Početna Sadržaj Osvetljenja Komesarski duh i odbrana slobodnog mišljenja

Komesarski duh i odbrana slobodnog mišljenja

1108
0

Srbija je odavno postala zemlja puna paradoksa, idejne konfuzije i sveopšteg voluntarizma. Paradoksi su posebno prisutni i vidljivi u političkom životu i medijskoj sferi. To nam najbolje pokazuje “odbrana” Peščanika kao jedinog svetionika slobodne štampe i slobodne misli. Paradoks je u tome što je upravo ova emisija očigledan primer negacije osnovnog principa slobodnog govora, tolerancije i prava na drugačije mišljenje koje je različito od polaznog stava “radikalne kritike” Peščanika- ako vam je dobro- onda ništa. Već se u toj demarkacionoj liniji može prepoznati težnja da se u Peščaniku mogu čuti samo jedna vrsta sagovornika bez ikakvog izgleda da se čuje bilo kakav disonantan i različit glas. I taj u osnovi sektaški ton ne smeta našim zastupnicama liberalno-građanske političke orijentacije da upravo ovu emisiju brane kao poslednju odstupnicu slobode govore i mišljenja u Srbiji.

Odbrana Peščanika je u stvari odbrana jednog jasno profilisanog političkog projekta, koji koristi ovu emisiju za svoju otvorenu političku propagandu. To su pokazali i majski parlamentarni izbori kada je ova emisija bila jedno od glavnih propagandnih sredstava Liberalno – demokratske stranke što urednice ove emisije nisu ni pokušale da prikriju. I u tome nema ništa sporno, ali ono što je zaista sporno je težnja naših liberala i boraca za ljudska prva da svoju ideološku isključivost predstave kao vrhunac odbrane i zastupanja slobode mišljenja. Ako ponekad i budu svesni da su prevršili meru pristojnosti onda se to tumači tako što se kaže da u ovoj emisiji padne i po neka psovka i teža reč. A to je razumljivo jer očajanje lako izmakne kontroli. Ali to ne zabrinjava autorke ove emisije , jer su one spremne da u emisiji dovedu i dete koje kao navijeno ponavlja glavne ideje plasirane u ovoj emisiji. To nije zloupotreba dece u političke svrhe, jer to je Peščanik a za njega ne važe uobičajena pravila novinarske profesije i tolerancije, njima je jednostavno sve dozvoljeno i sve im je unapred oprošteno. O ovoj “izuzetnosti” je u svom komentaru Strogo kontrolisani vozovi govorila Mirjana Bobić Mojsilović . ” Pošto je “Peščanik” sveta krava srpske medijske scene, za krčanje u “Peščaniku” mogu da budu odgovorni samo oni koji su na najvišem mestu, to jeste predsednik države i njegovi saradnici . Tako se u bizarnosti tih optužbi, krije izvor njihove neverovatne uobraženosti i osećanje izuzetnosti u srpskom medijskom prostoru. Jer njih nije stvorila srpska politička i medijska scena, otuda su oni- nedodirljivi, pošto ih čuva njihova besprekorna politička korektnost, spram stvarno Velikog –brata. Ne radi se o tome da su oni najhrabriji, nego da im je najviše dozvoljeno. A ako postoje različiti aršini za površinu slobode( medija) onda se o slobodi teško može govoriti”. I upravo se radi o različitim aršinima i izborenoj nedodirljivosti Peščanika kao emisije u kojoj se lične ozlojeđenosti , netrpeljivost i izlivi nepristojnosti tumače kao originalan i razbarušen pristup medijskoj slobodi. Ovako uspostavljena ideološka i politička jednostranost i nedodirljivost u velikoj meri ugrožava i ozbiljne analize i izlaganja koja se mogu čuti u Peščaniku. Nakon ovih komentara Mirjane Bobić Mojsilović usledila je velika i brutalna hajka na e-novinama – jednom od sajtova koji funkcionišu u skladnom saglasju sa Peščanikom, oni se dopunjuju u neprestanom lovu na one koji ne dele njihovo viđenje stanja u Srbiji i savremenom svetu. Pri tome nisam primetio da su se oglasili dežurni branioci medijskih sloboda i ljudskih prava iz Nezavisnog udruženja novinara i ostalih nevladinih organizacija toliko zabrinutih za odbranu i zastupanje medijskih sloboda . Reakcija neće ni biti jer se Mirjana Bobić Mojsilović usudila da dovede u pitanje “izuzetnost “ i nedodirljivost Peščanika, a to se očigledno u liberalno-građanskim grukovima teško prihvata i oprašta.

