Početna Tekstovi КОГНИТИВНА ДИСОНАНЦА

КОГНИТИВНА ДИСОНАНЦА

3
0
SHARE

КОГНИТИВНА ДИСОНАНЦА

 

 

Када сам већ у прошлом тексту писао о крсташима,онда морам нешто и да напишем о – когнитивној дисонанци, екстра читаног израелског историчара и публицисте Јувал Харарија у његовом делу Сапиенс : Кратка историја човечанства.

Који је постао икона и апологета неолибералног капитализма у распадању.

Наводно, гуру и највећи мислилац данашњице.

Чије се књиге продају у милионима примерака и које се преводе на све светске језике.

 

Али, читајући Јувала Харарија, морам да признам, да нисам пронашао никакву мудрост и генијалност.

Све је то сувише плитко, површно, досадно, слабо написано, односно написано за просечног потрошачког незналицу, али је све маркетиншки добро упаковано и одрађено са издавачима по свету да се направе књиге бестселери, да се неметне књига народу који ништа не чита и да се промовише пропала неолиберална идеологија.

 

У свим тим његовим заслађеним лимунадама, које се пију у предвечерје заласка неолиберализма, чији се укус проба са знатижељом необразованог, непросвећеног и поробљеног потрошачког зомбија,који излазак у шопинг центар сматра врхунским религиозним обредом,провејава, врло подло пласирана, перфидна идеологија моћи, капитализма, неједнакости и прогреса.

Велика светска популарност аутора,огромна продаја његових књига, не знам да ли је толика и читаност, представља добро осмишљену маркетиншку кампању Великог Инквизитора који покушава, на све начине, користећи се подвалама, преварама, обманама, демагогијом, уценама и фалсификатима, да одбрани посустали неолиберални капитализам од сигурне пропасти.

 

Да ли ће стварно да пропадне?

Засигурно.

Нема му више спаса.

Човечанство се данас налази пред новим неизвесностима.

Налази се пред новим изазовима.

Западна цивилизација пред распадом.

Нема више никаквог слободног простора за опстанак таквог тоталитарног политичког система.

Истрошена је сва животна енергија уморног, опљачканог и превареног човечанства.

Остала је само празна љуштура једне једне римске, насилничке, освајачке, себичне, похлепне, неморалне, колонизаторске, геноцидне и промашене комерцијалне цивилизације без људског лика и душе.

 

Харари пише да је средњевековно европско племство веровало и у хришћанство и у витештво. И он у томе види противречност која никада није била разјашњена, па је, ето, он узео себи за слободу, када већ нико није знао или није смео да се ухвати у коштац са разјашњавањем, зар то није преувеличавање свога лика и дела, да нама, који ништа нису урадили на објашњавању те противречности,темељно објасни о чему се ту заправо ради.

 

Један историјски покушај да се то у пракси разјасни, према тврдњи најчитанијег историчара и публицисте на самом почетку XXI столећа, били су крсташки походи у средњем веку.

Како то?

Харари сматра да је у крсташком походу витез могао једним потезом да покаже и своју војничку моћ и своју религиозну посвећеност.

Арапски историчари, које сам слушао у оне две емисије, никако не би могли да се сложе са овом тврдњом најчитанијег историчара на почетку трећег миленијума. Напротив, они би се побунили против такве једне тврдње и назвали је арогантном глупошћу професора историје у Јерусалиму.

Арапски историчари су оправдано сматрали да су крсташи били крадљивци једне друге, муслиманске цивилизације и културе,па нису могли да се назову никако херојима.

Потпуно сам сагласан са тим њиховим ставом.

Не можемо да сматрамо херојима и да их величамо крсташке разбојнике, отимаче,окупаторе,бандите и освајаче који су, наводно под паролом заштите Христовог гроба и уз папин благослов, дошли да пљачкају,краду,силују и убијају.

 

Какво витештво Харари види у тим почињеним злочинима?

 

Нема ту никаквог витештва.

Све што су крсташи радили на Леванту било је у супротности са Христовим учењем и моралним начелима.

Отуда потиче противречност, коју Харари никако не жели да види и пред којом затвара очи, благоглагољајући о Темпларима и Хоспиталцима који никако нису могли „ да чвршће повежу хришћанство и идеале витештва.“

 

Питање да ли добар хришћанин може да буде добар витез садржи у себи ту проклету противречност, које нема када је добар витез у својој земљи и када се бори за слободу, независност и културу свога народа, када се бори за руку, рецимо, вољене жене или против бахатих и обесних феудалаца, који деру кожу народу и отимају све што народ произведе, тада те противречности нема и не може да буде, тада се може да говори о витезу хришћанину, али ако тај витез, задојен царско-папинском идеологијом, постане крсташ и крене у освајање, поробљавање и пљачкање, што му је једини циљ похода био, развијене, богате и супериорније цивилизације и културе на Истоку, онда он није ни добар витез нити добар хришћанин.

