Početna Tekstovi KOMENTARI

KOMENTARI

5238
0
SHARE

KOMENTARI

 

 

Dragi prijatelji,

 

Povodom tvrdnje jednog građanina, koji čita moje tekstove, da ne odgovaram nikome na komentare, dok drugi građanin piše, nekoliko komentara pre njega, da sam mu lično odgovorio na njegov komentar i da me je „razbio“, pa ja više ne smem da mu se javim, što znači da, ipak, odgovaram na komentare, želim u ovom tekstu da se osvrnem na vaše komentare, kako bih razjasnio  način moga rada, onima koji se tek uključuju i koji počinju da čitaju moje tekstove.

 

Pre toga nekoliko važnih napomena.

 

Moje pisanje je moj lični izbor, protest, pobuna, moja borba i pokušaj da učestvujem u menjanju i ozdravljenju bolesnog društva, koje srlja u svoju sigurnu propast. Pišem ovako, otvoreno i direktno, punih tri decenije i takav način pisanja me je doveo na listu zabranjenih i nepodobnih srpskih intelektualaca svih dosadašnjih režima : komunističkog, socijalističkog, nacionalsocijalističkog, neoliberalnog i današnjeg izdajničkog i diletantskog režima.

 

Pošto sam poslovan čovek, onda su moji otvoreni i stručni nastupi u javnosti, koji su se odnosili na suštinsku kritiku državne promašene politike,nastupi koji su u svakom trenutku nudili konkretna i operativna rešenja, meni lično donosili velike nevolje u poslu.

Uprkos svemu, kroz velika iskušenja sam prolazio, smatrao sam svojom intelektualnom obavezom da ostanem na liniji svojih javnih stavova i da nastavim dalje da se borim za svoje ideje.

 

Katastrofalna situacija u kojoj se danas nalazi naša država i narod, najbolji je dokaz da su moje javne kritike imale smisla i da su politički ološi od 1990, uzimam samo taj period, sve do danas potpuno rasprodali državu i razorili društvo.

 

Pojava interneta mi je omogućila da mogu lakše da plasiram moje ideje, jer više nisam zavisio od uplašenih urednika i vlasnika novina i lokalnih televizija, koji su se plašili svoje senke, političara i većih oglašivača.

 

O tome da godinama ne mogu da nastupim na nacionalnoj televiziji, da nikada nisam dobio samostalni termin u udarnom vremenu, kako bih mogao da iznesem svoje ideje o spasu države i ekonomije, dok sam, recimo, dobio veliki intervju na dve najgledanije ruske televizije, najbolje govori o tome kako svi režimi, kao prema nekom dogovoru, pedantno sprovode cenzuri prema mene.

 

Vrhunac ludila ovog izdajničkog, nesposobnog i ličnog režima prolupalog Ace Dramosera je da sam dospeo na centralno mesto njegove izložbe o cenzuri, jer tako nešto nijedan režim do sada nije uradio.

No, to više govori o njegovom strahu od istine i njegovoj političkoj nesigurnosti i slabosti, Milošević se nikada nije spuštao tako prljavo i nisko, nego što tom izložbom može zaplašiti slobodnoumne intelektualce da odustanu od razorne kritike njegovog kulta ličnosti.

 

Zahvaljujući mladim ljudima, koji su podržali moj javni rad, koji su me obučili da koristim interenet i da mogu sam da stavljam svoje tekstove na sajt i FB, osposobljen sam da sam vodim svoju stranicu i da tako, uprkos mojim poslovnim obavezama, iznosim svoja mišljenja i stavove o raznim društvenim pitanjima, kako svetskim, tako i balkanskim i našim, srpskim problemima.

