Autor: ALFRED V. MEKOJ
Mnogi u SAD tvrde da će se „Američki vek završiti za 40 godina. Nemojte se u to kladiti. Amerika bi mogla da kao globalna supersila nestane i znatno brže
Mada Vašington sanja o 2040. ili 2050. godini kao kraju „Američkog Veka“, realnije procene domaćih i globalnih trendova upućuju na to da će 2025. godine, bez obzira na svu galamu, svega 15 godina od danas, doći do tog kraja.
Uprkos oreolu svemoći koji zrači iz većine imperija, čak i jedan pogled na njihove istorije bi trebalo da nas podseti na to koliko su to krhki stvorovi. Ekologija njihove moći je toliko osetljiva da, onda kada stvari ozbiljno krenu nagore, imperije se redovno razlažu neverovatnom brzinom: u slučaju Portugalije bila je to samo jedna godina, u slučaju Sovjetskog Saveza dve, osam godina za Francusku, 11 godina za Otomansku Imperiju, 17 za Veliku Britaniju, a, po svoj prilici, 22 godine za SAD, ako počnemo sa brojanjem od izuzetno važne 2003. godine.
Budući istoričari će verovatno obeležiti kao početak tog pada Amerike nerazumnu odluku Bušove administracije da se izvrši invazija Iraka. Međutim, dok su krvoprolića, spaljeni gradovi i poklani civili bili obeležje padova onolikih ranijih imperija, kolaps ove imperije 21. veka bi mogao proći relativno mirno – putem nevidljivih pipaka ekonomskog kolapsa ili kibernetičkog rata (cyberwarfare).
Ali nemojte sumnjati: kada se globalna vlast Vašingtona konačno završi, nastupiće svakodnevna bolna podsećanja na to šta za Amerikance u svim društvenim slojevima i uslovima znači taj gubitak nadmoći. Kako je već pola tuceta evropskih država to otkrilo, opadanje imperije uglavnom teži da izazove jako demorališuće dejstvo na društvo i redovno dovodi do ekonomskih teškoća najmanje u jednoj generaciji. Kako se ekonomija usporava, politička temperatura raste, što često izaziva i ozbiljne unutrašnje nemire.
Postojeći ekonomski, obrazovni i vojni podaci ukazuju na to da će se, ako se radi o globalnoj moći SAD, negativni trendovi ubrzano gomilati do 2020. godine, a verovatno će kritičnu masu dostići ne kasnije od 2030. Onaj „Vek Amerike“, koji je tako trijumfalno oglašen početkom Drugog svetskog rata, biće odrpan i izbledeće već u svojoj osmoj deceniji – do 2025. goidne, a mogao bi u istoriju otići 2030.
Značajno je da je 2008. godine Američki nacionalni obaveštajni savet (US National Intelligence Council) priznao da se američka globalna moć zaista našla na opadajućoj putanji. U jednom od svojih periodičnih izveštaja o budućnosti (Global Trends 2025) ovaj Savet navodi: „transfer globalnog bogatstva i ekonomske moći je sada u toku i ide uglavnom sa Zapada na Istok“ , kao i: „on nema presedana u modernoj istoriji“ i da je primarni faktor toga u opadanju relativne snage SAD, čak i na vojnom polju. Međutim, kao i mnogi u Vašingtonu, ovaj Savet je predviđao veoma drugotrajno i blago opadanje američke globalne nadmoći, a njegovi analitičari su gajili nadu da će SAD ipak na neki način „dugotrajno zadržati jedinstvenu vojnu nadmoć (…), što će održavati globalnu vojnu silu“ tokom više sledećih decenija.
Nema te sreće. Prema sadašnjim predviđanjima, SAD će se naći na drugom mestu po proizvodnji, iza Kine (koja je već sada drugoplasirana svetska ekonomija) oko 2026. godine a pašće iza Indije do 2050. Istovremeno, inovativnost Kine u primenjenoj nauci i vojnoj tehnologiji je na uzlaznoj liniji negde između 2020. i 2030, i to baš onda kada sadašnji korpus brilijantnih američkih naučnika i inženjera odlazi u penziju i ostaje bez adekvatnih naslednika iz redova sadašnje slabo obrazovane mlade generacije.
Prema sadašnjim Pentagonovim planovima, oko 2020. će biti očitana konačna oproštajna molitva imperiji na samrti: biće lansiran trostruki štit svemirskih robota, što predstavlja poslednju dobru nadu Vašingtonu da, uprkos svom sve slabijem ekonomskom značaju, ipak zadrži svetsku nadmoć. Ali do tada će kineska globalna mreža komunikacionih satelita sa podrškom najmoćnijih svetskih kompjutera već biti u punoj funkciji. To će Pekingu pružati nezavisnu platformu za militarizaciju i naoružavanje u svemiru, kao i moćni sistem komunikacija za vojne ili raketne udare po svakom uglu zemaljske kugle.
