Početna Sadržaj Komentari Kolekitvno ludilo

Kolekitvno ludilo

800
0
SHARE

U više navrata poslednjih godina pišem i govorim kako, polako ali sigurno, naše društvo upada u kolektivno ludilo. Opominjao sam javnost da nas lažni reformatori i eksperti bez radnog iskustva, sprovodeći nametnuti program šok-terapije, vode ne samo u ekonomsku propast, koja se može završiti bankrotstvom, nego i ono što je posebno opasno za tranziciona društva: do takvog socijalnog raslojavanja koje će sigurno dovesti do pojave nekontrolisanog socijalnog kriminala. Takva vrsta socijalnog kriminala mnogo je opasnija od organizovanog, koji uvek potiče iz vrha vlasti, jer se ne može kontrolisati, nepredvidiv je i potpuno razara društvo. Nažalost, to nam se i dogodilo. Svakodnevna perverzna ubistva u crnim hronikama žalosni su dokaz da je naše društvo obolelo od teške bolesti, da mora pod hitno da se leči i da najbolje stručnjake moramo angažovati ako imamo nameru da nekada ozdravimo.

Naravno, ti stručnjaci moraju da primene pravu terapiju. Ako se ne promeni terapija, neće doći ni do ozdravljenja. Konkretno, ako se pogrešan neoliberalni koncept ne promeni, potpuno je nevažno ko će biti na vlasti. To znači ako novi izbori ne donesu promenu tog koncepta, potpuno je svejedno koja će politička grupacija vladati. Privredu i građane će i dalje pljačkati. I to je moje suštinsko neslaganje sa konceptom koji se sve vreme sprovodi. Nudio sam jedan potpuno drugačiji koncept. Ali to nije prihvaćeno. Glavni krivac za to je Đinđić. Nakon izvršene kontrarevolucije dobili smo pogrešan koncept i pogrešne, loše ljude na vlasti. Rezultat tako primenjenog koncepta bez privrednog razvoja i bez socijalne zaštite za gubitnike u gangsterskom kapitalizmu je sveopšti rast socijalnog kriminala u društvu. Pušten je opasan zloduh iz boce.Vratiti ga u bocu veliki je i težak posao. A niko ni ne namerava da “tirjanstu stane nogom zavrat“. Svi su u svojim privatnim kombinacijama. Svi se zaklinju da brane interese Srbije. Međutim, Srbija je potonula još dublje.

Nakon svega što nam se desilo, nova, navodno demokratska i proevropska vlast, uvela nas je u potpuno kolektivno ludilo. Kada vidite šta se sve dešava na našoj političkoj sceni, onda vam se čini kao da živimo u kolektivnom ludilu. Da čitava stvar bude još gora, to nam saopštavaju ministri koji su glavni krivci za izazivanje i širenje tog kolektivnog ludila. Oni su svojim šizofrenim političkim ponašanjem doprineli da se ludilo pojavi, presudno su uticali da se raširi poput epidemije i ništa konkretno ne čine da ga ograniče, suzbiju i, na kraju, potpuno unište. Naprotiv, svedoci smo svakodnevnog utrkivanja u tom ludilu. Kao da svi na javnoj sceni dolivaju stalno ulje na vatru, kao da je svima njima interes da se to ludilo što više raširi. Kako to objasniti? Jedino zdravorazumsko objašnjenje jeste to da političarima odgovara da se širi kolektivno ludilo, da zavedeni narod dobije što više zabave i dokolice i da se tako pažnja javnosti potpuno skrene sa brutalne tranzicione pljačke. Tako se vrši najgore socijalno raslojavanje društva. Nema pobune najsiromašnijih, despotovi tajkuni postaju sve bogatiji, sve pod parolama – „ko sad kupi kupio je za sva vremena“, ili „narod je stoka, treba ga što više jašiti, maltretirati i eksplotisati, jer samo tako možete da stvorite svoje verne birače i podanike“.

Istovremeno, ljudi koji bi trebalo da budu intelektualna elita svog naroda, postaju podanici partijske oligarhije i tajkuna, članovi raznih upravnih odbora i nevladinih plaćenih organizacija, dakle, ta kvazielita je dobro plaćena da ćuti, da se ne meša u svoj posao i da gramzivo grabi sve što joj se po niskoj ceni ponudi. Sve je na rasprodaji. Nema nepristojne ponude. Tržišni fundamentalisti i makijavelisti veruju u kult novca. Klanjaju se samo moćnima. Kako je sa najvišeg nivoa vlasti objavljeno da morala nema u politici i da je sve dozvoljeno da bi se ostvarili lični i partijski interesi, onda politička oligarhija ima dovoljno otvorenog prostora da pravi trule i nemoguće kompromise, sve kombinacije su moguće. Samo da se po svaku cenu ostane na vlasti. Koalicija može i sa crnim đavolom. Koalicija najljućih neprijatelja. Koalicija svega i svačega. Koalicija koja će biti na vlasti. Iza toga sledi – silovanje javnosti i širenje kolektivnog ludila. Udri! Obori! Koncept rasprodaje države se ne menja. Samo neka traje! Uzmi, otmi! Sad ili nikad! Jednom se živi! Tresi, mesi! Ludo se provodimo! Ludilo! Glavni krivci za sve što nam se dešava smo mi sami. Tačnije, svi oni koji se štreberski plaše, koji ćute, koji neće da se zamere, koji gledaju samo svoja posla, koji kalkulišu, mudruju, procenjuju i koji saginju glavu pred zlom koje nas je zahvatio, verujući da će se zlo samo povući i da će zlikovci na vlasti, kada budemo otvorili oči, dobrovoljno otići, napustiti nas i ostaviti da živimo u miru, izobilju i slobodi. E, to se neće desiti. Nikada.To što je i samo prećutkivanje zločina zločin, to za te barabe na vlasti ništa ne znači jer oni nemaju nikakvog stida. Njihov stid se topi i nestaje na bankarskim računima na egzotičnim ostrvima.

