Čekajući hapšenja
Ljudi koje ne treba zaboraviti: U susret sabiranju demokratske štete i obračunu sa donosiocima preporoda
Otvoreno govoreći, njih treba zatvoriti
Milijarde opljačkanih evra, planski upropašćene privatizacije, privreda zgažena po meri i potrebi stranih kompanija, samo su deo veleizdajničkih poslova koje su radili osvajači srpske demokratije. Njihova imena, funkcije i nedela nikako ne treba zaboraviti, radi istine i uvek spore ali dostižne pravde. U konkurenciji više stotina zaslužnih da sednu u prve redove specijalnih sudova, može se početi od bilo koga, i osuditi sve po istom ključu, i zbog pripadnosti istom mafijaškom gnezdu…
Nikola Vlahović
Tek što je svanula „petooktobarska zora“ 2000. godine, u upravnim odborima javnih preduzeća, ministarstvima, vladinim agencijama, bankama, stranim kompanijama tek pristiglim u Srbiju, u dotadašnjim društvenim preduzećima, ali i drugde, u takozvanom nevladinom sektoru i gde god je bilo za očekivati da će biti stranih donatora ili investitora, kupaca sa spremljenim provizijama za grobare demokratske Srbije, našla se dobro raspoređena armija odabranih specijalista za pljačku i prevaru, pozicioniranih na visokim državnim funkcijama, a biranih u gnezdima pobedničke koalicije i novonastalog haosa.
Neki od njih su svoj zanat tranzicionih hohštaplera i pravih „ekonomskih ubica“, ispekli u više istočnoevropskih zemalja tokom devedesetih godina, upropastivši niz nacionalnih ekonomija, pravdajući to prelaskom sa „planske privrede“ na „slobodno tržište“. To je bilo drugo ime za poziv već verziranim mešetarima na otvorenu pljačku. Posledice su poznate. Od Rusije do Poljske, Ukrajine i niza zemalja bivšeg sovjetskog bloka.
Neke od njih, poput Rusije, smenom vrha vlasti, spasile su se od režiranog ubijanja, podigle svoje ekonomije i danas predstavljaju snažnu protivtežu ovoj pošasti. Neke od njih, poput Moldavije, pa i na silu gurnutih u Evropsku uniju, Bugarske i Rumunije, jedva preživljavaju.
Srpski ekonomski „čudotvorci“ koji su se bavili ovim ekonomskim ubijanjem za račun svojih zapadnih mentora, poput Božidara Đelića i drugih „lidera demokratije“, došli su da na isti način unište i domovinu svojih predaka…
Ministri strave i užasa
Sve do juna 2002. godine, ministar rudarstva i energetike bio je, na primer, Goran Novaković. U tom periodu došla je do javnosti afera u vezi sa prodajom struje, zbog čega je bio formiran i skupštinski anketni odbor (očito sa ciljem da prema modelu komunističkih komisija nikad ništa i ne bude rešeno).
Afera je zataškana, Novaković je tiho i nekažnjeno otišao sa funkcije. Ali, umesto da bude podvrgnut detaljnoj istrazi tužilaštva, on se tek tada posvetio poslovima od kojih je počeo dobro da zarađuje.
Bio je jedan od vodećih graditelja ekskluzivnih stanova na Dedinju preko investicionog fonda „Meridijan grupa“ i suvlasnik preduzeća „Zmaj“. Multimilionski poslovi do kojih je došao zloupotrebom službenog položaja nikada nisu procesuirani, a njegov kapital stečen čistom korupcijom nije ni istražen ni prebrojan.
Jedan od ključnih ideologa zastrašujuće tranzicione pljačke Srbije, Aleksandar Vlahović, ušao je na velika vrata u srpsku politiku i ekonomiju kao nestranačka ličnost, i odmah je došao na čelo Ministarstva za privredu i privatizaciju. Enormno se obogatio koristeći ministarsku funkciju i veze sa tog položaja putem kojih je usmeravao milionski vredne poslove revizorskoj agenciji „Dilojt Tuš“, deleći prihode sa svojim bratom po mešetarenju, Dankom Đunićem, čiji poslovi takođe nikada nisu pošteno ispitani od strane nadležnog tužilaštva. Kao član Upravnog odbora „Erste banke“, kao predsednik Sportskog društva „Crvena zvezda“, član predsedništva KK „Crvena zvezda“, Odbojkaškog saveza Srbije i brojnih drugih organizacija preko kojih je sticao ogroman novac.
I Siniša Nikolić, sada već skoro zaboravljen, kao visoki gradski funkcioner je izmenama detaljnog regulacionog plana ostavio svoje kriminalne tragove u Beogradu i pomogao, na primer, na taj način tajkunu Petru Matiću, pa je dve godine kasnije osvanuo kod njega u upravnom odboru firme. Dao je Petru Matiću da napravi 150.000 kvadratnih metara „sarkofaga“, kojim je zaradio još neprebrojane milione, a onda mu se Matić revanširao dobrim uhlebljem i podelom plena.
U biografiji Bojana Stanojevića, prvog gradskog menadžera u istoriji Beograda, ostaće upisano da je doslovno uzaptio vilu predratnog arhitekte Aleksandra Deroka (mada se pravdao da je platio 700 hiljada evra, ali ne reče kako ih je zaradio!). No, njegove usluge kriminalnoj građevinskoj eliti još nisu ni popisane kako valja.
Mada nije ni izbliza gabarit jednog Aleksandra Vlahovića, kad je reč o korupciji i nameštanju poslova i dobro plaćenih radnih mesta, i Goran Pitić, bivši minstar za ekonomske veze sa inostranstvom, počeo je kao nestranačka ličnost i dok je bio na toj funkciji, privremeno je zamrzao svoje funkcije na Ekonomskom fakultetu. Ali je zato u međuvremenu postao jedan je od osnivača (i suvlasnika) Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju na kome je i redovan profesor. Ali, ni on, kao ni njegova braća „preporoditelji“, nije odoleo iskušenju nego je za velike pare zaseo u fotelju predsednika Upravnog odbora „Sosijete ženeral“ banke. Njegova reč u UO Udruženja banaka Srbije jedna je od odlučujućih. Zašto takav čovek ne bi stavio svoju banku u povlašćeni položaj u odnosu na druge i koliko ta usluga može da košta na tržištu opipljivih dobara?
