Početna Sadržaj Reagovanja KONGRES INTELEKTUALACA

KONGRES INTELEKTUALACA

1030
0

KONGRES  INTELEKTUALACA

piše : Branko Dragaš, 28.02.2013

Najavio sam već da sam pozvan na KONGRES INTELEKTUALACA u Domi Sindikata 27.02.2013  sa početkom u 10,00 časova. Poziv sam dobio sedam dana ranije.

Nisam mnogo razmišljao da li da idem ili da ne idem. Znao sam unapred šta će se sve dogoditi. Ali sam, ipak, odlučio da idem. Zašto? Objašnjene je vrlo jednostavno. Da nisam otišao, onda bi se nastavila ona priča, prijatelja koji prate moj rad, da moramo da se udružujemo, da treba da pređemo preko ličnih sujeta i netrpeljivosti, da Srbija traži od nas, patriotskih snaga, da se ujedinimo i da spasimo Srbiju, da moram lično ja – Branko Dragaš, da nešto konkretno uradim, kao da za ovih 30 godina mog javnog delovanja nisam baš ništa uradio za ovu državu i narod, što sam morao da odbranim u tekstu- ZAŠTO?  te da nije vreme za nadmudrivanja, svađe i prepirke, nego za konkretna delovanja.

Dobro, slažem se. Nije vreme za svađe ljudi koji tvrde da su patriote i da vole Srbiju. Za mene je to dovoljno da budem kooperativan u dobro organizovanom timu koji treba da spasi Srbiju propasti. Otišao sam, dakle, iz ubeđenja da moram da odem, uprkos mom unutrašnjem intelektualnom otporu tom činu.

Postojala su i dva problema – sami naziv Kongres je nakaradan. Drugi problem je – ko je zaista intelektualac?  I zašto intelektualci tolike godine ćute.

Kada budem došao tamo na skup pozvanih 320 intelektualaca, onda ću morati da se opredelim, znajući unapred šta će se dogoditi, da li da ostanem miran i sve saslušam ili da se javim i sve otvoreno kažem. Smatrao sam da ću morati da se, ipak, javim i kažem svoje mišljenje.

Za svaki slučaj, da ne bih prenaglio, da bih doneo pravu odluku, zamolio sam meni bliske ljude, koji imaju veliki uticaj na mene, koji me kritikuju,savetuju,podučavaju i koriguju, da budu na tom skupu, jer sam hteo da čujem njihovo mišljenje o svemu onome što sam očekivao da će se dogoditi.

Znači, potpuno sam bio psihički spreman za ovaj skup. Naoružao sam se strpljenjem, jer sam znao da će mi ono trebati. Moji prijatelji, koji me dobro poznaju, stalno kritikuju moju brzinu, oštrinu, nediplomatičnost, preteranu otvorenost i kratak fitilj. Ovoga puta sam hteo da proverim sebe i da pokažem da mogu da budem, radi opšteg dobra, kooperativan.

 

Skup je bio u Velikoj sali  Doma Sindikata. Došao sam sa svojim prijateljima u 9,55 i ušli smo u polupraznu salu. Na skup je došlo svega stotinak intelektualaca, što se uklapalo u žalosnu sliku naše propasti, a pokušaj organizatora da nas prebaci u prve redove, kako bi prikazali veću popunjenost sale, nije uspeo, jer su ljudi ostali da sede po čitavoj  sali, što se meni više dopalo, pošto je skup intelektualaca, a ne skup partijskih aktivista. Uzgred da kažem da sam veče pre toga skupa govorio na prepunoj tribinu u Vršcu, gde su ljudi stajali u  sali i gde je bilo više ljudi, nego na skupu srpske intelektualne elite u prestonom gradu.

Zašto srpski intelektualci nisu došli? Šta im je to bilo važnije? Šta ih je sprečilo?