To što Srbija krvari, smanjuje se, nestaje i umire, to ništa ne znači političarima koji jure karijere, privilegije, poslanička mesta, upravne odbore i javne funkcije.To što Srbi postaju Hazari potpuno je nebitno za koalicione partnere na vlasti koji brane osvojenu vlast svim mahinacijama i špekulacijama.To što danas ćute građani i što nema otpora demokratskoj tiraniji političke oligarhije, to ne znači da će to tako večno biti. Nezadovoljstvo građana je ogromno. To svi dobro znamo. Ali i statistika to jasno pokazuje. Ipak, otvorene pobune još uvek nema. Zašto? Šta se to dešava sa nama? Zašto građani na izborima glasaju za one koji su ih lagali, opljačkali, ponizili i upropastili? Zašto nema bržih promena? Objašnjenje treba tražiti u nama samima, Srbima, u našoj mitomanskoj istoriji, lažnim legendama o čojstvu i junaštvu, mentalitetu, vaspitanju i odsustvu državotvorne vizije. Razloge treba tražiti u našoj taštini, uobraženosti, sujeti, prepotentnosti, nadobudnosti, samohvalisavosti, u lenjosti, ogovaranju, nemanju kulture, nepristojnosti ili u elementarnoj nesposobnosti da se timski organizujemo. Kada pokušate da sprovedete u delo neku uzvišenu državotvornu i nacionalnu ideju, onda vidite kako je teško jer svi mislimo za sebe da smo baš mi Božji izabranici i da je nama suđeno da uđemo u Predanje. Ta naša nacionalna crta odsustva mere dovela nas je do toga da smo mi Srbi najveći gubitnici u prošlom veku. A to je rezultat jedne psihološke nedovršenenosti i nezrelosti naše nacije. Najbolji dokaz za to je 1999. godina. Ako goloruki izađemo da ratujemo sa drogiranim Nato robotima, onda je to snažan dokaz da nešto sa nama nije u redu i da moramo da idemo da se kolektivno lečimo, jer niko razuman ne bi žrtvovao nijedan život svog građanina da dođe pod udar obesnih i moćnih zlikovaca. Naše kolektivno ludilo je opasno i ono mora da se drži pod stalnim nadzorom. Upravljači sveta su doneli odluku da Srbija više nikada ne bude nikakav remetilački faktor u Evropi i na Balkanu, pa su zbog toga preventivno delovali tako što su nametnuli koncept banditskog kapitalizma koji treba potpuno da slomi kičmu Srbiji. I to se dešava.

Primitivci i malograđani na vlasti rade za interese stranih država, vlada i obaveštajnih službi, rade na ekonomskom porobljavanju i uništavanju nacionalnih resursa, kako bi sprečili Srbe da se prvi pobune protiv Velikog brata. U toj prevari i podvali građanima se servira kolektivno ludilo kao bekstvo od slobode. Kolektivnim ludilom se pokušavaju opravdati sve naše mane, slabosti i nedoslednosti. Kolektivnim ludilom se pokušava sprečiti pobuna. Kako više nemamo nikakvog razloga da čekamo, kako je ugrožena nacija, država i građanin, smatram da je čin pobune skopčan sa životom i da svi moramo učiniti dodatni napor da pobedimo sami sebe i otvorimo puteve spasa iz ove agonije.

Ukoliko želimo da pobedimo atmosferu kolektivnog ludila, onda je sasvim dovoljno da se akteri ovakvog kolektivnog ludila smeste tamo gde im je mesto, dakle, u ludnicu, jer je to jedini način da se hospitalizuje njihovo ludilo kako bi se otpočelo sa lečenjem. Svi koji su profesionalno živeli od politike zaraženisu tim ludačkim virusom i jedini način da se odbranimo od njihove zarazne bolesti jeste razvoj građanskih institucija, razvoj demokratije i slobodnog tržišta i učestali izbori u državi. Jedini način da ih izolujemo je da građani ne glasaju na izborima za njih. To je pravi lek. Pozivam sve građane Srbije da na sledeći izborima ne glasaju za kolektivno ludilo, bez obzira na to kako ideološki bilo obojeno, nego da svoj glas daju onima koji nisu zaraženi tim političkim ludačkim virusom. Nemojte se plašiti, već se slobodno pobunite. Otkažite poslušnost političkim strankama i glasajte za sebe.

Objavljeno u listu Tabloid po naslovom „Nepristojna ponuda“

SHARE