 

Važno je, dakle, da moji čitaoci, kojih je sve više, shvate da ne pišem profesionalno i da ne živim od pisanja, nego da pišem iz potrebe da nešto uradim i da razjasnim stvari, koje deluju zamršeno i nejasno, pa mojim pisanjem branim zdravu ljudsku pamet, logiku i razumsko rezovanje, ne dozvoljavajući probisvetima i barabama da nas ponižavaju i potcenjuju, ubeđeni da smo mi svi kreteni i da nemamo hrabrosti da im se odupremo.

 

Za pisanje vam je potrebno znanje i hrabrost.

 

Greške, koje nastaju u mojim tekstovima, o tome gotovo svake druge godine moram da se pravdam i objašnjavam sitničarima i zlonamernim, ne nastaju zbog toga što sam nepismen ili neobrazovan, nego zato što moji tekstovi nastaju u brzini, u pauzi sastanaka, u kolima, avionima, hotelima, na poslovnim putovanjima ili, najčešće, noću kada moram da radim velike poslovne projekte i analize.

 

Koristim i ovoga puta priliku da se izvinim zbog svih tehničkih grešaka u mojim tekstovima i mislim da većina ljudi imaju za to razumevanje.

Hvala vam na tome.

 

Vaše sve komentare čitam.

Redovno.

Učim od vas, isto onako kako vi učite od mene.

 

Na sva postavljenja pitanja preko emaila i FB odgovaram.

Svedoci su oni koji su me kontaktirali, jer sam vrlo operativan i kratak.

 

Kada mi preporučite neku temu, zahvalan sam i pokušavam da je osvetlim na svoj način. Naravno, ne pišem naručene tekstove, jer tema mora biti u sferi mog znanja i interesovanja.

 

Nemam vremena da vodim lične polemike i sve moje polemike javno objavljujem, kako bi i drugi moji čitaoci mogli da prate i da se uključuju u raspravu, jer smatram da tako zajedno brusimo nove ideje i stičemo jedni u druge tako neophodno poverenje.

 

Gde onda nastaje problem?

 

Problem nastaje kod dve vrste ljudi.

 

Prvi su klasični botovi izdajničkog režima, koji su ili slepi idolopoklonici Dramosera ili su plaćeni da me na najvulgarniji način vređaju i pljuju.

Njima odgovaram lično . Kulturno i uljudno ih molim da me ne vređaju, da je moj FB javan i da nema smisla da me vređaju, jer ja nisam uzrokovao ovu našu nesreću, nego pokušavam da iznađem rešenja za izlazak iz dalje tragedije.

Ukoliko građani Srbije prepoznaju da su moja rešenja dobra, oni će ih podržati, ukoliko ne prepoznaju, oni će nastaviti da glasaju za one koji ih lažu, varaju, pljačkaju i koji manipilišu sa njima.

 

Druga grupa ljudi su oni koji mene mrze, mada me uopšte ne poznaju. Zašto me mrze, ne mogu da objasnim racionalnim razlozima. Nisam na vlasti nikad bio, nisam tajkun, nisam bogat, ne pripadam nijednom tajnom udruženju, nisam član stranaka, nisam u sekti, niko ne stoji iza mene, ne radim u državnoj službi, ne radim za Državnu bezbednost, nisam kriminalac, ne pelješim poreske obveznike, nema me na nacionalnim televizijama, nisam plaćeni politički ili ekonomski analitičar, nisam za trideset godina javnog rada imao nikakvu aferu, živim potpuno povučeno od  svetlosti javnosti i nastupam samo u stručnim emisijama, ako me neko pozove da čuje moje mišljenje.

 

Ovu grupu ljudi ja nerviram i oni hoće, zbog nekih svojih problema u glavi, da lično samnom vode neke besmislene rasprave.  Hoće da pokažu kako su pametniji , kako više znaju i pišu o meni gadosti i budalaštine.

 

Evo, navodim jedan primer.

Čovek se zove – Božidar Todorović.