Beloj Kući, ušuškanoj u imperijalnu aroganciju (baš kao i Vajtholu i Ke d` Orseju pre nje), još uvek se pričinjava da će jenjavanje moći biti postepeno, blago i samo delimično. U svom govoru (State of the Union) prošlog januara predsednik Barak Obama je pružao uveravanja: „Ja za SAD ne prihvatam drugo mesto“. Nekoliko dana kasnije potpredsednik Džozef Bajden se čak i podsmevao ideji „da nam je suđeno da nas snađe ideja (istoričara Pola) Kenedija da ćemo postati velika neuspešna nacija zato što smo izgubili kontrolu nad ekonomijom i prenapregli se“. Tako je i neoliberalni politički guru Džozef Naj (Joseph Nye), pišući za časopis establišmenta „Forin Afers“ (Foreign Affairs), odbacio priče o ekonomskom i vojnom rastu Kine kao „pogrešne metafore o prirodnom opadanju“, poričući da se radi o bilo kakvom slabljenju globalne moći SAD u ovom periodu.
Obični Amerikanci, koji vide da im zaposlenja izmiču u inostranstvo, imaju realnije gledanje od svojih ušuškanih lidera. Anketa iz avgusta 2010. pokazala je da 65 odsto Amerikanaca veruje „da je zemlja u stanju opadanja“. Već sada, Australija i Turska, tradicionalni vojni saveznici SAD, koriste svoje oružje proizvedeno u SAD za zajedničke pomorske manevre sa Kinom. Već sada, najtešnji ekonomski partneri SAD odustaju od podržavanja američkog protivljenja kineskom veštačkom deviznom kursu. Dok je američki predsednik prošlog meseca leteo kući sa svoje azijske turneje, sumorni naslov „Njujork tajmsa“ je ovako sažeo stanje: „Obamino gledanje na ekonomiju odbijaju širom sveta. Kina, Britanija i Nemačka izazivaju SAD, a trgovinski pregovori sa Seulom nisu uspeli. Čak ni oni“.
Istorijski posmatrano, ne radi se o tome da li će SAD izgubiti neospornu globalnu moć, nego o tome koliko će nagao i bolan taj pad biti. Hajde da umesto Vašintonskih željenih zamišljanja upotrebimo onu istu futurističku metodologiju njihovog sopstvenog National intelligence council-a i zamislimo četiri realna scenarija o tome kakav će biti pad kada tokom 2020-tih godina globalna moć SAD dospe so svog finala: sa velikim treskom ili blago (uz to, učinimo i četiri dodatne procene o stanju u kome smo danas). Scenarija za budućnost obuhvataju ove aspekte: ekonomsko opadanje, naftni poremećaj, nepromišljenu vojnu avanturu i Treći Svetski rat. Iako je teško da su to jedine mogućnosti u vezi sa slabljenjem ili čak kolapsom SAD, one ipak nude neki pogled u budućnost koja nam nezadrživo juri ususret.
EKONOMSKO OPADANJE – SADAŠNJE STANJE Danas vidimo tri glavne pretnje dominatnoj poziciji Amerike u globalnoj ekonomiji: gubitak ekonomske moći zbog sve manjeg udela u svetskoj trgovini; opadanje američkih tehničkih inovacija i okončanje privilegovanog statusa dolara u njegovoj ulozi svetske rezervne valute.
SAD su do 2008. godine već pale na broj tri u svetskom izvozu (udeo 11 odsto) u poređenju sa Kinom (12 odsto) i EU (16 odsto). Nema razloga za verovanje da će se taj trend promeniti.
Isto tako, slabi vođstvo SAD u tehnološkim inovacijama. U 2008. godini SAD su iza Japana bile broj dva po broju svetskih prijava za patente sa 232.000 prijava. Ali Kina se brzo približavala sa 195.000, i to zahvaljujući munjevitom porastu od 400 odsto računajući od 2000. godine. Evo vesnika daljeg opadanja: u 2009. godini Amerika je pala na najniži nivo decenije među 40 država koje je posmatrala Fondacija za informacionu i inovativnu tehnologiju (Information Technology & Innovation Foundation) u vezi sa „kretanjima svetske sposobnosti za inovacije“. Ono što ove podatke podupire je da je u oktobru Ministarstvo Odbrane Kine objavilo da ima najbrži kompjuter na svetu: Tianhe-1A, koji je, prema jednom američkom ekspertu, „toliko moćan da može da oduva postojeći američki kompjuter ‘№ 1′“.