Bivša ministarka saobraćaja i telekomunikacije Marija Rašeta-Vukosavljević, posle pada Vlade, 2004. godine, postala je predmet obrade UBPOK-a koji je hapsi pod optužbom da je zloupotrebila službeni položaj. Na teret joj je stavljeno da je prilikom izrade projekta i rekonstrukcije Terminala 2 i VIP salona na Beogradskom aerodromu pribavila ličnu korist od više miliona dinara. To još nije dokazano. Radi u konsultantskoj kompaniji.
Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede do maja 2003. godine bio je Dragan Veselinov. Ostao je upamćen po tome što je na doslovno kriminalan način zatrpao Srbiju genetski modifikovan sojom, a potom je javnost njime i potpuno bila zgrožena nakon saobraćajne nesreće u Beogradu, u kojoj je poginula Katarina Marić. I dalje radi kao redovan profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i izbegava javnost.
Dečko koji je obećavao
Nemanja Kolesar, bivši šef kabineta premijera Zorana Đinđića, optužen je u maju 2004. godine za utaju poreza od šest miliona dinara, koji je morao da plati jer je na njegov devizni račun u „Zepter banci“ 28. januara 2003. godine uplaćeno oko 290.000 evra, a 12. marta oko 350.000 evra, na šta, prema optužnici, nije platio porez. U isto vreme je protiv njega vođena istraga i pred Okružnim sudom u Beogradu zbog zloupotrebe službenog položaja i pranja novca a tokom privatizacije cementare „Novi Popovac“. Osumnjičen je da je kao predsednik upravnog odbora fabrike cementa „Novi Popovac“, zajedno direktorom te kompanije Darkom Križanom, postigao dogovor sa predstavnicima firme „Holcim“ iz Švajcarske da će omogućiti da ponuda preduzeća „Breitenburger“ bude proglašena za najpovoljnijeg kupca „Novog Popovca“ na tenderu 2001. godine. Posle javnog tendera, početkom 2002. godine, ta firma kupila je fabriku cementa za 52 miliona američkih dolara.
Postizanju dogovora, pisalo je u optužnici, doprineo je i Miroljub Jakovljević, koji je imao poslovne kontakte sa predstavnicima „Novog Popovca“ i „Breitenburgera“ i Kolesaru i Križanu pomogao u izvršenju krivičnog dela, te da je firma „Breitenburger“ nakon postignutog dogovora uplatila 2,99 miliona dolara na račun „Majron Sejls“, firme sa Sejšela, čiji je vlasnik Zoran Janjušević, i da je deo od 355.000 dolara prebačen na lični račun Kolesaru u „Zepter banci“, 250.000 dolara na račun Križana, 634.000 na nerezidentni račun firme Janjuševića, a da je najveći deo novca u iznosu od oko 860.500 dolara uplaćen na račun Jakovljevića.
Kolesar je svoju munjeviti uspon počeo u februaru 2001. godine kada je i postavljen za portparola tadašnjeg srpskog premijera Zorana Đinđića, gde je ubrzo, posle samo desetak meseci, napredovao do šefa kabineta.
Kasnije, kao direktor Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, gde je imenovan za direktora ove važne finansijske institucije, učestvovao je u skandaloznoj prodaji smederevskog Sartida i pokušaju prodaje borskih rudnika.
Miroljub Labus i posledice njegovog potpisa
Prema jednom obimnom istraživanju političkog analitičara Zvonka Trajkovića, bivšeg savetnika Slobodana Miloševića uoči konačnog raspada SFRJ u oktobru 1991. godine, ali i prema podacima Narodne banke Hrvatske (NBH), nekadašnja zajednička država bila je dužna oko 11,5 milijardi evra, odnosno oko 16 milijardi dolara preračunato po sadašnjem odnosu dolara i evra. Tada su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka proglasili Jugoslaviju visoko zaduženom zemljom kojoj se više ne bi smeli odobravati međunarodni krediti, insistirajući da se sa SFRJ mora uraditi obiman reprogram otplate duga uz obavezne reforme celog finansijskog sistema. Ali to je bilo tada. Što se novih zaduživanja tiče danas bi cela stvar trebalo da bude mnogo teža, jer iste te države koje su činile bivšu Jugoslaviju, prema preseku NBH na dan 30. juna 2008. godine, dugovale su ni manje ni više nego 94,8 milijardi evra.
U januaru 2009. godine ta cifra se popela na 117,3 milijardi evra da bi 1. jula 2009. iznosila 133 milijardi evra (procenjena vrednost) ili neverovatnih 184,98 milijardi dolara!
Deo ovog ubrzanog zaduživanja od 94,8 na više od 133 milijardi evra sve država i njihove političke „elite“ pravdaju finansijskom krizom, ali kako pravdati ovoliku zaduženost do pojave finansijske krize? Ali, gle čuda! MMF i SB sada ne procenjuju da su zemlje proistekle iz nekadašnje Jugoslavije, sa pokidanom i rasparčanom privredom prezadužene, već dele kredite i kapom šakom! Najčešće za popunu takozvanih deviznih rezervi, koje, kao i ostale novonastale države, opet čuvaju u zapadnim bankama.
Godine 1992. SR Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) je, prema MMF, SB, Londonskom i Pariskom klubu, dugovala oko 6,944 milijardi dolara. S obzirom da smo bili u blokadi te da je platni promet sa inostranstvom bio blokiran SR Jugoslavija nije mogla redovno da otplaćuje svoj dug niti da se zadužuje. No ipak je preko privatnih ili navodno privatnih firmi (zbog niske cene duga) otkupljen deo duga pa je 2000. godina dočekana sa ukupnim dugom od oko 5,600 milijardi dolara, odnosno 4,026 milijardi evra.