 

Posle teksta RUPE, gde sam napisao šta se dogodilo tu noć kada sam se na putu Bajina Bašta – Banja Koviljača vraćao sa stranim investitorima, javio se taj Todorović i najstrašnije me je izvređao, tvrdeći da sam sve izmislio. To se ništa nije dogodilo, nisam bio sa stranim investitorima i da sam prevarant i lažov.

 

Lično sam mu napisao komentar i zamolio ga da ne piše tako o meni, da su strani investitori bili, da smo svi toga dana bili u Valjevu u hladnjači, u selu Lisa kraj Ivanjice i u Guči , da najmanje trideset ljudi mogu da potvrde da su stranci zaista bili, da smo ugovarali poslove, da smo pregovarali o izvozu jagodičarskog voća, da smo radili analize potrebnih investicija, te da nije lepo da takve gadosti piše o meni.

 

Taj Todrović ništa od toga što sam mu naveo nije prihvatio, nego je tražio imena ljudi koji su bili u poseti,  što sam mu namerno poslao, misleći da će to zadovoljiti njegovu zavist i znatiželju, ali njegovo bolesno ludilo to nije zadovoljilo. Tražio je da mu dostavim potpisane ugovore, zavedene u ministarstvu i vladi, iznose ulaganja, koliko će ljudi biti zaposleno i sve druge podatke, kojih se više ne mogu ni da setim.

 

Ostao sam- zgranut! Zaprepašćen!

Kakva drskost?!?

Kakav bezobrazluk?!?

 

Ne mogu da verujem da takav bezobrazluk  uopšte postoji.

Nepoznati čovek, nepoznat javnosti, nepoznate radne biografije, policijskim metodama traži da mu se dostave privatni ugovori između strane i domaće kompanije, da bi se on uverio da ja govorim istinu.

Ta vrsta prostakluka  i bahatosti u našem društvu je nesnosna.

Prema takvim primitivcima sam nemilosradan.

Pošto je nastavio da me vređa i da priča kako me je razvalio i kako ja ne smem da se više javim, onda sam odlučio da objavim ovaj tekst i tako uokvirimo jedno doba u kome se izgubila mera, stid, znanje i svoje mesto u društvu.

 

Ako je taj nesrećni Todorović hteo da izigrava lafa i ako je hteo da pokaže svoju hrabrost, onda je mogao, recimo, da svog idola Acu Dramosera upita : gde je ugovor sa Etihadom i zašto Srbija svake godine oprašta 20 miliona dolara aerodromske usluge? Zašto je prošle godine država uložila 75 miliona dolara para građana u Etihad? Gde je ugovor sa FIAT-om? Zašto FIAT duguje 691 milion evra i zašto su konsultantske usluge godišnje 20 miliona evra, koliko skoro iznosi i godišnje plate svih radnika? Zašto je pompezno najavljen menadžemnt Ace Dramosera u Železari  Smederevo napravio prošle godine gubitak 144 miliona evra? Ko je uzeo te pare? Ko kotroliše 13.000 budžetskih korisnika, koji godišnje troše 15 milijardi evra, i ko iz vlast uzima pare? Ko reketira srpsku privredu? Kao se on zove? Koje firme i restorane je preuzeo? Neka traži da mu dostave te ugovore o preuzimanju i kupovini.

 

Ima mnogo još pitanja koje Todorović i slični njemu treba da postave poludelom Aci Dramoseru.

Zašto mu ne postave ta pitanja?

Zašto se plaše? Zašto su kukavice?

Zašto Todorović ne napada one koji namerno uništavaju našu državu i naš narod?

 

Naveo sam ovaj slučaj Todorović samo zbog ostalih ljudi koji prate moj rad, jer je vrlo važno da naučimo da se kulturno ponašamo i da svoju odvažnost i hrabrost pokazujemo prema onima koji uništavaju državu, umesto da napadamo ljude koji nemaju nikavu vlasti i ne vrše nikakvu državnu funkciju.

 

Naravno da mi je drago što sve više ljudi čita moje tekstove.