Mene ta pitanja nisu zanimala. To je bila stvar organizatora.Smatrao sam da je ideja dobra i došao sam da podržim tu ideju. Ali, sve ostalo je bilo – katastrofa! Naročito ljudi koji su došli da govore i ljudi koji su se prijavili da govore. Video sam dosta ljudi kojima nije bilo mesto na ovom skupu, što je hteo, posle šest uvodnih izlaganja, da kaže Pavle Aksentijević, ali je bio grubo prekinut i sprečen da završi misao o recikliranim političarima iz svih stranaka. Međutim, u  sali je bilo zaista umnih i čestitih ljudi, koje sam dugo poznavao i koji su morali, prema mome nekom shvatanju, da budu izdvojeni od strane organizatora.  To se , nažalost, nije dogodilo.

Bilo je različitih ljudi koji su me pozdravljali i koje nisam dugo video. Bilo je suludih tipova koji godinama obilaze sve skupove i tribine, koji su prolupali , koji su nasukani na dnu propalog života i koji su, koliko učestvujem od 1978 u alternativnoj sceni beogradskih okupljanja, uvek sastavni deo  opozicionog folklora. Na te ljude se treba naviknuti, sa njima treba kratko razgovarati i šalom ih opustiti od stalnog grča borbe protiv vlastitih neprijatelja i organizovanih zavera.  

Međutim, jedan susret me je zaista dirnuo. Naime, dok sam sede na početku reda pri kraju sale, prišao mi je muškarac i čučnuo kraj mene, rukovao se i pitao me da li mogu da ga se setim. To mi je uvek bilo najteže pitanje u mom javnom nastupu, jer nisam mogao tolike ljude da prepoznam, neke sam znao, ali nisam mogao da se setim u kojoj prilici sam ih upoznao.Pravi savet za ovakve slučajeve je da kažete – istinu. Tog muškarca od četrdeset i nešto godina, sa uvezanim repom i dubokim,pametnim, tamnim očima, nisam mogao uopšte da prepoznam. On mi je rekao da je danas režiser, patriota, da snima stradanja našeg naroda na Kosmetu, da se zove R. i da sam mu ja 1982 na Petrovoj gori bio komandant akcije, kada je on bio u osnovac,  i da ga je sestra dovela na radnu akciju. Setio sam se i njega i njegove sestre Ž.

R. je iznenada ispričao jednu scenu koju sam bio potpuno zaboravio, koju sam potisnuo iz sećanja, koje sam se tek setio kada je on počeo da je prepričava meni, posmatrano iz ugla osnovca, školarca koji je tek počeo da spoznaje život i kome sam ja,  dobar student, večiti buntovnik, udarnik i komadant brigade bio uzor. Bio je sukob naše brigade sa birokratama iz  Štaba naselja, večiti sukob sa  plaćenim komunističkim omladinskim funkcionerima, kojima se ja nisam sviđao, jer sam kao komandat kopao udarnički po čitav dan, nisam dolazio na njihove noćne sastanke-pijanke, jer ne pijem i prezirem takve seanse, postavio sam jednu modernu organizaciju upravljanja brigadom, pa su zbog mene i mog načina komandovanja stavili na zub čitavu brigadu, što je brigada osećala i večito se bunila. R. je ostala duboko urezana u sećanju scena kada jedan pijani funkcioner, Hrvat, šovinista, iznervitan time što ga beogradska brigada pesmama ismejava i što se sprda sa njim, vadi pištolj i počinje da preti svima i da psuje, scena kada sam stao ispred brigade u njenu zaštitu, kako sam pošao prema njemu da se razjasnimo i kako sam ga primorao da vrati pištolj u jaknu. To je za R. bila scena koju je urezao u sećanje, koja ga je usmerila, kako kaže, koja mu je probudila patriotska osećanja i koju sada , dok čuči, priča čoveku koji je tu scenu potpuno bio zaboravio.

