио је мој отац о мојој мајци, она никада није била ништа друго него жена с добрим породом.“ / стр.207/
Мајка
„ Отац је моју мајку отворено означио као привремено решење, жена као привремено решење, јер је веровао да себи мора да нађе прву најбољу која се понуди…када се појавила у Алтензаму покушала је да пренесе своју малограђанштину и грубост, и с друге стране, беду, своју неваспитаност и тупост, у чему је успела, мој отац је одмах у потпуности пао под тај утицај, , који се убрзо на разоран , чак и уништавајући начин одразио на Алтезам.“ / стр.216 /
„ Мајка, увек неочешљана, вечито у запуштеном стању, немарно обучена, увек само у напола закопчане хаљине, без чарапа, у рашнираним ципелама..све време је трчала или храмала..вечито праћена воњем свих могућих врста лекова купљених од такозваних надрилекара…она је увек желела да зна шта се дешава у свим собама, отварала би врата наших соба муњевитом брзином тражећи објашњење…озлоглашена на газдинтву. / стр.211 /
„Била је позоришни фанатик иако се нимало није разумела у позориште …никада је нисам чуо да каже нешто позитивно о позоришту…гледала је сваку премијеру и враћала се око поноћи увек с негативним мишљењем…подсмејавјући се свему … одлазила је у позориште увек само с циљем да се снабде само тоалетним водама и кремама у одређеној парфимерији на путу до позоришта…“ / стр. 211 /
„ никада није прочитала неку добру књигу, мрзела је све што је имало везе с књигама, а поготово с добрим књигама…мрзела их је као кугу.“ / стр.214 /
„ Наша мајка је била увек стара, још као млада жена била је већ стара, такви људи су још као деца већ стари, то старачко на њиховим лицима је застрашујуће…оим тога била је и једна прорачуната жена, све на тој жени је био прорачун.“ / стр.207 /
„ Типични напади несветице наше мајке као средство уцене, њене вечите мучнине …увек у својим мрачним расположењима, туробна, због туробноти увек зловољна, отац увек добро расположен, што она не може да поднесе.“
/ стр.206 /
„ чинило се да је она савим свесно користила своју болешљивост као средство за своје циљеве, што значи како против нас, тако и против свог мужа, нашег оца, том болешљивошћу она је управљала не само најважнијим стварима у Алтензаму, већ и свим споредним, најбезначајнијим.“ / стр.209/
„ Тупоглавост и болешљивост биле су главне особине наше мајке, којима се хранила њена злоба.“ / стр.210/
„ Фикс идеја наше мајке да ми, браћа, увек морамо да будемо исто обучени….да сва тројица морамо да милимо исто и радимо исто, да верујемо у исте ствари…морали смо да учимо да свирамо виолину, да свирамо клавир, да свирамо флауту, зато што је то желела наша мајка.“ / стр. 203 /
„ Ничег се у животу нисам толико плашио колико тих свађа с мајком“ / стр.234 /
„ веровала је да може да ме окрене својим циљевима, да би за мене било било боље и паметније да се држим ње, а не обрнуто, оца, да ћу већ и сам врло брзо увидети и тако даље, али она је увек изнова морала да схвати да су ти њени напори узалудни. Њена нискост…претворила се у каснијим годинама у отворено гађење према свему што је било повезано са мном.“ / стр.245 /
„ јер ми се у суштини ништа на њој није допадало или још боље, јер ми је све на њој било ништа друго него одвратно.“ / стр.251 /
„ моју сестру је мрзела …зато што сам скоро непрекидно био заокупљен проучавањем њеног бића.“ / стр. 254 /
„ због њеног коначно бездушног бића и њене нарави која уништава саму себе и све око себе…њено лице се временом претворило у једно бездушно лице које уништава само себе и свакога дана она је, готово панично, улазила у ту бездушност и у самоуништавање.“ / стр. 257 /
„ Мајка је умрла одмах после оца, она није била спообна за живот без свог мужа, Алтезам би је дотукао, она је то вероватно схватила,људи умиру у таквим случајевима, што се каже, природном смрћу, али у питању је, наравно, самоубиство.“ / стр.197 /
Браћа
Два брата су супротност главном јунаку, љубимци окрутне мајке, па он искрено признаје „ Само су неразумевање и одбојнот постојали између моје браће и мене, као воњ трулежи оставио сам иза себе Алтензам и своје порекло…браћа су мрзела сваки облик духовности и унапред презирала све што има везе с мишљењем…они живе у слабоумним површностима … раде бесмислене ствари…у служби су моје мајке..“ / стр.39 /
Сестра