Dodajmo ovom i jasne dokaze da je obrazovni sistem SAD, koji je izvor budućih naučnika i inovatora, zaostajao iza svojih takmaca. Posle decenijskog svetskog vođstva u grupama 25- i 34-godišnjaka sa završenim univerzitetom, ova zemlja je pala na 12. mesto u 2010. godini. Skoro polovina postidplomaca prirodnih nauka u SAD su danas stranci, a većina će otići kući. Oni neće ostajati ovde kao nekada. Drugim rečima, do oko 2025. godine SAD će se verovatno suočiti sa kritičnim manjkom talentovanih naučnika.
Ovakvi negativni trendovi sve više podstiču sve oštriju kritiku uloge dolara kao svetske rezervne nalute. Kenet S. Rogof (Kenneth S. Rogoff), bivši glavni ekonomista MMF je kazao: „Ostale zemlje više lako ne prihvataju da Amerika sve najbolje zna o ekonomskoj politici“. Sredinom 2009, kada su svetske banke posedovale astronomsku sumu od četiri triliona američkih dolara u američkim državnim obveznicama, predsednik Rusije, Dmitrij Medvedev je insistirao na tome da je vreme da se završi sa „veštački održavanim unipolarnim sistemom zasnovanim na jednoj nekadadašnjoj snažnoj rezernoj valuti.“
Istovremeno, guverner Kineske centralne banke je nagovestio da bi budućnost mogla da počiva na nekoj svetskoj rezernoj valuti „nevezanoj za individuane države“ (tj. nevezanoj za američki dolar). Ovo treba uzeti kao putokaz u dolazeći svet kao i za mogući pokušaj – kako kaže ekonom Majkl Hadson (Michael Hudson) – „da se ubrza bankrot američkog finansijsko-vojnog svetskog poretka“.
EKONOMSKO OPADANJE – SCENARIO ZA 2020. Posle godina nabujalih deficita usled neprestanih ratovanja u dalekim zemljama, 2020, kako se i očekivalo, američki dolar konačno gubi svoj specijalni status svetske rezervne valute. Iznenada bujaju cene uvezenih roba. Nesposoban da otplaćuje nabujale deficite uz pomoć prodaja inostranstvu sada već devalviranih državnih papira, Vašington najzad biva primoran da skreše svoj ogromni vojni budžet. Pod unutrašnjim i spoljšnjim pritiskom, Vašington polako povlači američke snage iz stotina prekomorskih baza na svoj kontinent. Ali sada je to već prekasno.
Suočene sa malaksajućom supersilom koja nije sposobna da otplaćuje svoja dugovanja, Kina, Indija, Iran, Rusija i ostale sile – i velike i regionalne – provokativno izazivaju dominaciju SAD na okeanima, u svemiru, kao i u sajber svetu (cyberspace). U međuvremenu, usled i usred rastućih cena, sve veće nezaposlenosti i neprekidnog pada realnih zarada, domaće američke podele prerastaju u nasilne sudare i polarizovane debate o često čak i irelevantnim temama. Na političkom talasu razočarenja i beznađa neki ekstremno desničarski patriota grabi predsednički položaj koristeći gromoglasnu retoriku uz zahteve da se poštuje američki autoritet i uz pretnje vojnim ili ekonomskim protivmerama. Svet ne obraća skoro nikakvu pažnju na to i „Američki Vek“ se završava u tišini.
NAFTNI UDAR – SADAŠNJE STANJE Jedna od žrtvi opadanja američke ekonomske moći je i njen gubitak apsolutne kontrole nad svetskim snabdevanjem naftom. Levom trakom autoputa, pretičući američkog masovnog benzinskog potrošača, Kina je ovog leta postala najveći potrošač energije. To je položaj koji je Amerika držala tokom više od jednog veka. Komentarišući ovu promenu, energetski specijalista Majkl Kler (Michael Klare) je kazao da ova promena znači da će Kina „odrediti tempo oblikovanja naše globalne budućnosti“.
Do 2025. Iran i Rusija će kontrolisati skoro polovinu svetskog snabdevanja gasom, što će im dati neverovatan potencijal za uticaj na Evropu, gladnu energije. Dodajte ovoj smeši i rezerve nafte, pa će, kako je upozorio National Intelligence Council, za svega 15 godina Rusija i Iran „postati energetski lideri“.
Uprkos vanrednim tehnikama, najvažnije svetske naftne sile danas crpu velike rezerve nafte koje su lake i brze za ekspoataciju. Prava pouka naftne katastrofe u Meksičkom zalivu nije u aljkavosti kompanije Britiš Petroleum, koja je jedan od ekonomskih džinova, nego zbog toga što je bila primorana da, radi održavanja svog profita, ide u traganje za onim što Kler zove „teško dostupna nafta“ – više hiljada metara pod vodom.