Bio sam još uvek pod utiskom R. priče kada je prof. Komezac, čovek koji je naveden kao glavni organizator, izašao i pozdravio skup, da bi, nešto malo kasnije, dao uvodnu reč o stanju naše ekonomije. Moram da priznam, da je sve to bilo ekonomski profesionalno i tačno, da nisam ništa mogao da dodam, niti da oduzmem, da je sve precizno i tačno bilo rečeno i da je to bilo sasvim dovoljno, kao uvod, za otvaranje jednog ovakvog skupa. Jedino što mi nije bilo jasno, mimo svih ekonomskih podataka i analiza, izrečeno na uvodnom delu o značaju skupa intelektualaca, bilo je vezano za pitanje – smisla jednog ovakvog okupljanja. Naime, kako sam razumeo, prof. Komazec je izjavio da će zaključci sa skupa, kao i stručna mišljenja po svim temam o kojima se bude govorilo, biti dostavljeni nadležnima na usvajanje, jer će zabrinuti i stručni intelektualci predložiti mere za izlazak iz ove nacionalne i državne tragedije.

Smatram da je to bila suštinska pogreška ovog skupa i ono što mi je rodilo sumnju, uprkos činjenici da je najveći broj ljudi došao na taj skup iz patriotskih i duboko intelektualnih potreba da se nešto konkretno uradi u ovoj beznadžnoj situaciji, da iza čitave ove priče postoji neko koji vuče konce i koji ima podle namere. Ko?  Hajdemo redom dalje. Otkrićemo ko je taj lik.

Prof.Komazec, koga znam jako dugo, bio je na visini svoga zadatka. Konkretan, uviđavan, tolerantan, smiren, odmeren i sasvim prihvatljiv lik za koordinatora skupa. Ali, svi govornici ,koji su bili uvodničari, posle njega su bili potpuni promašaj. Pokazalo se da su moje sumnje bile opravdane. Sve do pauze izređalo se pet govornika koji su promašili teme, koji su pričali o svemu i svačemu, koji su potcenili inteligenciju svih nas u sali, koji su trtljali takve gluposto od Konstantina Velikog do svetskih neoliberalnih zavera, da je to bilo neizdrživo, pa su moji prijatelji, koji su sedeli oko mene, počeli da negoduju, da se smeju i da traže da napustimo to prežvakavanje jednog te istog, to sumanuto lečenje kompleksa, to egocentrično i manijakalno insistiranje na propalim, davno umrlim i sahranjenim idejama, to primitivno, provincijalno srbovanje, to neumesno pozivanje i citiranje Njegoša, u sred skupa, gde ne priliči da se guslarski govori, to zaklinjanje u svete pretke ,krv i slobodu zlatnu, to naricanje nad Kosovom, osvetom, srpskom neslogom, izdajom i svemu o čemu smo od 1989 sve priče ispričali, na kojima su se mnogi profesionalni Srbi obogatili, politički ološ kapitalizovao, intelektualni odrodi na tezgarenjima dobro naplatili, to smo sve već bili prošli, hiljadu puta je sve bilo ponovljeno, da, baš tako, tim patetičnim tonom, tim zaklinjanjem, tom glumom za publiku, sve je to bilo već viđeno, prežvakano, isceđeno, sve je to postalo bolno, anahrano, sumanuto i prokleto dosadno, jer to sve više nije bilo u saglasnosti sa uvodnim predavanjem koje je jasno pokazalo da smo bankrotirali, da sledi rasprodaja preostalih resursa, da se nova vlast zadužuje, da ekonomski ubica Dinkić nastavlja svoju zločinačku aktivnost, da narod nema posla, da su deca gladna i neuhranjena, da penzioneri jedva preživljavaju, da su invalidi odbačeni, da umire 32.000 ljudi više nego što se rađa, da nam je zdravstvo obolelo, obrazovanje propalo i da se pred srpske intelektualce  postavlja ključno pitanje- kako spasiti Srbiju dalje propasti, da se zaustavi ovo poniranje u nesreće, da se prekine agonija i tragedija, da srspki intelektualci pokažu viziju izlaska iz rasula, da predstave ljude koji mogu da, svojim radom i operativnim delovanjem, preokrenu točak istorije, da se postavi organizacija koja će to sve izvesti za dobrobit države i naroda, da se uhvatimo u koštac sa vremenom, jer njega najmanje imamo, da pokažemo istorijsku mudrost, intelektualno poštenje, srpsku dobrotu i da prevaziđemo sve naše nesloge i zađevice, da otvoreno progovorimo o svim našim zabludama, predrasudama i greškama i da brzo, racionalno, efikasno, štedljivo, uz mnogo rada i odricanja, zalaganja, pokažemo novim generacijama da smo mi naslednici naših slavnih predaka i da znamo da odbranimo slobodu i nezavisnost države koju su nam oni u krvi  stvorili.