Odmah po dolasku „demokratske vlasti“ samozvani „eksperti“ iz G17 plus preuzimaju obimne radnje da se mentorima koji su ih doveli na vlast uložene pare u rušenju Miloševića vrate. Tako je dotadašnji skromni profesor Miroljub Labus, kao potpredsednik Savezne vlade, nonšalantno potpisao da SR Jugoslavija prihvata da plati sve redovne, zatezne i kaznene kamate MMF-u, SB-u i ostalim poveriocima! Još nonšalantnije je prihvatio da se SR Jugoslavija odriče svih kamata na blokirana sredstva u stranim bankama, koja uzgred rečeno ni do danas nisu vraćena – a radilo se o sumi od oko 1,7 milijardi dolara!
Znao je Labus, a i zapadnjaci, da su nas oni uvođenjem sankcija i prekidanjem platnog prometa sa inostranstvom blokirali i onemogućili da redovno servisiramo dugove, te da mi u tom delu ne snosimo nikakvu krivicu – već isključivo oni.
Ali zato je Labus i doveden na mesto potpredsednika Vlade, a asistent Dinkić za guvernera Narodne banke Jugoslavije, kako bi sve te činjenice ignorisali i svojim zapadnim mentorima omogućili debelu pljačku Srbije. Tako su zapadni lešinari preko noći samo na naplaćenim kamatama „zaradili“ oko 8,6 milijardi dolara, pa se naš dug sa 5,6 popeo na 14,2 milijarde dolara!
Matematika je jasna: u rušenje Miloševićeve vlasti Zapad je uložio oko 200 miliona dolara, a onda instalirao svoje podanike i odmah „zaradio“ 12,4 milijarde dolara. Da ne bude zabune, 8,6 + 1,7 otetih sredstava + 2,1 po istoj metodologiji proračunatih kamata na naša zamrznuta sredstva iznosi 12,4 milijarde dolara koje danas svaki građanin Srbije otplaćuje.
Nova stranka od evra i franka
Uz „posebne pregovaračke sposobnosti“ Labusa i Dinkića, navedeni poverioci širokogrudo otpišu 2,8 milijardi dolara duga, pa Labus i Dinkić poberu političke poene kod građana. U čitavu obmanu građana aktivno učestvuju i „demokratski“ mediji pod kontrolom Soroša lažno informišući građane da je SR Jugoslaviji otpisan veliki deo duga – a to nije čak ni onaj iznos koji nam je otet. Pa umesto da pomenuti „eksperti“ krivično odgovaraju za ogromnu štetu nanetu državi, oni i dalje ekspertuju, uništavajući zemlju.
Druga etapa pljačke nastupa odmah. Temeljno razorena i sasvim onesposobiljena preostala srpska privreda koja je još nešto i radila, nije bila u mogućnosti da redovno vraća tranše prekomponovanog zaduženja od 9,6 milijardi dolara, i morala je da od MMF i SB uzima nove kredite kako bi redovno servisirala dugove i popunila budžet. I sa „dobrog“ Zapada krediti odmah stižu sa spiskom uslova…
Počinje i treća faza pljačkanja Srbije… Dat je nalog da tadašnji bogovi finansijske vlasti u Srbiji, Labus i Dinkić, likvidiraju sve značajnije domaće banke kako bi se otvorio prostor za ulazak zapadnih banaka koje će kasnije pokupiti štednju građana i tim parama lomiti privredu, selektujući koju će proizvodnju kreditirati, a koja će preduzeća neodobravanjem kredita oterati u stečaj – da bi ih u četvrtoj fazi pljačke kupili što jeftinije.
Pored otvaranja prostora stranim bankama za pljačku privrede i građana koja se i danas sprovodi putem enormnih kamata, važnost likvidacije domaćih banaka bila je i u tome što su one imale kao garanciju svojih potraživanja vlasništvo nad velikim delom privrednih subjekata, koji se pod hipotekama domaćih banaka nisu mogli prodati zapadnim kupcima.
Domaći „eksperti“ dovedeni na vlast da to sprovedu, preduzimaju odlučne korake i za samo dva dana zatvaraju sve naše značajnije banke, a na ulicu šalju oko 9.200 bankarskih činovnika!
Čak su ih i u MMF-u pohvalili da je posao urađen perfektno, temeljno, i krajnje efikasno. Nisu ostali samo na pohvalama, već su Labusu, Dinkiću i Jelašiću obezbedili mesta, ako nešto pođe po zlu, a i odvojili dobre milionske iznose na njihovim računima u stranim bankama kako bi u svakom slučaju bili obezbeđeni.
Da bi bankarska pljačka trajala što duže svetski bankari su odvojili i nekoliko desetina miliona evra da bi ovi „eksperti“ formirali svoju stranku, koja će kroz skupštinu i vladu u kojoj učestvuju, sada institucionalno nastaviti pljačkanje Srbije.
Proslavljeni upropastitelji
Labus i Dinkić su svoje zadatke odradili valjano i otvorili prostor tako da je sada mogla da otpočne četvrta faza pljačkanja Srbije – ubrzana privatizacija. U skladu sa zapadnim programima sada na scenu stupa druga pripremljena ekipa sa Đinđićem kao premijerom, Đelićem kao ministrom finansija i ekonomije, Aleksandrom Vlahovićem ministrom za prestrukturiranje privrede i privatizaciju, čijem ministarstvu ujedno pripada i vladina Agencija za privatizaciju. Goran Novaković postaje ministar energetike i rudarstva, Goran Pitić ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Marija Rašeta Vukosavljević za saobraćaj i telekomunikacije…. Za Đelića, Novakovića, Pitića gotovo niko nije ni čuo, jer upravo kao „eksperti“ doleću iz inostranstva pravo u ključne ministarske fotelje. Vlahović i Đelić su se kao eksperti konsultanti već „proslavili“ u Poljskoj, Češkoj…
Otuda su i bukvalno proterani, ali su za ubrzanu srpsku privatizaciju bili odlični – jer su se za zapadne mentore već dokazali.
