Početna Sadržaj Reagovanja KONSULTANTI

KONSULTANTI

824
0
SHARE

 KONSULTANTI

piše : Branko Dragaš, 28.11.2012

Maske su, napokon, potpuno pale. Objavljeno je da su privilegovani konsultanti u procesu privatizacije, njih 46 izabranih,  zaradili 57 miliona evra. Pretpostavimo da su svi ravnopravno delili ovaj novac, to znači da je svaka kompanija zaradila 1,24 miliona evra. Međutim, među konsultantima je bilo onih koji su bili još privilegovaniji. Recimo, svemoćni CESMECON. Koji je direktno bio vezan za premijere i ministre. Oni su zaradili ogroman novac. Koliko? To istraga mora da dokaže.

 

 U periodu 2001-2009 sam pisao da je tržište za procenu kapitala kompanija monopolizovano i da ministarske firme uzimaju velike novce, ali da ne primenjuju FER procenu kapitala društvenih preduzeća, nego da nameštaju procene za odabrane kupce, što znači, na osnovu iskustva sa tržišta, da imaju zaradu i na strani kupaca. Prvi sam ustao u odbranu struke i tražio sam da se poštuje član 2.tačka 4. Zakona o privatizaciji koji je govorio da se preduzeća moraju privatizovati po tržišnim vrednostima.

Zakon im je samo poslužio kao pokriće za veliku pljačku. Slogan je bio – početak za imetak!

Ministre, konsultante i tajkun nije zanimao zakon. Oni su imali svoje kombinacije. Smejali su se i sprdali sa onima koji su se pozivali na zakon. Bili su bahati, bezobrazni i osioni. Ta kriminalna grupacija  je opljačkala Srbiju. Ponašali su se kao da je čitava Srbija na rasprodaji i da su oni određeni da pokupuju ili preprodaju sve u Srbiji. Jedini sam imao hrabrosti, pričam o 2001, kada su tržišni fundamentalisti potpuno zaludili narod o reformama, kada su ljudi, sretnuvši me na ulici, prelazili na drugu stranu, jer su se plašili da ih neko ne vidi za antireformatorom i kritičarem najdemokratskije vlade u istoriji Srbije, dakle, jedini sam imao hrabrosti da se suprostavim režimu, tajkunima i kriminalcima.

Pošao sam samo od toga da treba da se pošteno držim svoje struke. Vršio sam procene privatizovanih kompanija, na zahtev manjinskih akcionara, preko osam kancelarija Udruženja manjinskih akcionara Srbije u kojima je radilo dvadesetak ljudi. Te ljude sam obučio i napravio metodologiju izrade kompletnog profila kompanija u procesu privatizacije.Plate i sve troškove podmirivali smo iz članarina koje su prvo bile sto dinara, pa 200 dinara, pa 400 dinara, na kraju u 2009 članarina je iznosila 1000 dinara po akcionaru.  Te 2009 je pukla berza i stala je ubrzana privatizacija. Radili smo opasan  posao zaštite interesa manjinskih akcionara, jer niko drugi nije hteo to da radi,niti je znao   tu materiju, dok su nasuprot nas izabrani konsultanti i advokati po kompaniji uzimali i  sto puta veće naknade za svoj posao i imali su medije, koji su bili u službi banditske pljačke u procesu privatizacije.

Jedva smo uspevali da pokrivamo svoje troškove, jer je bilo mnogo posla oko privatizovanih preduzeća, dok se manjinski akcionari nisu udruživali, smatrajući da će dobiti svoj deo od prodaje akcija, bili oni udruženi ili ne bili. Većinski vlasnici, ministri i konsultanti su sve najgore pričali o meni. Cilj im je bio da razbiju udruživanje manjinskih akcionara i da sakriju pljačku koja je bila izvršena. Uprkos svemu tome, održao sam preko dve hiljade predavanja po celoj Srbiji da zaštitimo ljude koji ništa nisu znali o akcijama i funkcionisanju akcionarskih društava. Govorio sam u nemogućim uslovima: na poljoprivrednom gazdinstvu u Bačkoj u 6 ujutru, pred žandarmerijom u dva noću u Zrenjaninu, na ulici na minus dvadeset ili na plus četrdeset, u zimskim protestima nekoliko hiljada akcionara u Nišu, u Inđiji u hali pred trihiljade ljudi, u Kragujevcu između kordona policije i bande kriminalaca koju je doveo većinski vlasnik, govorio sam na uličnim konferencijama za štampu jer nismo imali novca da platimo salu, pregovarao sam sa kriminalnim vođama,naoružanim do zuba,  koji su bili dovedeni da tuku akcionare, odlazio sam u najkorumpiraniju instituciju u državi – Agenciju za privatizaciju i u hodniku, to mi se nikada u poslovanju po svetu nije dogodilo, čekao sa akcionarima,kao da smo bednici ,nisu hteli da nas prime u kancelarije, slušao bezobrazluke podmićenih činovnika, koji su me prezirali i koji to nisu mogli da sakriju.