To je skup srpskih intelektualaca trebao da pokrene.
Ali, to nije pokrenuto.

Posle pauze, nastavljen je šou i pomamni likovi naše propasti dobili su po pet minuta, koje uglavnom niko nije ispoštovao, osim sjajne gospođe koja je kratko i konkretno govorila o zdravlju nacije, ostali su nastavljali da zakukavaju, zapomažu, prete, obećavaju i da govore jezikom iz dalekog diluvijalnog doba, ne shvatajući da smo odavno ušli u elektronsko doba i da moramo svi da se menjamo i prilagođavamo tom elektronskom dobu naše savremene civilizacije.

Moji prijatelji su tražili da napustimo skup.Bilo je još dosta govornika koji su se prijavili.
Sve koji su govorili dobro poznajemo. Oni su deo našeg problema. Oni nisu deo tako potrebnog konkretnog i operativnog rešenja,. To su promašeni ljudi. Neupotrebljivi. Ljudi iz starih istorijskih udžbenika. Ljudi koji ne razumeju svoje doba i ne znaju šta se dešava.

Tačno u 14,00 izašli smo iz sale. Nisam hteo da ostanem i govorim. Smatrao sam da je besmisleno gubljenje daljeg vremena.Četri sata smo proveli u sali. To je bilo sasvim dovoljno. Morali smo da izađemo.Ne samo zbog toga što se to više nije moglo slušati, nego i iz razloga što je bio radni dan i što smo morali da se vratimo na svoja radna mesta, jer okrutna stvarnost je bila svuda oko nas.
Naš prijatelj, kardiolog, uvaženi profesor, američki i francuski specijalizant, izašao je davno pre nas, posle saslušana dva govornika i pustio mi je poruku : „ Pevačko duštvo Druga Tita“.

Šta još da napišem?

Iskren da budem, bio sam miran. Nisam bio razočaran. Znao sam da će se to tako završiti.Nisam ništa drugo ni očekivao. Dobro se svi poznajemo  na javnoj sceni Srbije, decenijama znamo šta ko radi i za koga radi, da bismo danas  naseli na neke nove prevare. Ljudi koji mi se nisu javljali na skupu i kojima nije bilo mesto tu, verovatno su bili začuđeni otkuda sam se ja pojavio. Zašto sam došao? Pretpostavljam da nisu očekivali da ću doći. Ti ljudi su neiskreni, proračunati, služili su da UDB-a preko njih kontroliše intelektualce, bili su doušnici, provokatori, pojedinci su služili tajkunima, radili su najprljavije prevare za te bitange, koji su danas u zatvorima zbog pljačke državne imovine,neki učesnici skupa su jednostavno ludi i trebali bi da budu pod psihijatrijskim nadzorom, mnogi su dokoni i smetaju ukućanima, pa imaju previše vremena da mogu da ga trajbaju do iznemoglosti. Ali, ponavljam, bilo je zaista i pametnog i poštenog sveta koji se nije oglašavao i koji su to sve samo posmatrali.

Koji je onda smisao ovog skupa?