Однос главног јунака према сестри, која је последње његово уточиште у окрутном породичном свету кога мрзи, једина особа коју истински воли, коју стално посматра и изучава од раног детињства : „ стално посматрање сестре од најранијег детињства, и то што сам је одувек интезивно и одувек потпуно непритрасно посматрао, суочавао се са њеним бићем током свих година њеног живота, чак и пре него што сам и дошао на идеју да за њу саградим купу, била је то највећа предност. И то посматрање сам претворио у уметност посматрања и науку посматрања.“ / стр.179 /
„ идеја је била учинити моју сестру савршено срећном изградњом савршене конструкције која је у потпуном складу са њом.“ / стр. 187 /
Он сестру доживљава као идеално биће и она му постаје опсесија, јер га једино она у породици разуме. Блискот њихова се претвара у дубок емотиван однос,који постаје амбивалентан, од најдубље љубави до најсуровије деструкције, од истовременог обожавања и тренутног уништавања, она постаје његов апстрактан идеал и његова љубав постаје егоцентрична, посесивна и доводи до трагедије, јер његова племенита намера да сестру избави од деструктивног утицаја породице, доводи до опасног наметања његове визије њеног савршенства о коме она ништа не зна, никада о томе нису разговарали, он не зна шта његова сестра заиста жели, већ пројектује своје фикс идеје, гради њену срећу из својих порива, што неумитно доводи до трагедије, пошто сестра, када се усели, купу доживљава као место ужаса и отуђења, што је и убија.
„ да ће Ројтхамерова сестра доживети слом, то предивно биће, које једноставно није могло да поднесе чињеницу да купа постоји, да је њен брат остварио своју идеју да сагради купу и то само за њу…након што је купа била завршена и предата његовој сестри, да завршетак купе није у ствари могао да значи највећу, чак највећу могућу срећу за њу, већ да је то у ствари значило њену смрт, јер нема никакве сумње да је стварање и довршење купе уништило сестру…она је изненада постала другачија него што је дотада била, приликом предаје купе је мртно оболела, ни данас се не зна о каквој смртнононој болести се ради.“ / стр.100 /
Да ли заиста између брата и сестре постоји некаква инцестуозна блискост, која доводи до емоционалне изолације, тако да су они усмерни искључиво једно на друго у борби против остатка њихове породице, како то тврде неки књижевни критичари, не могу да потврдим, јер то нисам пронашао у овоме што сам прочитао.
Мислим да Бернхард више инсистирао на томе да кроз њихов однос покаже да је тежња за апсолутним савршентвом у људским односима опасна и да води акту чистог насиља, које мора да се заврши трагично.
Купа
Изградња купе је његов покушај да побегне из наслеђеног породичног пакла и лудила.Фикс идеја његове потребе да створи савршено дело у коме ће да ужива његова вољена сестра. Гради је из пркоса, како према неприступачној природи, место пркоси законима природе и породичној традицији, тако и према сопственој породици, коју дивљачки мрзи, што узрокује да постаје интелектуално охол, надмен, бахат и недодирљив у својој унутрашњој потреби да материјализује његове идеје слободе, убеђен је да гради храм слободе и споменик чистом људском уму.
„ моја купа биће прва изграђена купа у којој ће моћи да се живи.“ / стр.182 /
Зато и наратор признаје „ њега ни најмање није занимало да ли ће други видети његову купу, то ремек-дело градитељства, а најмање су га занимали такозвани стручњаци….ником другом није морао да доказује осим себи, и доказао је то себи када је купа завршена.“ / стр. 41 /
„ купа нехуманих размера, у нехуманом окружењу, на нехуманој локацији…остварити себе једном необичном градњом..“ / стр.94 /
„ купа је уништила обоје, прво сестру, и убрзо затим и брата“ / стр.101/
„ Завршетак купе је онда у исти мах и уништење Алтензама, када купа буде завршена Алтензам ће да буде уништен.“ / стр.188 /
Тако се испуњава Ројтхамеров план да „ саму купу треба пустити да пропадне, никада и никоме више не дозволити да је дотакне и, дакле, потпуно је препустити природи.“ / стр.20 /
Витгејнштајн
Бернхард је користио за основни мотив романа биографију чувеног аустријког филозофа Лудвига Вингештајна, али и његову филозофију, коју је изнео у своме делу Логичко-филозофски трактат објављен 1921.г., где Витгештајн разматра однос између језика и стварности и где дефинише границе науке.