Problem čini težim to što su Kinezi i Indusi iznenada postali veliki potrošači energije. Čak i da rezerve fosilnih goriva ostanu konstantne (a neće), tražnja, a time i cene, će skoro sigurno rasti, i to jako i brzo. Ostale razvijene zemlje pokušavaju da ovu pretnju neutralizuju ofanzivnim uletanjem u eksperimentalne programe za razvoj alternativnih izvora energije. Amerika je krenula drugim pravcem, preduzimajući nedovoljno za razvoj alternativnih izvora, dok je tokom prethodne tri decenije udvostručila svoju zavisnost od uvozne nafte. Između 1973. i 2007. godine uvoz nafte u SAD je porastao od 36 odsto korišćene energije na 66 odsto.
NAFTNI UDAR – SCENARIO ZA 2025. SAD ostaju toliko zavisne od strane nafte da nekoliko nepovoljnih događaja na svetskom energetskom tržištu 2025. godine izazivaju naftni šok. U poređenju s njim, onaj prethodni naftni šok iz 1973 godine, kada su se cene učetvorostručile u roku od nekoliko meseci, izgleda sićušan. Naljućeni naglim padanjem vrednosti dolara, naftni ministri OPEK-a na sastanku u Saudijskoj Arabiji zahtevaju da se buduća plaćanja vrše „korpom“ jena, juana i evra. Već samo to izaziva dalji nagli rast cene koštanja američkog uvoza nafte. Istovremeno, pri potpisivanju čitave nove serije dugoročnih ugovora sa Kinom, Saudijci stabilizuju svoj devizni menjački bilans time što prelaze na juan. Istovremeno, Kina sasipa nebrojene milijarde u izgradnju ogromnog transazijskog nafto-gasovoda i u finansiranje iranske eksploatacije najvećeg svetskog gasnog polja u Južnom Parsu u Persijskom zalivu (South Pars in the Persian Gulf).
Zabrinuti da američka mornarica neće biti više u stanju da štiti naftne tankere iz Persijskog zaliva koji snabdevaju Istočnu Aziju, koalicija Teherana, Rijada i Abu Dabija formira neočekivani novi Golfski savez i tvrdi da će od sada nova flota brzih kineskih nosača aviona iz baze u Omanskom zalivu patrolirati Persijskim zalivom. Pod teškim ekonomskim pritiskom, London pristaje da otkaže Americi unajmljivanje baze na svom ostrvu Dijego Garsija u Indijskom Okeanu a Kanbera pod pritiskom Kineza obaveštava Vašington da američka Sedma flota više nije dobrodošla da koristi australijski Frimantl kao svoju domaću luku. Sve to, ustvari, izbacuje američku mornaricu iz Indijskog okeana.
I tako sa svega nekoliko poteza pera i nešto oštrih izjava sahranjuje se „Karterova doktrina“, shodno kojoj američka vojna sila treba da večno štiti Persijski zaliv. U tom trenutku Amerika je u stanju da sama zadovolji svega 12 odsto svojih energetskih potreba iz sopstvene alternativne industrijske produkcije, koja se nalazi tek u fazi razvoja, a ostaje u zavisnosti od uvozne nafte za 50 odsto svoje ukupne energetske potrošnje.
Naftni šok, koji sledi, udara na državu kao orkan, gura cene u nebeske visine, čini da su putovanja strahovito skupi poduhvati i uzrokuje da realne zarade (koje su i inače padale) ulaze u fazu slobodnog pada i time čini ostatak američkog izvoza (i onakav kakav je već dugo bio u padu) potpuno nekonkurentnim.
Kako temperatura na termostatima u američkim domovima opada, cene gasa nemerljivo rastu, dolari otiču u inostranstvo da plate skupu naftu, a američka ekonomija je paralisana. Uz već duga otrcana savezništva i pojačane budžetske pritiske, američke vojne snage se najzad postepeno počinju povlačiti iz svojih prekomorskih baza. Tokom nekoliko godina Amerika je praktično bankrotirala, a sat kuca ka ponoći „Američkog Veka“.
NEPROMIŠLJENA VOJNA AVANTURA: SADAŠNJE STANJE Suprotno zdravoj intuiciji, a kako im moć i inače već slabi, imperije se često uvaljuju u nepromišljene vojne avanture. Ovaj fenomen je istoričarima imperija poznat kao „mikro-militarizam“, a izgleda da se u njega uklapaju psihološki napori za kompenzaciju, radi ublažavanja bola zbog velikih povlačenja, i to tako što se onda vrši okupacija novih teritorija, ma koliko to bilo kratkotrajno ili katastofično. Takve operacije, koje su neracionalne čak i sa imperijalne tačke gledišta, često kao posledicu imaju iscrpljujuće troškove i ponižavajuće poraze, koji samo ubrzavaju gubitak moći imperije.