Naivno verovanje prof. Komazeca da će predloge intelektualaca, ma koliko pametni i dobronamerni bili, neko iz vlasti uzeti u razmatranje pogrešno je i uzaludno nadanje, jer smo to poslednjih dve decenije uporno radili,dostavljali im, pisali i predlagali, ali oni su sve te predloge, čim bi ih primili, bacali u kantui za otpatke. Političari su ološ koji se jedino plaše uličnih demonstracija i konfiskacije imovine. Sve ostalo oni preziru i nemilosrdno gaze nogama.

Ako je to tako, a svi znamo da je upravo tako, koji je onda smisao bio okupljanja intelektualaca? Pošto je izgovoreno od strane organizatora da će se skupiti pamet Srbije da predloži rešenja za zaustavljanje dalje propasti države i nacije, da će to biti predato političarima na vlasti, pošto je neracionalno zakupljena velika dvorana za tako mali broj učesnika, što je pokazalo na samom početku loše planiranje organizatora, pošto je sala plaćena, postavlja se pitanje – ko je sve to platio? Intelektualci para nemaju. Privrednici su u kolapsu i bore se za goli opstanak. Ko je onda platio troškove skupa? Pre nekoliko meseci jedan od organizatora okupljanja je napisao da pare nisu problem.

Pare nisu problem? Ko to može danas da kaže u Srbiji? Najveći broj građana to ne može da kaže, jer im je kriza razorila budžet. Pa, ko onda može da kaže? Da vidimo ko ima novca  i kome odgovara da se održi ovo okupljanje intelektualaca? Stranci? Zašto bi to radili i trošili pare svojih poreskih obveznika, koji već hoće da ih rasčereće zbog rasipništva i uništavanja njihovih državnih finansija, kada imaju u Srbiji verne sluge u sadašnjem režimu. Neverni Toma, Mali Sloba i Aca Sila, koji, ucenjeni aferama, izvršavaju sve naloghe svojih gazda i tako pokazuju da su izbori bili prevara i da je Kurta planski zamenio Murtu da bi se po krtakom postupku priznala nezavisnost Ksometa. Stranci, dakle, nemaju interese da plate ovaj skup.

Tajkuni? Tajkuni su ili po zatvorima ili u policiji na istragama ili su toliko preplašeni da ne budu privođeni, da su se sakrili u džepove režimskih političara, pa njima ne pada na pamet da se u sveopštoj harangi bave bilo kakvim finansiranjem  skupova, pogotovo ne finansiranjem srpskih intelektualaca, koje su uvek otvoreno prezirali.

Ko je još ostao kao potencijalni finansijser? Ko je obezbedio izjavu – pare nisu problem?

Opozicija?
Oni su toliko razbijeni i posvađani, razdeljeni, prestavljeni najavama hapšenja, da nemaju ni vremena , niti volje da se bave intelektualcima, koje, takođe, preziru i koriste za jednokratku upotrebu.

Znači, nije ni opozicija.
Pa, ko je onda finansijer.
Režim?
Da. To je jedino logično. Režim finansira skup intelektualaca.
Ali, ko u režimu?

Neverni Toma? Koji bi bio njegov interes? On je zadovoljan što mu se ostvario životni san da bude predsednik, obezbedio je užu i širu rodbinu, ucenjen je bivši četnički vojvoda, sarađuje sa svojim nalogdavcima i priprema sve za priznanje Kosmeta kao nezavisne države. Ako je izdao svoga kuma, koji ga je stvorio i ako je pogazio zakletvu na Bibliji u crkvi, zašto ne bi izdao naše Srbe sa Kosmeta? Neverni Toma je idealan junak za srpskog izdajnika.

Mali Slobo? Pijani premijer od Miljaceke? On je razvaljen do temelja i ne zna više kuda udara. Njegova jedina startegija je da uživa u ovim trenucima vlasti i da se,kada ga uskoro budu skinuli, seća vremena kada ga je Imperija u rastrojstvu podržavala u izdaji svoje države  i svog naroda na Kosmetu.