Ројтхамер је увек цитирао књиге и ауторе који су му били најважније : Монтењ, Новалис, Хегел, Шопенхауер, Ернест Блох и „ списи Витгенштајна, који је родом био из истог краја као Ројтхамер.“ / стр.54 /
Како му је Витгештајн узор и како прихвата његову филозофију да су „границе мог језика границе мог света“, он покушава, подражавајући филозофске идеје Витгештајна, да напише савршену студију, али схвата да језик није способан да опише изворну, радикалну структуру његових мисли и он почиње да врши непрекидно поправљање, коректуру, свога текста, упорно, доследно, енергично, помера границе језика и смисла, исправља, допуњује, мења и несвесно, радећи на савршеном спису, тражећи аполутну логику, чисту мисао и савршентво, како у изградњи купе, тако и у његовом писању, почиње све више да луди, да схвата да је немоћан, да не може да створи, упркос сталним коректурама, савршен текст и онда, следећи витгештајновски логични атомизам, долази до спознаје да мора да изврши корекцију сопственог промашеног живота, последњу корекцију, животну, завршну корекцију, његово ремек-дело, одлази у шуму и обеси се на дрво.
Бернхардов јунак се значајно разликује од свог узора филозофа Витгештајна, јер се опредељује у коначној коректури, због своје промашене опсесије и сестрине смрти, да изврши самоубиство, док филозоф Витгештајн напушта своја становишта из Трактата и пише Филозофска истраживања 1953.г, где он суштински мења своју филозофију, одбацује младалачку наивност Витгештјана, схватајући да су речи само алати за деловање, значење речи није ствар коју она именује, него начин како се та реч користи у свакодневном животу. То, даље, доводи Витгештајна до спознаје о језичким играма, више не тражи да језик буде савршен, кристално јасан и математички прецизан, што је Ројтхајмера излудело и одвело у смрт, већ да се језик мења у зависности од контекса и културе. Последње, ако је Витгејштајн у Трактату веровао да је дошло до краја филозофије, нешто слично је Фукојама, на крају прошлог столећа, тврдио да је дошло до краја историје са савршеним нееолибералним капитализмом, старији или каснији Винтгештај сада тврди да је филозофија само терапија, прихвата несавршеност и променљивост света, те да се речи могу да извуку из свог контекса, наводи да се може различито видети ликови, пример патка-зец, када спољашни свет остаје исти, али се дешава унутрашња когнитивна промена, што Бернхардов јунак није могао да схвати и што га је одвело, у његовом покушају отваривања чисте фикс идеје, право у самоубиство.
Коректура
Који је смисао његовог писања и који је смисао упакованих списа које оставља у заоставштину, након самоубиства, свом пријатељу, безименом приповедачу у роману?
„ Заиста ме плаши све што сам управо написао, шта ако је све било другачије, питам се, али нећу сада да коригујем оно што сам написао, кориговаћу када дође време за једну такву коректуру, онда ћу да коригујем и онда ћу да коригујем и оно кориговано и коректуру оног коригованог поново ћу да коригујем и тако даље.“ / стр. 272 /
Зашто би стално кориговао?
„ Морамо да непрекидно коригујемо и саме себе коригујемо, најбескрупулозније, јер у сваком тренутку увиђамо да смо све погрешно урадили ( написали, мислили, чинили ), да смо погрешно поступали, како смо погрешно поступали, да је све до тог тренутка само пуко кривотворење, због тога коригујемо ту кривотворину и опет коригујемо коректуру те кривотворине и коригујемо резултат коректуре те коректуре и тако даље. Али, ми одлажемо стварну коректуру.“ / стр. 272 /
Шта је стварна коректура?
Зашто је одлажемо?
„ онда су кориговали себе, као мој брат од стрица, као његов отац, мој стриц, као и сви други које смо познавали, јер смо изненађени њиховом коректуром, иначе не бисмо били изненађени њиховом стварном суштинском коректуром, њиховим самоубиством.“ / стр.273 /
„ Коректура коректуре коректуре коректуре. Значи лудила, несанице, презасићеност животом.“ / стр.303 /
Ако сте успели, упркос свим дневним овавезама, нервирањима и разочарењима, свему ономе што вас омета да се посветите себи, да стигнете до краја овог мог приказа, онда сам сигуран да сте озбиљан кандидат да прочитате ову књигу.
Никада не може приказ, без обзира колико се неко трудио, да буде веран лепоти, сложености, дубини и мисаоности оригиналног дела.
Ни покушај моје коректуре овог приказа или коректура коректуре или коректура коректуре коректуре неће моћи да дочара свеобухватни доживљај читања Томаса Бернхарда.
Читајте и размишљајте.
Београд, 7535.г. гроздобер.