 Jedva sam se suzdržao da većinskom vlasniku BEOFILMA, prepotentnom skorojeviću i perverznom gadu, ne razvalim šamarčinu, koliko je bio bezobrazan i drzak, zadržao mi je ruku jedan mladi kolega, da bi danas taj skot ležao u zatvoru jer je potpuno uništio beogradske bioskope. U centru Beograda su nam uništili bioskope i svi su ćutali. Kulturna javnost Beograda nije stala u odbranu svojih kulturnih institucija, dok je većinski vlasnik zatvarao bioskope i pretvarao ih u magacine i prodavnice brze hrane. Strašno! Nisam mogao da verujem. Gde mi to živimo? Šta se to dešava sa našim herojskim narodom? Zašto ljudi ćute? Čega se plaše? Oduševljavali su me hrabri predstavnici manjinskih akcionara : blagajnice na biletarnicama i žene koje su tri decenije provele u firmama, jer nisu htele da se povuku pred nasiljem većinskih vlasnika

Radeći ovaj opasan posao iz moralnog prkosa, nisam mogao da dozvolim da mi te hulje vređaju inteligenciju i da ponižavaju neobrazovani narod, shvatio sam da su žene hrabrije od muškaraca, što su dokazale tekstilne radnice 22.decembra iz Kragujevca u obračunu sa kriminalnim bandama. Morao sam, na poziv načelnika policije, da dođem u Kragujevac u krug fabrike, da smirim napetu situaciju, jer se nekoliko radnika popelo na krov fabrike da izvrše samoubistvo, toliko su bili povređeni ponašanjem kriminalaca koje je doveo većinski vlasnik. Javnost u Srbiji je o svemu ovome uporno ćutala. Mediji nisu smeli da pišu. Veličali su reforme i privatizaciju. Stručnjaci su bili potkupljeni.

Zaštitnici građana nisu videli torturu nad ženama koje su bile u štrajku i koje su branile svoju imovinu. Ni nevladine organizacije nisu htele da zaštite radnike i penzionere. To je bilo naličje evropske privatizacije tržišnih talibana , koji su operisali bez anastezije i koji su sprovodili nametnutu šok-terapiju. Žrtve su bili radnici i penzioneri. Oni koji su stvorili društvenu imovinu. Sada su morali da gledaju kako se njihova imovina uništava i prelazi u ruke kriminalaca. To je bila osveta upravljača sveta za eksperiment nazvan –  samoupravni socijalizam.

Imao sam suđenje sa bitangom Miškovićem, zbog uvrede časti tog skota, ali je sudija, uprkos silnim pritiscima, koji su trajali tri godine, imala hrabrosti da odbaci tužbu. Policiju su poslali u 22 uveče, dok sam bio na putu, da provere da li živim u Srbiji. Jedno jutro oko 10  sati, dok sam bio na poslu, slali su policiju u stan da me privedu u Četvrti sud zbog neodazivanja sudu. Kada sam telefonom policiji rekao da nikakav poziv nisam dobio i da neću da pođem sa njima, oni su me uljudno zamolili da to rešim sa sudijom. Nazvao sam sudiju. Ona se smejala i rekla da je pogrešila. Nije mi poslala poziv za saslušanje zbog uvrede jednog kriminalca, nego je poslala direktno policiju da me privedu. Slučajno? Glupost! Ne verujem u slučajnost. Sve je bilo postavljeno da me zastraše i da odustanem. Drugi konsultanti su sedeli sa Miškovićem i uzimali su novac da bi prevarili manjinske akcionare, dok sam ja imao direktan sukob sa njim. Voditelji televizijskih emisija su me molili samo da ne spominjem u emisiji Miškovića, jer mogu da izgube posao. Strah i pljačkanje se tih godina širilo Srbijom. Stručna javnost je ćutala. Čast izuzecima.