U socijalističkom sistemu gotovo su svi živeli od svojih plata koje nisu omogućavale sticanje značajnijeg bogatstva. Stoga u ubrzanoj privatizaciji građani Srbije nisu mogli ni da učestvuju jer nisu raspolagali kapitalom kojim bi mogli kupiti bilo koje preduzeće. Novac su jedino imale strane zapadne kompanije za koje je ubrzana privatizacija kroz sve ove gore navedene poteze i pripremana.
Brzo je „kupljeno“ sve ono za šta su stranci bili zainteresovani, po bagatelnim cenama koje čak ne prelaze ni samu vrednost zemljišta na kojoj se neka fabrika nalazila. Tako su od strane zapada instalirani Vlahovići, Đelići i drugi kadrovi obučeni za „liberalizam“ po cenu života, da odrađuju poslove za koje su na vlast i dovedeni. Zato je Srbija danas u bezizlaznoj privrednoj situaciji osuđena da živi isključivo na kreditima MMF, SB, i stranih poverilaca…
Neki primeri rečito govore da je ovde bilo govora o precizno isplaniranom ekonomskom ubijanju Srbije.
Kad je „Sartidu“ (železara, nova i stara, fabrika belih limova, valjaonica…) skinuto 650 miliona deviznih kredita i drugih obaveza i kad je to počela da vraća država, kad je sve to rasprodano za samo 26 miliona dolara, onda je bilo jasno da nije reč o običnoj pljački nego o veleizdajničkom aktu u kome je država bila oštećena za neverovatnu sumu od 2,5 milijarde dolara! Kako se to desilo?
„Sartid“ je, prema istraživanju Zvonka Trajkovića, strancima bio interesantan jer je to bila relativno nova železara, dobro locirana pored Dunava čime je transport koncentrata gvožđa olakšan, i koja je u svom sastavu imala i valjaonicu limova, kao i valjaonicu traženih belih limova. Ono što je bilo posebno interesantno je, da se u Srbiji posle bombardovanja nalazilo oko 11-15 miliona tona najkvalitetnijeg otpadnog gvožđa, od srušenih mostova, hala i drugih objekata.
To je značilo da se sirovina sa preko 90 odsto metala nalazi u prečniku od svega nekoliko stotina kilometara od železare, i kada se to pretopi ostvariće se ogroman profit – jer je cena gvožđa na svetskom tržištu bila odlična. Ujedno to otpadno gvožđe je perfektna sirovina za kontinuirani rad železare od 6-7 godina punom parom.
Cena gvožđa na tržištu je pala, a ogroman profit „US Steel Serbia“ je odavno prebacio na račune u SAD. Srbiji je ostalo ogromno ekološko zagađenje o čemu su vlasti ćutale i hiljade otpuštenih radnika… Država je građane i radnike obmanjivala uspešnim radom „US Steel Serbia“, najvećim izvoznikom u Srbiji, koja od tog izvoza nema ništa jer novac od tog izvoza ne ostaje u Srbiji.
Privatizacioni „eksperti“ nisu objasnili da su takvom privatizacijom debelo opljačkali Srbiju i da će strani vlasnik u Srbiji nešto raditi dok mu taj posao donosi dobar profit, kada toga više ne bude ili kada se on izjednači sa zemljom iz koje dolazi, zatvoriće fabriku i sve radnike otpustiti. To je privatno, sada njegovo, i Vlada ga u tome ne može ničim sprečiti.
Drugi biser privatizacije je prodaja obe fabrike cigareta u Nišu i Vranju za oko 850 miliona dolara, ali pod uslovom da pet godina oni imaju potpuni monopol na tržištu cigareta u Srbiji, pa samim tim kontrolišu i uvoz cigareta. Ako se znalo da građani Srbije godišnje na cigarete troše oko 1,2-1,3 milijardi dolara, bilo je lako izračunati za koliko će strani kupci otplatiti kupljene fabrike i kakav će onda profit zgrtati godinama…
Čim su ušli u Niš i Vranje, američko-britanske kompanije „Philip Morris“ i „British American tobaco“, odmah su otpustili skoro polovinu radnika i prebacili ih na ionako preopterećen Penzioni fond Srbije.
Doveli su i svoje dobavljače pa se u Srbiji više ne proizvode kartonske paklice, polipropilen za pakovanje, dok se i duvan uvozi iz Turske…
Koliko je u tom lancu proizvodnje cigareta ljudi ostalo bez posla vidljivo je u Mačvi, Posavini, južnoj Srbiji, gde se duvan više i ne seje, a hiljade seoski domaćinstava je ostalo bez značajnih prihoda. Zatvorena je „Viskoza“ u Loznici, jer svoj polipropilen i celofan više nema kome da proda, a „Kartonka Avala“ se svela na radionicu sa 50-tak zaposlenih.
Onaj, već legendarni ples srpskih ministara propasti, Đelića i Vlahovića, nakon prodaje duvanskih industrija u Nišu i Vranju, bio je za hiljade ljudi samrtni ples, čista vudu-magija, nakon koje nastupa epoha mrklog mraka. No, za njih je to bila veličanstvena poslovna pobeda. Danas je toj dvojici sve manje do igranja i skakanja, a sve više do bekstva.
Drugi krug prevare, deveti krug pakla
Bilo je u Srbiji „Labusovih“ grinfild investicija, skoro isključivo u sektoru trgovine, kao dodatni oblik pljačkanja Srbije. U Srbiji je od 2000. izgrađeno na desetine velikih tržnih centara raznih svetskih kompanija koje su te megamarkete napunile pretežno stranom robom. Da bi se ta strana roba široke potrošnje mogla isplativo uvoziti priskakale su marionetske vlade i donosile „povoljne“ zakone, a sve pod izgovorom neophodnog približavanja Evropskoj uniji – u koju sigurno nećemo nikada ući, ili bar ne dok to ne bude i njihov interes.
Mlađan Dinkić je kao ministar ekonomije uveo kreditiranje građana da bi se ta uvozna roba široke potrošnje masovno kupovala, a i da bi strane banke lihvarskim kamatama koje su i četiri puta veće od sličnih kredita u Evropi dobro zaradile. Kao guverner NBS, Radovan Jelašić je u sferi monetarne politike odradio svoj deo zadatog posla.