Сва његова витешка умећа, вештине, сналажљивости и храбрости постају саставни део освајања, поробљавања, пљачке и насиља, па то не можемо више да назовемо ни витешким нити хришћанским врлинама.

 

Сви Хараријеви примери о краљу Артуру и Светом гралу, све приче о Камелоту,средњевековној уметности и књижевности, све су то неуспели и бесмислени покушаји да се оправда освајање,пљачкање, крвава убиства и масовни злочини.

Погрешно је тврдити да је Камелот покушај да се докаже да добар витез може и треба да буде добар хришћанин и да од доброг хришћанина настаје најбољи витез.

Крсташки поход побија ово становиште.

У крсташком походу нема доброг витештва и нема доброг хришћанина.

 

Зар би добар добар хришћанин и добар витез, хајде да поставим питање попут Харарија,извршио злочине у Јерусалиму 1099.године, када је за десет дана убијено 100.000 невиних људи, према арапским изворима, само због тога што су били муслимани, Јевреји или источни хришћани?

 

Други пример, кога наводи Харари,који се односи на савремена политичка устројства је још гори покушај да се оправда та болна противречност.

Он пише да су једнакост и слобода међусобно протувуречне.

Зашто?

 

„ Једнакост се може обезбедити само смањењем слободе оних који су бољи.Гарантовањем свакој особи да је слободна да ради шта жели, неминовно се смањује једнакост.“

 

Такве противречности су, према његовом мишљењу, покретачи културе, заслужене за стваралаштво и динамизам наше врсте.

 

Харари онда смело закључује :

 

Доследност је поље на коме царује тупост ума.“

 

Ево, крилатице неолибрала.

Тржишних фудманенталиста.

Јапијеваца.

Тржишних талибана.

Идеолога вулгарног прагматизма.

Макијавелиста.

Заговорника става – ко хоће морал, нека иде у цркву.

 

Човечанству не треба доследност.

Зашто да царује тупост ума?

Зашто да се држимо закона као пијан плота?

Когнитивна дисонанца је животно важна предност.

Тако тврди Харари.

Предност ако у себи имате тај конфликт.

 

„ Када људи не би имали противречна уверења и вредности,вероватно не би било могуће установити и одржати било какву људску културу.“

Овде су сви принципи и појмови збркани.

 

Вратимо се поново крсташким ратовима.

У њима је погинуло, за 196 година борбе крсташа и муслимана, скоро 9 милиона  људи.

Зар су противуречности између витештва, хришћанства и ислама заслужне за такав динамизам и покољ наше врсте?

Противуречности у уверењима не може да оправда зликовачки упад и освајање крсташа Леванта, те покољ који су извршили у два столећа.

Нема никаквог оправдавања.

И никаквог вађења на противуречности у уверењима.

 

Противуречности у уверењима су хваљени витезови Камелота и остали европски крсташи могли да решавају само у Европи, у својој кући и на свом терену,придржавајући се хришћанских начела.

Крвава историја Европе нам говори да се ни то није решавало на хришћански и витешки начин.

 

Млетачки дужд Енрико Дандоло доноси одлуку, из трговачких интереса Венеције, да се 1202. године сравни трговачки словенски град Задар и побију словенски хришћани, јер су били опасна конкуренција на Јадрану.

Зар је то било витешки и хришћански?

 

То се поновило и 1204.године када је освојен и опљачкан православни Константинопољ и када су га Латини држали све до 1261.године под својом католичком влашћу.

Зар је то било витешки и хришћански?

 

За крај још о когнитивној дисонанци.

 

Халифа Саладин шаље своје лекаре да излече оболелог енглеског краља Ричарда Лавље Срце, шаље му свога коња на поклон и при ослобађању Јерусалима 1187.године, поштедео је живот 85.000 људи и многе њихове животе је откупљивао својим новцем, док је енглески краљ у опсади и освајању Акре 1191.године наредио да се 2.600 заробљеника муслимана у знак одмазде побије.

Да ли је то витештво?

Да ли је то хришћански?

 

Београд, 7528.године, гумнар, дан пети

SHARE