Kada nisu mogli da me slome, onda su pokušali da me kupe. Dolazio je kontroverzni biznismen, koga poznajem kada je tukao babe po pijacama i otimao im paprike, kada  je spavao u kamionima , ispod cerada, da bi za nekoliko godina postajali milioner i bogataš, dolazio je da mi ponudi nagodbu – cifra manja od šest nula isplata odmah, cifra veća od šest nula u nekoliko rata. Šta treba da radim? Ništa. Samo da uzmem pare i da ih trošim negde po svetu. Samo da se više javno ne eksponiram. Nasmejao sam se. Kontroverzni biznismen je palio i gasio cigaru za cigarom, znao je moj stav i molio me je da se ne ljutim. Morao je da dođe i da mi to prenese. Naterali su ga. Sve sam odbio. Prezirao sam novobogataše i političare. Znao sam kako su se obogatili i kakvi su to primitivci bili. Ološ.

Smatraju me jednim od najvećih stručnjaka u regionu i Istočnoj Evropi za finansije, tržišta i bankarske poslove. Imam znanje sa tržišta i mnogo objavljenih tekstova. Zastupo sam mnoge svetske kompanije i imao svoje kompanije po svetu. Ali, to je interesantno, za 29 godina koliko radim na našem tržištu, punih 22 godine sam privatnik, nikada nisam dobio nijedan posao od države. Pokušala je moja firma da učestvuje na tenderu. Daleke 2003 godine. Ponudimo najbolje reference i najbolju cenu. Na razgovor sa komisijom ode moj direktor. U komisiji i generalni direktor tog velikog javnog preduzeća. Generalni direktor punih deset godina, koliko smo bili opozicija, nije izbijao iz moje kancelarije i moga stana. Kada su se dogodile promene, plakao je noćima da stanem iza njega da postane generalni direktor javnog preduzeća. Jedino sam ja, prema njegovom mišljenju, mogao to da kažem Đinđiću. Odlučim se i kažem Đinđiću. I Đinđić ga postavi.  Komisija zaseda. Moja firma definitivno ima najbolju ponudu. Generalni direktor se tada javi i pita mog direkrora : „ Izvinite, možete li da nam kažete, ko je vlasnik firme?“ „ Zar je to bitno? Imamo najbolju ponudu“ „ Molim Vas, recite Komisiji ko je vlasnik firme“. Direktor kaže. „ A-a-a…tako znači…on je vlasnik firme“. Tender nismo dobili. Niti sam se više javljao na tendere.

Sve je bilo namešteno za ekipu Mirka Cvetkovića, Vlahovića, Đunića, Nikezića, Đelića,Dinkića i ljude bliske vladi. Konsultanti su štancovali procene kapitala. Tako je hektar prvoklasne zemlje u Vojvodini u privatizaciji prodavan za 200 evra, da bi danas preprodavali zemlju po 10.000 evra/ha. Tako je kvadratni metar poslovnog prostora u Knez Mihajlovoj odlazio za 300 evra/kvm, dok su ga preprodavali po 10.000  evra/kvm. Rekorder je onaj koji je kod bioskopa Jadran, na ćošku, lokal platio u oktobru 2008 preko 32.000 evra/kvm.  NISAL iz Niša je proda za 325.000 evra, dok je moja procena kapitala bila preko 60 miliona evra…. Mogao bi da nabrajam danima šta se sve radilo u organizovanom pljačkanju države i građana. Procene kapitala kompanija možete da nađete na mome sajtu.

Hteli su da unište RTB Bor. Sećate li se kako je ekonomski ubica Dinkić tvrdio da RTB Bor ne vredi ništa i da ga treba prodati prevarantu iz Beča, koga znam kao propalicu i bitangu, mešetara i špekulanta? Konsultanti koje je izabrala vlada, smatrali su,takođe, da RTB Bor ne vredi i da ga treba  što hitnije prodati. Naplatili su 43 stranice  stručnog  materijala 2.300.000 evra. Svaka stranica – 53.488 evra. Živeli!! Živeo neoliberalni kapitalizam! Živela tranzicija!  U tom dokumetu piše : Bor se nalazi u Srbiji, udaljen je od Beograda….  Ništa stručno. Nikakve vizije. Nikakve strategije. Sve je bilo spremnio za veliko klanje i uzimanje provizije. Hrabri predsednik opštine Bor g. Rankić se suprostavio ovoj pljački, pozvao me je, preko moje kancelarije u Boru, da okupim stručan tim i da uradimo Novu strategiju privatizacije i novu procenu kapitala. Plaćanje? Koliko su dobilo vladini konsultanti? Može pet puta jeftinije? Može! Prihvatam, formiramo tim od 25 profesora i doktora nauka. Kordinator sam tima i svi rade prema mojim uputstvima. Ne potpisujemo nikakve ugovore. Radimo na reč. Posle 45 dana završavamo. Obradili smo 250.000 cifara i uradili najbolju studiju u istoriji RTB Bor-a. Radili smo po svakom kopu i svakom rudniku. Zbirno, utvrdili smo da ima .: bakra – 8.791.018 t, zlata – 347.962 kg, srebra – 2.664.995 kg, kao i retkih metala : selena,molibdena,platine i drugih metala. Neto profit za period 2007-2021 – 2.927.631.706$, a za period 2021- 2053 – 4.235.346.359$, što je ukupan profit – 7.162.978.075$. Kompanija je vredna –neto kapital-1.358.839.653 $, a oni su tvrdili da kompanija nije vredna i hteli su da je prodaju za neku siću.