Kada je devedesetih godina za 850 miliona dolara prodato 45 odsto vlasništva Telekoma Srbije, Grcima i Italijanima, zapadni analitičari su odmah objavili da je Milošević obezbedio socijalni mir za naredne dve godine.
U demokratskoj deceniji stvari izgledaju različito. Pljačka je uzela maha: čim je od MMF-a dobijen kredit od tri milijarde evra ili 4,2 milijarde dolara, odmah je zatraženo još milijardu evra od Rusije kako bi država bila spašena bankrotstva i socijalnih nemira koji joj prete. Ali, istovremeno je „sa vrha“ odlučeno da ni za živu glavu ne treba uzimati „ruske pare“ jer će „Moskva tražiti kontrolu potrošnje“.
Eto i odgovora na pitanje zašto je 1998. godine bilo dovoljno 850 miliona dolara za dve godine života državnoj administraciji u Srbiji, a danas je malo i 5,5 milijardi za pola godine.
Sistem kontinuiranog pljačkanja je i zamišljen tako, da što duže traje, da ga sprovode domaće marionetske vlade, kako se ne bi mogao okarakterisati kao okupacija ili kolonijalno ropstvo – već kao „demokratske promene“. Veliki „eksperti“ objašnjavaju da je demokratija dugoročni proces koji tek treba naučiti, pa ko preživi videće možda i svetlo na kraju tunela…
Predstoji ulazak u drugi krug velike prevare. Epoha takozvane demokratske vlade u Srbiji udružene sa zapadnim kompanijama i bankama, daju privid nepromenjivosti stanja.
Da bi se ova pljačkaška zamisao zapada mogla ostvariti posebno značajan segment igrali su mediji, pa su od onih pomenutih 200 miliona dolara uloženih u rušenje Miloševića, 20 miliona dolara uložena su baš u medije. Posebno u televizije jer je njihova efikasnost najveća. Oni su morali da odrade nekoliko važnih poslova. Recimo, da stvore atmosferu da je braniti državu nepotrebno i antidemokratski…
Snimljene emisije reemituju se na oko 40 lokalnih televizija i svakog dana u više regiona sprovode svoju propagandu.
Pored „kupovine“ lokalnih televizija, Zapad je u Srbiji uložio u takozvanu asocijaciju nezavisnih medija („Anem“) i „Mrežu“, diktirajući ton i način na koji će se propaganda sprovoditi. Zapad je prema izvorima „korisnika“, za ovaj posao potrošio oko 20 miliona dolara što je za njih neočekivano mala suma kojom je uspostavljena apsolutna kontrola medijskog prostora Srbije. Naravno, u međuvremenu je ta cifra enormno uvećana, ali i obaveza i odgovornost onih kojima je uplaćena.
Nastaviće se
Mirko miruje narod gladuje
Na papiru važeći predsednik vlade Mirko Cvetković, nezaobilazni je deo priče o privrednom pogromu Srbije. Vaspitavan još osamdesetih godina kao „eksterni konsultant“ Svetske banke, nije mu bilo ravnog kad je počela srpska privatizacija po modelu gaženja svega postojećeg.
Njemu bliski ljudi nazvali su ga „patrijarh konsultantskih poslova“. Kako i ne bi, kad je u najkraćem roku napravio najštetniju organizaciju u modernoj istoriji Srba, organizaciju za privatizaciju firmi u društvenom kapitalu, i omogući svojoj „braći konsultantima“ a i sebi samom, da se malo obogate na najvećoj pljački epohe.
Kažu da je u mladosti naučio da svira neke duvačke instrumente. Sad uči Srbe da duvaju. U prste.
Šta je njima naša borba dala
Kako je Tabloid već pisao, u jednoj analizi britanskih analitičara iz Beograda, od 23. juna 2010. godine, pravljenoj po porudžbini britanskog Ministarstva za međunarodni razvoj (Department for International Development – DFID) povodom desete godišnjice postmiloševićevske ere, navedena su, pored ostalog, i sledeća zapažanja i procene (odnose se na Srbiju, ne na SRJ i SCG):
– od oko 220 najviših vladinih funkcionera sa ekskluzivnim državno-političkim imunitetom (misli se na predsednike i potpredsednike vlade, ministre i njihove zamenike i pomoćnike sa ekskluzivnim ovlašćenjima u odlučivanju, prim. prir.), u periodu 2001-2009, čak 60 odsto njih je na funkciju izabrano sa nasleđenim i pravno nesaniranim krivično-pravnim pedigreom, a sa funkcije je, u takvom istom statusu, otišlo 80 odsto takvih državnih funkcionera.
– od oko 700 najviših vladinih činovnika bez političkog suvereniteta (toj kategoriji pripadaju i šefovi kabineta, visoki savetnici, direktori vladinih agencija ili sektora, rukovodioci velikih privrednih subjekata pod direktnom vladinom kontrolom i sl. – prim. prir.), čak 75 odsto njih je to postalo ili ostalo iz ranijeg režima sa nesaniranim krivičnim pedigreom, a 90 odsto njih je otišlo sa položaja ili je još uvek, u takvom istom statusu.
(U dlaku iste odnose, prema jednom opštijem izveštaju za potrebe istog naslova, imaju Burkina Faso i Ruanda u Africi, prim. prir.).
– Procena analitičara ja da na svakih 100 evra, koji iz svih fondova EU kao celine, po svim osnovama i za sve namene uđu u Srbiju, za 35 odsto se nikada ne sazna koja im je poslednja destinacija. Međutim, kod novca koji u Srbiju uđe na osnovu bilateralnih ugovora između Srbije i neke od zemalja EU, taj procenat „izgubljenog“ novca raste na 45 odsto.
Ovakvi podaci i procene iznose se kao potvrda kriminogene strukture i suštine srpske vlasti, bez apostrofiranja pojedinaca koji u toj vlasti učestvuju.
Zbog utaje, frak umesto pesnice
Poznato je da su DOS-ova osamnaestorica, za potrebe svrgavanja Slobodana Miloševića, samo tokom 2000. godine od Zapada dobila između 150 i 200 miliona dolara „tehničke pomoći“, koju je raspoređivao tim Zorana Đinđića. Posebno mesto u toj raspodeli imale su i dve tada nevladine organizacije – G17 plus i Otpor.