U svojim sve dužim i mračnijim uvodnicima Svetlana Lukić demonstrira svoju opsednutost najrazličitijim streotipnim predstavama vezanim za srpski narod i naše društvo. Navešćemo kao ilustraciju nekoliko veoma reprezentativnih primera. ”Zapadnjaci, koji životu pristupaju sa stalnim oprezom, pripremaju odbranu, a mi kao pravi varvari, verujemo u sopstvene snage, ojačane Putinovom Rusijom. Grci se , kao ni mi nisu na vreme upristojili, baš ih je bilo briga za pitanja dobra i zla. Mi smo nekoliko puta naoružaniji, frustrirani i siromašniji, a sklonost ka nasilju nam je postalo srednje ime. Nije to bilo samo još jedno buncanje Jeremića u kosovskom delirijumu. Posle gasno- naftnog sporazuma, izbacivanja G 17n iz igre, zagrljaja sa Dačićem i ljubakanja sa Tomom Nikolićem, bila je to objava Borisa Tadića potpunog prekida evropskih integracija Srbije. Ljudski um se razvijao malo po malo. Prvo je bilo neophodno ovladati fizičkom stvarnošču. To važi čak i za um Borisa Tadića”. Iz ovih citata se može videti da su Srbi nepristojni varvari hronično skloni nasilju a Predsednik Republike još nije uspeo da razvije svoj um, da li se ovakve predrasude i otvorene uvrede mogu svrstati u nedodirljivu slobodu mišljenja i govora. Oni nam dovoljno govore o svojevrsnoj ideološkoj isključivosti i načinu govora koji je istinska negacija tolerancije i pristojnosti i kreće se u svom zatvorenom očajničkom svetu u kome nema mesta za racionalan i tolerantan razgovor, što se otvoreno i ne preporučuje kada je ova emisija u pitanju.