Imperije koje su tokom vekova pod pritiskom pate od arogancije, koja ih nagoni da sve dublje uskaču u nesrećne vojne avanture, sve dotle dok im se porazi ne pretvaraju u katastrofu. Oslabljena Atina je 413. godine pre Hrista poslala 200 brodova koji su bili uništeni na Siciliji. Španska imperija na samrti poslala je 20.000 vojnika da ih masakriraju berberski ustanici u Maroku. Britanska imperija je na svom zalasku, 1956. godine uništila svoj prestiž napadom na Suec. A 2001. i 2003. Amerika je okupirala Avganistan i izvršila invaziju Iraka. Sa nadmenošću i arogancijom, što je milenijumima karakteristika imperija, Vašington je povećao broj svojih snaga u Avganistanu na 100.000 ljudi, proširio rat na Pakistan i produbio svoju upletenost u taj rat do 2014. godine, a i posle nje, izazivajući sebi i manje i velike katastrofe u toj grobnici imperija, sasvim prožetoj gerilom i naoružanoj nuklearnim oružjem.
NEPROMIŠLJENA VOJNA AVANTURA: SCENARIO 2014. Taj „mikro-militarizam“ je toliko nepredvidljiv, toliko nerazuman, da stvarni događaji ubrzo preteknu čak i najfantastičnije scenarije. Uz vojne efektive SAD koje su tako tanko razvučene – od Somalije do Filipina – i sa rastućim napetostima u Izraelu, Iranu i Koreji, moguće kombinacije katastrofalnih vojnih kriza su mnogobrojne.
Usred leta 2014. oslabljeni američki garnizon u Kandaharu, u južnom Avganistanu, koji je pod neprekidnim borbama, dok su američke vazduhoplovne snage prinudno prizemljene zbog peščanih oluja, biva iznenada nadvladan od strane talibanskih gerilaca. Došlo je do teških gubitaka i poniženi američki komandant šalje bombardere B-1 i F-16 lovce da unište svu okolinu onog grada za koju se smatra da je pod kotrolom talibana. Istovremeno, vazdušne topovnjače (AC-130U „Spooky“) preoravaju ruševine uništavajućom topovskom vatrom.
Neposredno posle toga mule propovedaju džihad u džamijama širom te oblasti a regularne avganistanske snage, koje su Amerikanci obučavali sa ciljem da pomognu ratni obrt u njihovu korist, počinju u sve većem broju da dezertiraju. Zatim talibanski borci otpočinju niz izvanredno promišljenih i organizovanih napada na američke granizone širom zemlje, što uzrokuje masovne američke pogibije. U scenama koje podsećaju na one iz Sajgona 1975. godine, američki helikopteri spasavaju američke vojnike i civile sa krovova u Kabulu i Kandaharu.
U međuvremenu, vođe OPEK-a, besni zbog višedecenijske pat-pozicije oko Palestine, otpočinju novi naftni embargo protiv SAD, protestujući protiv američke podrške Izraelu kao i zbog ubistava nebrojenih muslimanskih civila u izraelskim ratovima širom Srednjeg Istoka. Pod pritiskom eksplozivnog rasta cena benzina i zbog rafinerija koje više nemaju sirovina, Vašington vuče svoj potez: šalje Specijalne operativne snage (Special Operations forces) da okupiraju naftne luke u Persijskom zalivu. Ovo izaziva talase samoubilačkih napada i sabotaže naftovoda i izvora nafte. Dok se crni oblaci dima dižu uvis, a diplomati u UN počinju da ogorčeno osuđuju akcije Amerike, komentatori širom sveta podsećaju na istoriju, žigošući ovaj „Američki Suec“, koji podseća na onaj debakl iz 1956, koji je označio kraj Britanske imperije.
TREĆI SVETSKI RAT – SADAŠNJA SITUACIJA Uleto 2010. počele su da rastu vojne napetosti između SAD i Kine u Zapadnom Pacifiku, koji je ranije smatran za „Američko jezero“. Čak i samo godinu dana pre toga niko ne bi mogao da prognozira takav razvoj događaja. Onako kako je posle Drugog svetskog rata Vašington igrao na kartu Londona sa ciljem da prikupi sebi što više od britanske globalne moći, tako i Kina danas koristi zarade svoje izvozne trgovine sa SAD da finansira ono što će verovatno postati izazov premoći Amerike na vodenim putevima Azije i Pacifika.