O kriminalnoj suštini G17 plus se, manje-više, sve zna, ali se manje zna i naglašava da je i Otpor poslužio kao kriminalna osnova za promociju dobrog dela njegovog rukovodstva. Kad mu je istekao „rok upotrebe“, Đinđić ga je marginalizovao, njegovim liderima podelio sinekure, a konačno i ugušio debaklom na izborima 2003, nakon što je NVO postala stranka.
Međutim, otporaški finansijski repovi ni do tada a ni do danas nisu bili odsečeni. Tada mladi rukovodioci Otpora, Slobodan Homen, Srđan Milivojević i Nenad Konstantinović preko noći su obukli uniforme DS -a, pre svega zbog javno postavljenog pitanje pronevere najmanje dva miliona evra imovine Otpora, koju je ova organizacija stekla donacijama kao NVO. Bila je javna tajna da je „masovno“ pristupanje otporaša DS-u bilo pre svega „prikrivanje prljavih tragova“ baš tog novca. Isto tako, velika količina novca nestala je i u u interregnumu između Otpora kao NVO i Otpora kao registrovane stranke. Godine 2002. čelnike Otpora su za proneveru novca od donacija stranih organizacija i falsifikovanje troškovnika okrivili i kragujevački koordinator Otpora Zoran Matović i požarevački Momčilo Veljković. Matović je tvrdio da je Otpor od američkih nevladinih organizacija NED i OTI, samo od 2001. do 2003. godine, za kancelarije u 40 gradova u Srbiji dobio ukupno 1.528.000 dolara, koji do tih kancelarija nikada nisu stigli, ali da su donatorima vraćane priznanice sa falsifikovanim potpisima koordinatora. Istraga u vezi s tim nije ozbiljno ni počela, jer je DOS onemogućio intervenciju finansijske inspekcije.
Raspored
Pozabavljeni obezbeđivanjem vlastite budućnosti, pljačkama i otimačinama, pokušajem nove „prvobitne akumulacije kapitala“, dosovske vlasti su već prve godine svog vladanja uspeli da ukupnu proizvodnju u Srbiju smanje za gotovo neverovatnih 70 odsto, na trećinu one od godinu dana ranije, kada je zemlja bila pod sankcijama i bez stranih donacija. Veliki privredni sistemi jedan za drugim su beznadežno polagali oružje i kolabirali. Jedan od DOS-ovih lidera, Velimir Ilić, kasnije je priznao da je „predsednik vlade Đinđić vodio spoljnu politiku, privrednik Čović, zadužen za ekonomiju i finansije, bavio se problemima na jugu Srbije, za privredu je bio zadužen Aleksandar Pravdić, koji je prethodno radio kao referent u gornjomilanovačkom Domu zdravlja, a o porezima su govorili generali.“
Mislilo se da tako više nikad neće biti
Već deset godina, iz dana u dan, ljudi iz istog mafijaškog gnezda ruiniraju srpsku ruinu. Od njihovog prvog dana počele su afere, jedna za drugom, katastrofalna prodaja Beočinske fabrike cementa Lafaržu; korupcionaška afera u Telekomu; duvanska, tada najveća svetska privredno-politička afera, u kojoj je glavni lik – srpski premijer; aktivirano je više kapitalnih afera u kojima je komandant bio dotadašnji direktor i sponzor DS-a Miodrag Kostić, vlasnik MK komerca i mnogo čega drugog; u vladu i vlast se sistematski uguravaju provereni i poznati kriminalci, ali i neki nepoznati tipovi i ljudi kojima će visoka državna i politička funkcija, posle i pre zatvora, biti prvo i poslednje radno mesto u životu; kompletni državni, politički i privredni resori postaju privatne i porodične manufakture; muzičar postaje savetnik ministra policije, a vojni dezerter postaje savetnik ministra odbrane; većina DOS-ovih funkcionera ima deset i više odgovornih i sumanuto plaćenih funkcija; počinju aktivnosti surčinskog mafijaškog klana, a glavni pominjani lik je opet premijerov kum, ovog puta pod šifrom Krmivo; dolazi do afere Gavrilović; međunarodnom akcijom Dinkić u prah i pepeo pretvara kompletno srpsko bankarstvo; državna imovina, zemlja, stanovi, preduzeća, rasprodaju se unutar DOS-a i njegovih miljenika; stranci zaposedaju cele spratove u osetljivim državnim službama, uključujući i vojne i obaveštajne; mlađani Čedomir Jovanović ima trideset telohranitelja i uništava po jedan službeni automobil u kratkim i redovnim vremenskim intervalima; buljuk lidera na vlasti naprosto se takmiči u bizarnostima, nepotizmu, podmetačinama i otimačinama…
Sekta privatizatora
Od 2001. godine, u vreme premijera Zorana Đinđića, krenuo je katastrofalni talas privatizacija u skladu sa Zakonom o privatizaciji, a glavni egzekutor bila je Agencija za privatizaciju, koja je od 2001. do kraja 2009. putem tendera, aukcija ili akcijskih prodaja privatizovala 2.100 preduzeća. Od samog početka bila je očigledna konspirativnost Agencijinih postupka i sprega bankara, revizora i konsultanata u veštačkom obaranju cene preduzeća za potrebe biranih klijenata i kupaca.
Za to vreme (10 godina) promenjeno je čak sedam direktora Agencije za privatizaciju, iako je mandat direktora četiri godine, a plata ogromna (ostavke „na lični zahtev“ su najčešći razlozi za odlazak). Tako sadašnji direktor Vladislav Cvetković ima bruto zaradu od oko 450.000 dinara.