Ljudi koji mi se javljaju ne samo iz Srbije, nego sa Balkana i čitavog sveta.

Ljudi koji pripadaju svim nacijama, verama i opredeljenjima.

Ljudi koji pripadaju drugim rasama.

 

Naravno da mi je drago kada me ti ljudi podržavaju.

To me obavezuje da ne izneverim sve te ljude.

To mi daje snagu da istrajem u ovoj našoj borbi za slobodu i demokratiju.

Borbi za ljudsko i civilizacijsko dostojanstvo.

To mi pomaže da budem još čvršći i odlučniji.

 

Naravno da objavljujem svaku stručnu kritiku mog rada.

Argumentovanu i profesionalnu.

Vodim javne polemike, kako bih još više razjasnio moje stavove.

Otvoren sam za sve stručne komentare i kritike.

 

Evo, jednog primera.

Vodio sam polemiku sa Draganom Radovićem.

Oštru i beskompromisnu.

Kao kada igram basket.

Polemiku o sivoj ekonomiji.

 

I?

 

Ja objavljujem danas tekstove Dragana Radovića  na mom FB.

Zašto?

Smatram da su ti tekstovi kapitalno važni za našu javnost.

Kao što je važna bila i naša polemika.

Da li ja mrzim Dragana Radovića?

Ne mrzim.

Da li sam ja lično vređao Dragana Radovića?

Nisam.

Da li sam ja ljubomoran na Dragana Radovića?

Ne.

Predložio bih ga nekoj budućoj vladi da reši pitanje sive ekonomije.

Hajde da vidimo šta će da uradi.

Zar to nije korektno?

Zar to nije pošteno?

 

Zbog mladih ljudi, navodim  jednu metaforu.

 

Uprkos visokim godina, igram i danas basket.

Muški .

Bez faula.

Basket igram na pobedu.

Često basket igram protiv moga rođenog brata.

I borimo se za pobedu.

Igramo oštro. Zemunski.

Da li je moj brat meni protivnik u toj igri?

Jeste.

Da li želim da ga pobedim?

Želim.

Da li želi on mene da pobedi?

Želi.

Da li se mi mrzimo?

Glupost.

 

Moj pogled na društvenu zajednicu je bratsko osećanje za svakoga čoveka u zajednici. Spreman sam sve da učinim za zajednicu, ukoliko to ima smisla i pomaže zajednici.

Neslaganje sa nečijim mišljenjem ne znači da mrzim tog čoveka. Ako moje mišljenje zajednica odbacuje, nemam razloga da  se ljutim, makar zajednica grešila, što se do sada dešavalo. Nastavljam da se borim za svoje mišljenje i širim nove ideje, koje mogu, prema mome mišljenju, spasiti ugroženu zajednicu.

 

Ako za mog života, zajednica ostane gluva za sve moje ideje i programe, rešenja i predloge, onda mi ostaje samo nada da će u nekom drugom vremenu biti neki razumniji ljudi koji neće nasedati na prevare političkog ološa na vlasti. Ostaje mi nada da će laž, pokvarenost, prevara, obmana, neznanje, lenjost i nerad morati da propadnu i da će se roditi neka nova zajednica u kojoj će se ukoreniti ideje za koje se čitav život borim.

 

To što ja, recimo, lično neću da doživim to doba, to je potpuno nebitno.

Bitno je da to doba što pre stigne u Srbiju.

Meni ostaje samo zadovoljstvo da sam učestvovao u toj civilizacijskoj borbi dobra protiv zla, da se nisam predao i da sam baklje dobra i slobode preneo na neka nova pokoljenja, koja će imati više znanja i veštine da zajednicu učine boljom.

 

U opštem nestajanju, ispunjava me misao da sam bio deo tog plamena.

 

Dragi prijatelji,

 

Raspalite taj plamen u sebi.

To je jedini put našeg brzog spasa.

 

Beograd, 04.08.2016

 

 

 

SHARE