Ko je još ostao? Ko ima svu vlast u državi?
Ko je miljenik Imperije? Ko se sprema da vlada čitavu deceniju?
Ko  nije ništa naučio iz sudbine Miloševića, Đinđića i Tadića? Ko je presretan što se postrojavaju počasne straže, vijore zastave, rukuje se sa velikim facama, ko je nezreili klinac koji se dokopao vlasti i koji sedi na noši i preti svima?

Aca Sila!
Da, on je taj.
Imeprija trenutno igra na njega i on hoće sve da kontroliše. Inženjeri ljudskih duša, koji su izvršili lobotomiju Ace Sile, pretvorili ga od radikalnog šoviniste u europskog budistu, da bi izvršio sve preuzete obaveze oko priznanja Kosmeta, selektivna borba protiv korupcije je samo mamac za naivne birače, iskoristiće Acu Silu i onda će ga odbaciti kao opušak, baciti na zemlju i petom zgnječiti. Blesavi dilenatnt Tadić to upravo doživljavaja.

Aca Sila je dobio zadatak da pobočno finansira intelektualace i da ih stavi pod kontrolu, da finansira patriotske snage i da ih stavi pod kontrolu, jer dobro zna da je narod nezadovoljan, da postoji opasnost od izbijanja socijalnih nemira,  jer je neizdrživa situacija u društvu, pa se koristi, starim oprobanim doušničkim sredstvima UDB-e, da stvori svoju špijunsku mrežu i spreči nekontrolisanu pobunu siromašnih i prevarenih građana.  Ovaj nušićevski lik naše propasti, ovaj napuderisani sreski špijun, duboko veruje da će Imperija štititi njegovu izdaju države i građana i da prokletstvo kosovske izdaje neće dodirnuti samo njega.

Eto objašnjenja, otkuda parola – novac nije problem. Ako znamo da je nekoliko likova iz organizacionog tima ovoga skupa bilo direktno uključeno u majsku izbornu kampanju za dovođenje SNS na vlast, da je jedan lik , kako mi je priznao, član predsedništva ili nekog, kako se tačno zove ne mogu da potvrdim, organa SNS koji donosi značajne odluke, onda je sve kristalno jasno.

Svrh održavanjaa skupa intelektualaca je bila da se svi mogući, budući , organizovani otpori izdajničkom režimu stave pod kontrolu Ace Sile i da predlozi, koji budu pisani za njega i koji mu budu dostavljeni, završe u kanti za otpatke, jer veliki vezir neće dozvoliti da niko drugi nasledi kalifa osim njega lično.

To je ta podla zamisao ove političke igre sa okupljanjem intelektualaca. Skupovi treba da isprazne energiju i sve stave pod kontrolu režima Ace Sile, koji se previše zaigrao.

Šta treba zaista da urade srpski intelektualci? 
 
Treba da se  okupe, kao što su se nekada u srednjem veku viđeniji ljudi našeg naroda okupljali na crkveno-narodnim saborima, da bi raspravili šta im je činiti. Na taj sabor srpskih intelektualaca treba da se pozovu samo intelektualci koji imaju reference i svako dobija samo tri minuta da iznese svoje stručne predloge za rešavanje tih problema. Tri minuta je dovoljno za konkretna rešenja.

Koja su rešenja?
Kako?

Ako želimo da spasimo Srbiju, potrebno je uzeti vlast na slobodnim demokratskim izborima. To je jedini način. Drugoga načina nema. Pisati nekome ko te prezire je bismisleno. To nije dobar put.

Srbiji trebaju :

1. Nova politički vizija – direktna elektronska demokratija bez političara,
2. Novi ljudi  – koji će politički delovati, ali  neće biti političari
3. Nova organizacija  –  svi građani su poslanici Velike elektronske skupštine građana

 Tačka.
Gotovo.
Koliko je sve trajalo?
Minutu.
Dovoljno.
Idemo na realizaciju.
Dela više govore od promašenih skupova.

Beograd, 28.02.2013