Dosadašnji direktori ove agencije koja je odlučivala o sudbini nekoliko desetina milijardi evra (da bi do sada, navodno, u budžet Srbije uterala tek oko tri milijarde evra) bili su:
Vladimir Čupić (od 17. jula 2001. do 26. decembra 2002),
Mirko Cvetković (od 26. decembra 2002. do 7. aprila 2004),
Branko Pavlović (od 7. aprila do 15. jula 2004),
Miodrag Đorđević (od 15. jula 2004. do 5. oktobra 2006),
Vladimir Galić (od 12. oktobra 2006. do 25. maja 2007),
Vesna Džinić (od 25. maja 2007. do 18. juna 2009) i
aktuelni Vladislav Cvetković.
Svi direktori napuštali su Agenciju posle neke od „spornih“ privatizacija (to „spornih“ je eufemizam za ponekad i stotine miliona evra ili sumnju na korupciju vrednu i više desetina miliona evra). Uz to, bio je sumnjiv i način njihovog izbora i imenovanja, jer je sve do 2005. direktor „biran“ bez javnog konkursa.
Slučaj Branka Pavlovića, trećeg po redu direktora, govori o mogućim uzrocima i posledicama takvog stanja. Kad mu je tadašnji ministar ekonomije Dragan Maršićanin ponudio mu direktorsku fotelju, Pavlović je, navodno, pristao pod uslovom da mu se to mesto ne nudi ako DSS nekom duguje nešto što bi trebalo da se vrati putem neke nameštene privatizacije, da se time ne vraća dug nekoj stranci iz tadašnje koalicije G17 plus i SPO – Nova Srbija, te da u Agenciju može da dovede dva-tri stručnjaka u koje on, Pavlović, ima poverenja. Maršićanin je negirao postojanje takvih hipoteka, ali je Pavlović ipak razrešen samo tri meseca nakon što je na tom mestu zamenio Mirka Cvetkovića. Sam Pavlović razlog za smenu vidi u obaranju fingiranog tendera za prodaju subotičkog Severa, velike firme sa oko dve hiljade zaposlenih. Pavlović je, kako sam kaže, ustanovio da su angažovani konsultanti lažno prikazali negativni saldo Severa od čak dva miliona evra, iako je firma zapravo bila – u plusu 10-12 miliona evra. Radilo se, dakle, o klasičnoj korupciji, kada se privatizacija firme prilagođava poznatom kupcu i kada se trguje poverljivim informacijama. U slučaju Severa konsultant je bila Societe Generale banka, čiji je „podizvođač“ bio legendarni Deloitte&Touche. Pavlović je, kao direktor Agencije, raskinuo ugovor sa konsultantima i poništio tender. Potom je smenjen, ali je uspeo da dokaže mehanizam korupcije u toj i mnogim drugim privatizacijama. U konkretnom slučaju, sam kupac je na kraju početnu cenu sa 315.000 evra podigao na preko četiri miliona evra, dakle – 13 puta! To je dokaz da je dokumentacija za tender pripremana tako da razlika između nameštene niske i tržišne, realne cene ode nekome u džep posredstvom angažovane banke i konsultanata.
Za sumnjive privatizacije u Srbiji nisu bili odgovorni samo konsultanti, nego i angažovani revizori, bankari (sa rizičnim garancijama), te „tajkuni“ koji su, smatra Pavlović, preko tadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića i izlobirali njegovu brzu smenu…
Finansijski i poreski policajac Miodrag Đorđević postavljen je na predlog resornog ministra iz DSS-a Predraga Bubala. Zanimljivo je da se, nakon ostavke, Đorđević zaposlio, i to kao zamenik direktora, u kompaniji Novosti, koju je napustio pre afere sa nemačkim VAC-om. Dakle, posle Agencije uhlebio se u firmi koja je privatizovana pod sumnjivim okolnostima upravo za vreme njegovog mandata. Afera u vezi sa tom privatizacijom još traje.
Vesna Džinić, nekadašnja bankarka u Societe Generale banci, kao generalni direktor Agencije za osiguranje depozita je rukovodila stečajem četiri najveće srpske banke posle 5. oktobra. Kad je ona podnela ostavku spekulisalo se da je bila izložena pritiscima nakon privatizacije hotelskog kompleksa Genex na Kopaoniku, ali i da je to učinila jer joj je plata smanjena sa 344.000 na 292.000 dinara.
Pod rukovodstvom svih ovih ljudi čak jedna trećina privatizacije loše je, čak kriminalno loše urađena. Od početka privatizacije prodato je oko 2.500 preduzeća, ali je istovremeno raskinuto više od 550 kupoprodajnih ugovora. Najveći broj do danas raskinutih ugovora, oko 170, zaključio je aktuelni premijer Mirko Cvetković. Vesna Džinić je zaključila 155 kasnije raskinutih kupoprodajnih ugovora, Miodrag Đorđević 101, Vladimir Čupić 40, Vladimir Galić 38, a Branko Pavlović 21.
Neutvrđeni iznos novca od privatizacije otišao je u privatne džepove i u kase stranaka zahvaljući sprezi bankara, konsultanata, revizora, tajkuna i političara. ZBog toga je krivična odgovornost svih direktora upravo ove agencije možda prva stvar koju treba da uradi neka sledeća vlast.
Redak primer
Aktuelni ministar odbrane Dragan Šutanovac je odličan primer nezakonitog i kriminalnog delovanja vrlo jasno odvojivog od političkih alibija i nadležnosti iza kojih se obično kriju klasični kriminalci u vlasti.
Trebalo bi barem sto strana Tabloida da bi se pobrojali konkretni štetni ugovori iznad njegovog potpisa, ili kriminalne odluke kojima je povod ili posledica očigledna korupcija, mito ili (nečija) lična materijalna dobit na štetu države, što je, po KZS, krivično kažnjivo teškim zatvorskim kaznama.