Uporedo sa svojim rastućim bogatstvom, Peking pretenduje i na ogroman pomorski prostor koji se proteže od Koreje do Indonezije i na kome je dugo dominirala mornarica SAD. U avgustu, pošto je Vašington izrazio da ima „nacionalni interes“ u Južnom kineskom moru i tamo izvršio pomorske vežbe kako bi još i naglasio svoju tvrdnju, zvanični pekinški „Global Tajms“ (Global Times) je ljutitio reagovao: „Rvački meč SAD-Kina oko pitanja Južnog kineskog mora je povisio uloge za odlučivanje ko će biti budući vladar ove planete“.
Usred rastućih napetosti, Pentagon je objavio da Peking sada poseduje „mogućnosti da napadne (…) (američke) nosače aviona u zapadnom Tihom Okeanu (…) i da pogodi nuklearna postorjenja svugde (…) u kontinentalnom delu SAD“. Čini se da Kina razvijanjem „ofanzivnih nuklearnih, svemirskih i kibernetičkih sposobnosti za ratovanje“, kako Pentagon kaže, teži za dominacijom „nad informativnim spektrom u svim dimenzijama modernih bojnih polja“. Paralelno sa sadašnjim razvojem moćne pogonske rakete „Dugi Marš V“ (Long March V), kao i lansiranje dva satelita u januaru 2010. i još jednog u julu – što čini da ih sada već ima pet – Peking šalje signal da brzo korača u pravcu sopstvene „nezavisne“ mreže od 35 satelita za globalno pozicioniranje (GPS), komunikaciju i obaveštajne mogućnosti, što bi bilo spremno do 2020. godine.
Kao kontrameru Kinezima, kao i radi proširenja sopstvene vojne pozicije na planetarnom nivou, Vašington namerava da izgradi novu digitalnu robotsku mrežu u vazduhu i vasioni uz unapređene mogućnosti kibernetskog ratovanja (cyberwarfare) i elektronskog nadgledanja. Vojni planeri očekuju da će ovaj integrisani sistem obaviti zemljinu kuglu kao sajber-mreža, koja će biti u stanju da zaslepi čitave armije na bojnim poljima, kao i da uništi čak i pojedinca teroristu negde u polju ili nekoj faveli. Ako sve bude išlo kako je planirano, Pentagon će do 2020. lansirati trostruki štit svemirskih automatizovanih bespilotnih letilica (drones) sa letnim dometom od stratosfere do egzosfere, naoružanih aktivno pokretnim projektilima (agile missiles) i povezanih sa elastičnim i otpornim satelitskim sistemom, kojim se upravlja pomoću totalnog teleskopskog osmatranja.
Prošlog aprila Pentagon je izveo istorijsku operaciju. Proširio je operativno polje dronova u egzosferu, potajno lansirajući bezposadni IKS-37B spejs šatl (X-37B unmanned space shuttle) u nisku orbitu na 255 milja nad planetom. X-37B je prva iz nove generacije bezposadnih letilica koje će obeležiti potpuno naoružavanje svemira i time otvoriti arenu budućeg ratovanja koja ne liči ni na šta što se ranije dešavalo.
TREĆI SVETSKI RAT – SCENARIO 2025. Tehnologija svemirskog i kibernetičkog ratovanja je toliko nova i neistražena da čak i najneverovatniji scenariji mogu ubrzo biti prevaziđeni stvarnošću koju je je još uvek teško shvatati. Ipak, ako jednostavno iskoristimo onu vrstu scenarija koje je (američko) vazduhoplovstvo koristilo u svojoj Vežbi buduće mogućnosti 2009. (2009 Future Capabilities Game), možemo doći do „boljeg shvatanja toga kako se vazduh, svemir i sajber prostor međusobno preklapaju“, i da tako počnemo da zamišljamo kako bi se u stvarnosti mogao odvijati sledeći svetski rat.
Četvrtak u 23:59 sati na Dan Zahvalnosti (Thanksgiving Thursday) 2025. godine. Dok se sajber-kupci gužvaju oko internet portala firme „Best Buy“ da bi našli najveće popuste pri kupovini najnovijih elektronskih uređaja iz Kine, tehničari Svemirskog nadzornog teleskopa (Space Surveillance Telescope [SST]) američkih Vazduhoplovnih snaga na Mauiju se od zaprepašćenja zagrcavaju kafom koju upravo piju kada im iznebuha pocrne svi panoramski ekrani. Hiljadama milja daleko odatle, u operativnom centru Američke sajber komande u Teksasu američki sajber-vojnici ubzo otkrivaju štetne binarne simbole (malicious binaries), koji, mada su odaslati anonimno, imaju jasne digitalne „otiske prstiju“ Narodno-oslobodilačke armije Kine.