Nova strategija RTB Bor je prihvaćena od građana Bora na mitingu u centru grada , gde je bilo prisutno nekoliko hiljada ljudi. Tako smo spasili RTB Bor privatizacije i propasti. Danas se sve radi po našoj strategiji. Ekonomski ubica Dinkić je napredovao i najveće uporište mu je upravo u Boru. Hvali se da je RTB Bor uspešna kompanija. Moj stručni tim ništa nije naplatio od opštine. Smenjena je vlast i nikoga nije briga za našu procenu kapitala. Konsultanti vlade su se dobro naplatili, mi smo ostali bez prihoda u ovom poslu.

Spasio sam privatizacije i Kompaniju PKB, na koju je oko bacio Mišković. Samo zahvaljujući Nezavisnom sindikatu PKB-a i meni nije došlo do privatizacije. Danas ekonomski ubica Dinkić nudi Arapima 5.000 ha državne zemlje iz PKB Kororacije. Nastavlja se borba za spas PKB Korporacije. Nova vlast je dala Dinkiću odrešene ruke. To će skupo koštati građane Srbije.

Konsultanti i revizori su glavni saučesnici u zločinu koji je izvršen u procesu privatizacije. Svetka isustva sa Vol Strita su preneli na naše tržište. Praznoglavi japijevci su dobili priliku da čuvaju stražu tajkunima i kriminalcima za pljačku države i građana. Danas se svi ekonomski i politički analitičari javljanju da kažu da je privatizacija pljačka. Gadi mi se da ih slušam. Gde ste bile sve ove godine? Zašto ste ćutali?

Šta treba da se radi?

Predložio sam da se odmah donese Zakon o reviziji privatizacije, stečaja, restrukturiranja i dokapitalizacije. To su četri oblika pljačkanja u procesu tranzicije. Taj zakon još nije donesen. Zašto? Nova vlast je počela da odmotava zamršeno klupko zločina, prevare i kriminala. Lakše če joj biti ako donese zakon. Svi materijali o pljačkanju preduzeća u procesu privatizacije postoje. Svim državnim institucijama smo čitavu deceniju slali stručnu dokumentaciju. Dostavljali smo i činovnicima iz Brisela. Ne samo 27 kompanija koje oni danas navode, nego preko 1300 kompanija smo im dostavili. Brisel pritiska režim u Beogradu da se ispitaju privatizacije. Treba hitno doneti zakon.

Pored toga, tražim da se donese Zakon o zaštiti interesa manjinskih akcionaran i nadoknadi štete u procesu privatizacije. Prema izveštaju svetskih agencija, Srbija se nalazi na poslednjem mestu u svetu po zaštiti interesa manjinskih akcionara. Nadoknadu štete manjinskim akcionarima  bankrotirana država može da obezbedi davanjem akcija iz javnih preduzeća.

Predložio sam i izneo stručan materijal da se napravi Nacionalni investicioni Fond, gde bi svi građani Srbije iz zemlje i rasejanja dobili pravo na besplatne akcije, a ne ove Dinkićeve gluposti koje su smišljene da obezvrede ideju akcionarstva. Sve ima napisano. Sve je namerno urađeno suprotno zdravoj pameti i mojim idejama.

Ova vlast nema velikog izbora. Ili će hapsiti političare i tajkune koji su se obogatili pljačkom u tranziciji ili će doći neka druga vlast. Koja će hapsiti i njih. Naravno, konfiskovanje imovine bi se vršilo po zakonu. Bez konfiskovanja otete imovine sve je besmisleno. To što će bogataši da sede u zatvorima, to opljačkanom narodu ništa ne znači.

Uzmite im otetu imovinu!
To tajkuni i političari jedino razumeju.
Toga se plaše.
Naravno, i svim konsultantima i revizorima. Njima i imovinu i licencu.

Beograd, 28.11.2012

 

 

SHARE