I Tabloid se bavio mnogima od afera kojima je Šutanovac kumovao ili bio direktan učesnik: nezakonitom nabavkom nove telekomunikacione opreme; nezakonitom nabavkom sanitetskih vozila za potrebe Univerzijade; nezakonitom nabavkom vozila za VBA u vreme Univerzijade; nezakonitom nabavkom točkova za avione; nestajanjem para, koje su iz NIP bile obezbeđene za remont vazduhoplova; uslovljavanjem pojedinih fabrika namenske industrije za plasman njihovih proizvoda uz određenu proviziju preko posrednika – Jugoimporta SDPR; isključivanjem Zavoda Momo Stanojlović iz ugovorenog remonta borbene tehnike libijske armije i uvođenjem u posao remonta privatne kompanije čiji je vlasnik Šutanovčev prijatelj; zaključenjem ugovora s Irakom i Alžirom koji ne može da se završi bez uzimanja sredstava od Vojske ili lažnog deklarisanja kvaliteta uz lepljenje određenih nalepnica u Krušiku; pljačkom u ime viših državnih interesa i naoružavanjem OVK (slučaj Jugoimport Mont), gde su uključeni najviši državni i vojni rukovodioci; slučajem Evaco (prodaja municije po nižim cenama preko stranih državljana i of-šor kompanija); nameštanjem dogovornog pobednika na nadmetanjima (slučaj CPR Impex); pljačkom prilikom izgradnje vojne baze Cepotina i izgradnje i završetka stanova za starešine; uništavanjem vojno-penzionog fonda i pljačkom vojnih penzionera…
Lako je, na primer, posle slučaju nabavke opreme od Tadirana iz Izraela i Talesa iz Francuske, ukazati i na kupoprodajni ugovor broj 1370-45-744-07 u vrednosti od 9.035.000,00 USD sa preduzećem Megalink d.o.o. od 14. decembra 2007. godine, u vezi sa ključnom komunikacijskom opremom u vojsci, iako navedeni ponuđač po slovu zakona kao neodgovarajući nije ni smeo dobiti posao. Šteta za VS je velika.
Na primer, samo po osnovu nezakonitih ugovora za nabavku telekomunikacionih sistema, uređaja, opreme, radova i usluga za rad u novopodeljenim frekvencijskim opsezima (br. 1563/07 sa Jugohemijom, radi nabavke radio-relejnih uređaja od Tadirana iz Izraela u vrednosti od 36.946.964,23 USD; br. 1565/07 sa Jugoimportom SDPR, radi nabavke radio-uređaja VF i VFF opsega sa dodatnom opremom od Talesa iz Francuske u vrednosti od 7.000.735,00 USD; br. 1572/07 sa Jugoimportom SDPR radi nabavke taktičkih komutacionih sistema (switch) od Talesa iz Francuske u vrednosti od 16.752.749,00 USD; br. 1370/07 sa preduzećem Megalink iz Beograda, radi projektovanja, isporuke uređaja i opreme, izvođenje radova, obuke i puštanja u rad sistema stacionarne radio-relejne mreže u vrednosti od pomenutih 9.035.000,00 USD)
utrošeno je preko 70.000.000 USD na nabavku i ugradnju opreme koja je neupotrebljiva i neugradiva.
Sam Šutanovac kaže da je za njegova mandata „realizovao“ izvoznih poslova u vrednosti od 751 milion dolara. Službeni podaci, međutim, govore o 487 miliona dolara. „Razlika“ od 264 miliona dolara postaje jasnija ako se, pored iznetog, zna: da je Šutanovac sa bratom direktora Jugoimporta SDPR Stevana Nikčevića formirao zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja!; da je jedan od vlasnika kiparske kompanije Caplock LTD Ilija Pilipović, inače kum Dragana Šutanovca i (njegov lični) pomoćnik (ministra odbrane) za materijalne resurse; da je Šutanovac veći deo Ministarstva odbrane, odbrambene industrije, tehničkih instituta, remontnih zavoda, materijalnih rezervi Vojske, stavio u funkciju jedne jedine privilegovane firme – Jugoimporta SDPR; da Ministarstvom odbrane Srbije haraju šverceri naoružanja; da je pomenuti Stevan Nikčević, direktor JP Jugoimport SDPR, iako na to po pozitivnim zakonskim rešenjima nije imao pravo, u zemlji i inostranstvu formirao zavisna preduzeća, mahom sa većinskim udelom kapitala, a samim tim i učešćem u upravljanju njima…
Za vreme Šutanovca doneta je vladina Uredba o sredstvima posebne namene, kojom se privileguje Jugoimport SDPR i ozakonjuju „tajne“ odnosno „poverljive nabavke“ i sredstva koja se tim i takvim nabavkama pribavljaju… itd.
Specijalan slučaj
Ako neko u četiri mandata neuspešno obavlja funkciju, u vezi s kojom samo iz Evrope dođe između pet i deset „čistih“ milijardi evra donacija i kojekakvih drugih vidova pomoći, a da se pri tom u srpskom zdravstvu i pogotovo na zdravlju građana Srbije to uopšte ne vidi, onda taj zaslužuje zaista poseban tretman.
Takav je bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević.
Na duši mu je desetak velikih afera od nacionalnog značaja, u vezi sa mitom, korupcijom i nenamenskim trošenjem novca.
Tereti se, između ostalog, i zbog sumnjivog preuređenja Kliničkog centra Srbije zaduživanjem kod Evropske investicione banke kreditom od 200 miliona evra. Iz sličnih razloga, sumnjiv je i zbog „obnove“ još dvadesetak bolnica širom Srbije.
U njegovo vreme bujalo je mito i korupcija u vezi sa farmaceutskom industrijom, a najpoznatije su afere (teške više desetina miliona evra) povodom mita od farmaceutskih kuća za nameštene tendere za citostatike, te za uvoz vakcine protiv svinjskog gripa.
Poseban slučaj su finansijske malverzacije, nepotizam i korupcija u najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji, Kliničkom centru Srbije.
Kao potpredsednik ondašnje Savezne vlade, Miroljub Labus je potpisao da SRJ prihvata da plati sve redovne, zatezne i kaznene kamate MMF-u, SB-u i ostalim poveriocima, da se SRJ odriče svih kamata na blokirana sredstva u stranim bankama, koja ni do danas nisu vraćena – a radilo se o sumi od oko 1,7 milijardi dolara! Tako su lešinari sa Zapada, preko noći, samo na naplaćenim kamatama, „zaradili“ oko 8,6 milijardi dolara, pa se dug prema njima sa 5,6 popeo na 14,2 milijarde dolara!