Taj prvi otvoreni udarac nije predviđao niko. Kineski „zlobni softver“ („malware“) grabi kontrolu nad robotima koji se nalaze na bezposadnom američkom dronu na sunčani pogon „Lešinar“ (Vulture) dok ovaj leti na visini od 21.000 metara iznad moreuza Cušima, između Koreje i Japana. On iznenada ispaljuje sve svoje rakete koje nosi pod krilima raspona 122 metra i tako bez efekta bućne desetine i desetine smrtonosnih projektila u dubine Žutog Mora. To potpuno razoružava ovu užasavajuću letilicu.
Odlučna da vatrom uzvati na vatru, Bela kuća odobrava uzvratni udar. Uz potpuno pouzdavanje da je F-6 Frakcionisani slobodno leteći“ (F-6 Fractionated, Free-Flying) satelitski sistem neprobojan, komandanti američkih vazduhoplovnih snaga u Kaliforniji šalju robotske šifre flotili svojih X-37B svemirskih dronova koji lete 250 milja iznad Zemlje i naređuje im da ispale svoje „Triple Terminator“ projektile na 35 kineskih satelita. Nema nikakvog efekta. Skoro u panici, američke vazduhoplovne snage lansiraju svoje hipersonično krstareće vozilo „Soko“ (Hypersonic Cruise Vehicle) u luk 100 milja iznad Tihog okeana i zatim, svega 20 minuta kasnije, šalje kompjutersku šifru da ispali projektile na sedam kineskih satelita koji se nalaze u bliskoj orbiti. Odjednom ispada da šifre za ispaljivanje nisu više aktivne.
Dok se kineski virus bez otpora i kontrole širi kroz kroz F-6 satelitsku strukturu i dok drugorazredni SAD-superkompjuteri ne uspevaju da odgonetnu đavolski komplikovane kodove kineskog „malware-a“, signali globalnog pozicioniranja (GPS signals), neophodni za navigaciju američkih brodova i aviona širom sveta – poremećeni su. Flote nosača aviona se besciljno vrte u krug usred Pacifika. Eskadrile lovaca su prizemljene. Ubistveni dronovi lete besciljno prema horizontu i padaju kada im se pogonske rezerve iscrpe. Potpuno iznenada SAD gube ono što su američke vazduhoplovne snage dugo smatrale za apsolutni vrh – svemir. U roku od svega nekoliko sati vojna sila koja je gospodarila planetom tokom skoro čitavog veka je potučena u Trećem svetskom ratu, bez ijedne ljudske žrtve.
NOVI SVETSKI POREDAK? Čak i ako budući događaji budu dosadniji od onih četiri opisana scenarija, svi značajni trendovi upućuju na daleko veći pad američke globalne moći do 2025. godine od bilo čega što sada izgleda da Vašington predviđa.
Dok (američki) saveznici širom sveta počinju, s obzirom na narastajuće azijske snage, da revidiraju svoju politiku, troškovi održavanja više od 800 prekomorskih vojnih baza će jednostavno postati neizdrživi, što će nevoljni Vašington najzad primorati na postepeno povlačenje. Kako su i Vašington i Kina u trci za naoružavanje u vasioni i sajber-prostoru, neizbežnan je porast napetosti između te dve sile, što čini vojni konflikt do 2025. u svakom slučaju mogućim, mada ne i zagarantovanim.
Ono što ovu stvar još više komplikuje je da se opisani ekonomski, vojni i tehnološki trendovi neće odigravati izolovano. Kao što se to i evropskim imperijama posle Drugog svetskog rata dogodilo, te negativne snage će bez ikakve sumnje igrati u sinergiji. Kombinovaće se na potpuno nepredvidljive načine izazivajući krize u odnosu na koje su Amerikanci izuzetno nespremni i pretiće da izazovu iznenadni sunovrat u ekonomiji, što će ovu zemlju osuditi na ekonomsku mizeriju za života najmanje jedne generacije.
Kako slabi moć SAD, prošlost nudi čitav spektar mogućnosti za budući svetski poredak. Na jednom krilu tog spektra, ma koliko to bilo neverovatno, ipak se ne može isključiti pojava neke nove globalne supesile. Pa ipak, i Kina i Rusija imaju kulture izrazito upravljene prema samim sebi, imaju nerazumljiva nelatinična pisma, regionalne odbrambene strategije, kao i nerazvijene pravne sisteme – a sve to im ne pruža ključne instrumente za globalnu dominaciju. Dakle, za sada bar na horizontu nema jedne jedine supersile koja bi mogla da nasledi Ameriku.
U najgroznijoj verziji naše globalne budućnosti, moglo bi doći do koalicije konglomerata multilateralnih snaga kao što je NATO i neke međunarodne finansijske elite, koji bi mogli da stvore jedinstvenu možda nestabilnu grupaciju, što bi dovelo do besmisla da se dalje podrazumeva bilo kakva nacionalna imperija. Moguće je zamisliti da denacionalizovane korporacije i multinacionalne elite upravljaju takvim svetom iz bezbednih urbanih tvrđava/enklava ostavljajući mase u urbanom i seoskom bespuću.