Međutim , osnovni problem je kako mi shvatamo slobodu javnog govora i mišljenja i kako je primenjujemo u našem realnom društvu. Svedoci smo da upravo oni koji se najviše zalažu za liberalne vrednosti i odbranu slobode mišljenja pokazuju svoju ideološku i političku isključivost jer nisu spremni da na svojim sajtovima, u emisijama i listovima objavljuju drugačija mišljenja i podstiču slobodnu i racionalnu raspravu. To je oživljavanje svojevrsnog komesraskog duha u kome se razvija jednostrani ideološki pristup bez ikakvih izgleda da se poštuju i primenjuju osnovna načela tolerancije i slobodnog mišljenja. Jer oni sebe doživljavaju kao posednika jedine istine i jedino ideološki i politički validnog pogleda nas svet, sve izvan toga za njih nije vredno rasprave i ozbiljnog razmatranja. I upravo oni koji se javljau u tzv. slobodnim i nezavisnim medijima bez ikakvih rezervi su spremni da se upuste u davanje komesarskih ocena i uputstava šta bi bilo dobro zabraniti, počistiti, dekontaminurati, kanonizovati ili prognati iz našeg javnog života i društva. Mirjana Miočinović ne prepoznaje više njen omiljeni list Danas jer urednik nije vest o napadu na sajt Peščanika i demoliranje automobila urednice Svetlane Lukić objavio na prvoj strani kao prvorazrednu vest , bar gledano sa esnafskog stanovišta. Objavljivanje intervjua Ljubiše Ristića pomračilo je još jedino svetlu tačku ovog lista , a to je propagandno borbeni komplet i pseudo književni dodatak Beton. Ta ogrešenja su bila dovoljna da Mirjana Miočinović predoći dubinu svog razočaranja u list koji je godinama služio po njenim rečima na čast novinarskoj profesiji. U raspravi o knjizi Radomira Konstantinovića Filozofija Palanke pisac Dragan Velikić je rekao da Konstantinovićevu knjigu smatra našim Svetim Pismom , a Branka Arsić je iznela interesantnu zakonodavnu inicijativu. Ona predlaže da se donese zakon po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita Filozofiju palanke i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha. Ipak Ljiljana Jokić Kaspar otišla je najdalje u širenju tolerancije i slobode mišljenja. U tekstu Istorija u međunožju ona nam jasno demonstrira kako bi izgledao medijskim prostor kada bi ga ona uređivala. ” Slušam novog-starog urednika Politike Dragana Bujoševića, koji smatra da i dalje treba da čitamo naci-baljezgarije nekih kolumnista iz vremena urednikovanja Ljiljane Smajlović. Tek toliko da se čuju suprotna mišljenja, kobojagi iz razloga političke raznolikosti i demokratskog opredeljenja Politike. Sic!Nema Bujošević petlju da ih otpusti, počisti, proluftira i osveži politiku istinom i zdravim razumom. Pomreče čitaoci i propasti Politika ako u njoj i dalje ne budu pisali razni gmazovi i izmišljene veličine nacionalističkog novinarstva. U Srbiji živi sedam miliona ljudi, pa nije valjda da nema normalnih novinara, ili po svaku cenu moraju biti zbrinuti bljuvači otrova”. U ovim rečima se najbolje može prepoznati taj komesarski i sektaški duh koji bi čitav svet skrojio po svojoj meri i sve što se ne uklapa u njihov ideološki i politički kalup treba dekontaminirati, počistiti, otpustiti , eliminisati i udaljiti iz javnog života. Oni su upravo ti koji će nam donositi zakone o punoletstvu, određivati novo Sveto pismo, uređivati novine i likvidirati nacionalističke novinare i analitičare. U ovoj koncepciji tolerancije i slobode mišljenja ne treba dozvoliti ni da se forme radi čuju suprotna mišljenja raznih gmazova i njihove naci baljezgarije i bljuvanja otrova. Jedino oni kao ovlaščeni dekontaminatori i denacifikatori mogu da osveže našu medijsku scenu istinom i razumom a da su pre toga obavili veliko čišćenje . Tako ona ironična dosetka da ćemo voditi demokratski dijalog do konačnog uništenja dobija svoj puni smisao i značaj. Problem je u tome što ta liberalno- građanska politička gupacija jednostavno nije spremna da čuje drugačije mišljenje, oni su zatvoreni u svoje ideološke krugove i nemaju sluha a ni potrebe da vode ozbiljan dijalog o najvažnijim pitanjima našeg društva. Oni više prosuđuju i presuđuju nego što su voljni da čuju različite stavove i mišljenja. I ponovno pojavljivanje sajta Peščanika još jedan je dokaz te ideološke zatvorenosti , jer nije objavljen ni jedan tekst koji bi odudarao od politički jedinstvenog tona podrške Peščaniku. Zanimljivo je da su predstavnici Demokratske stranke tako lako prešli preko svih pa i najprizemnijih napada u Peščaniku na ovu stranku i politiku koju ona sada vodi i predstavlja . Međutim, čak je i poslanik ove stranke Srđan Milivojević našao za shodno da se udvorički pridruži unisonom horu sledbenika Peščanika . “Peščanik Radija B 92 je jedna od emisija koju dželati teško mogu da istrpe jer budi neprijatna sećanja a daje dobre odgovore. Zato se i trude da je prekinu ponekad pesnicama kao u Aranđelovcu, ponekad hakerskim napadima iz nekog mračnog podruma. Ali kod mrak napadne svetlost kojom tamu razgrne Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, mračnjaci nas samo podsete da prošlog petka nismo slušali Peščanik i da sledećeg ne napravimo takav propust. Kad mrak zapreti, valja sačuvati svetlost. Zato slušajte Svetlane”. Ovaj narodni predstavnik bi morao da nam dodatno objasni kakva to svetlost curi iz Peščanika i kako ova emisija razgoni mrak i koje to dobre odgovore daje . Jer kada se radi o Demokratskoj stranci upravo je ona stalno izložena najtežim i najgrubljim napadima , a njen funkcioner upravo ovu emisiju proglašava za čuvara svetlosti i razuma. Ovakva neodgovorna i površna reakcija mnogo više govori o Demokratskoj stranci i njenim funkcionerima nego o Peščaniku koji nastavlja svoje uporno harangiranje protiv ove političke organizacije.

Svakako da je rušenje sajta Peščanika i demoliranje automobila Svetlane Lukić spada u pokušaj da se suzbije i ograniči pravo na slobodu govora i sasvim je očekivano da je u našoj javnosti taj akt nasilja i zastrašivanja doživeo oštru osudu. Ali time se ne zatvara razgovor o suštini slobode mišljenja i govora u našem društvu niti je pitanje Peščanika i njegovog funkcionisanja od presudne važnosti i interesa za demokratski razvoj Srbije. Tek kada se u našoj javnosti konačno uspostavi princip tolerancije i dijaloga u kome će se suočavati racionalni i razložni stavovi neopterećeni politikantsvom i ideološkom isključivošću , tek onda ćemo moći da govorimo o ostvarenom načelu i idealu slobode mišljenja i govora.

6 . Februar 2009 Marinko M . Vučinić