Majk Dejvis u Planeti favela (Mike Davis, Planet of Slums) pruža izvestan uvid u takav svet posmatran „odozdo na gore“. On tvrdi da će već sada milijarda ljudi zgomilana u svetske favele (taj broj će do 2030. narasti na dve milijarde) biti „zverinjaci, propali gradovi Trećeg sveta (…) bojna polja 21. veka“. Dok mrak pada na neku buduću super-favelu, „imperija može upotrebiti orvelovske tehnologije ugnjetavanja (…) sa helikopterima-topovnjačama kao bumbarima koji napadaju tajanstvene neprijatelje po uzanim uličicama favela. Svakog jutra favele reaguju bombašima-samoubicama i bučnim eksplozijama.“
Negde u sredini mogućeg globalnog spektra budućnosti može se pojaviti globalna oligopolija, sa novim silama Kinom, Rusijom, Indijom i Brazilom, koje sarađuju sa opadajućim silama kao Britanijom, Nemačkom, Japanom i SAD kako bi nametnule ad hoc globalnu dominaciju, sličnu onom labavom savezu evropskih imperija koje su oko 1900. godine vladale polovinom čovečanstva.
Još jedna mogućnost: porast lokalnih hegemona – to bi bio povratak na nešto što podseća na internacionalni sistem koji je postojao pre no što su moderne imperije nastale. U tom neovestfalskom poretku sa beskonačnim pojavama mikronasilja i nekontrolisane eksploatacije, svaki hegemon bi dominirao svojom okolinom – Brazilija u Južnoj Americi, Vašington u Severnoj Americi, Pretorija u južnoj Africi itd. Vasiona, sajber-prostor i morske dubine koje više nisu pod kontrolom planetarnog policajca Amerike možda bi mogli postati i zajedničko dobro koje bi kontrolisao prošireni Savet bezbednosti UN ili neko slično ad hoc telo.
Svi ovi scenariji ekstrapoliraju postojeće trendove u budućnost, uz pretpostavku da Amerikanci, zaslepljeni arogancijom decenija istorijske moći bez premca, ne mogu ili ne žele da preduzmu korake da uzmu pod kontrolu eroziju svog globalnog položaja.
Ako je opadanje Amerike sada zaista na svojoj 22-godišnjoj silaznoj putanji od 2003. do 2025. godine, onda smo već protraćili najveći deo prve decenije tog opadanja u ratovima – a to nam je odvuklo pažnju od problema na duže staze. Kao vodu prosutu u pustinjski pesak prokockali smo trilione toliko potrebnih dolara
Ako je zaista preostalo samo još 15 godina, šanse da i njih protraćimo ostaju velike. Kongres i predsednik su zaglavljeni; američki sistem je poplavljen korporativnim sredstvima koja su namenjena baš zaglavljivanju sistema. Ima malo nade da bi neka značajna tema kao što su naši ratovi, naš prenaduvani sistem bezbednosti, naš izgladneli obrazovni sistem, kao i naši zastareli izvori energije mogli biti uzeti u ruke sa dovoljno ozbiljnosti kako bi nam se obezbedilo nekakvo meko prizemljenje koje bi nam moglo obezbediti prosperitet i ulogu naše zemlje u svetu koji se menja.
Evropske imeprije su otišle, a američka imperija je u nestajanju. Sve je sumnjivije da će Amerika imati uspeh sličan uspehu Britanije u oblikovanju sledećeg svetskog poretka koji bi joj štitio interese, sačuvao prosperitet i koji bi nosio pečat njenih najboljih vrednosti.
Alfred V. Mekoj (Alfred W McCoy) je profesor istorije na Univerzitetu Viskonsin-Medison (University of Wisconsin-Madison). On je redovan autor na Tom Dispeču (TomDispatch.com), a najnovija knjiga mu je „Kontrola američke imperije: SAD, Filipini i nastanak države-kontrolora“ (Policing America’s Empire: The United States, the Philippines, and the Rise of the Surveillance State [2009]). Osnivač je projekta „Imperije u tranziciji“ („Empires in Transition“), globalne radne grupe opd 140 istoričara sa univerziteta na četiri kontinenta. Rezultati njihovih prvih sastanaka u Medisonu, Sidneju i Manili su objavljeni (Colonial Crucible: Empire in the Making of the Modern American State), a nalazi njihove najnovije konferencije će biti objavljeni u 2011. godini (Endless Empire: Europe’s Eclipse, America’s Ascent, and the Decline of US Global Power
Asia Times/Vidovdan
ALFRED V. MEKOJ
