Istorija se ponavlja po ko zna koji put, kao dosadne i plitkoumne holivudske seksi serije. Više to nije, kako su nas uèili marksisti, farsa. Nije, jer farsa ima simpatiène i bezazlene likove, koji su u komiènom sukobu sa samim sobom i sve banalnijom okolinom. Likovi nove istorije su opasne njuške, štiæenici popravnih zavoda i psihijatrijskih klinika, koji svoje progresivno ludilo javno prikazuju. Njihove kriminalne namere da iskoriste, opljaèkaju i pokore zajednicu, prikrivaju i umotavaju u demokratske oblande i slatkoreèive marketinške kampanje o civilnom društvu. Likovi nove istorije su mnogo opasniji i podliji od njihovih ranijih uzora, pošto njihovi uzori iz prošlosti nikada nisu širili lažne iluzije o slobodama, pravima i jednakosti èoveèanstva. Jednostavno, tada se znalo ko je ko i šta ko sme da radi.
Danas je nastala opšta papazjanija svega i svaèega. Izmešali su se principi, ideje, interesi i motivi. Pravilo je da nema nikakvih pravila i da je sve dozvoljeno radi postizanja sreæe i uspeha, neæu reæi ozdravljenja moralno bolesnih manijaka, željnih moæi i vlasti. Kako zaustaviti tu sveopštu destrukciju èoveèanstva? Ima li nam spasa? Kako dobri, plemeniti, pametni i skromni da spreèe pokvarene, zle, pohlepne, sebiène i glupe da ih ne porobe? From je pisao nauène studije o iracionalnom karakteru vlasti, gde napred idu i vlast uzimaju najgori. Za razliku od životinjskog sveta, vidi istraživanja Konrada Lorenca, gde na èelo, recimo, èopora dolaze najbolji koji se žrtvuju za zajednicu i služe zajednici, homo sapiens se evolucijski vratio nekoliko stepenika niže.
Nijedna životinjska vrsta ne ubija, niti genocidno uništava sopstvenu vrstu, samo zbog toga što neko izgleda ili misli drugaèije. Voða èopora vukova bori se da saèuva svoje mesto od mlaðih pretendenata na voðstvo tako što vodi borbu do odreðene, samo njima znane granice. Preko te granice niko ne prelazi. Ukoliko izgubi, povlaèi se i ustupa mesto onome koji æe više donositi zajednici.
To je racionalni karakter vlasti. Zajednicu uvek predvode najbolji. Oni koji najviše daju zajednici. U takvoj zdravoj zajednici ne postavlja se pitanje – ko? Uvek je izabran najbolji. Nažalost, primitivne zajednice stalno postavljaju pitanje ko posle voðe. Iz bliže prošlosti svedoci smo paniènog straha pred pomisli da æe umreti Veliki Meštar sviju hulja. Mnogi su poverovali da je on besmrtan i da nas nikad neæe napustiti. I posle smrti æe živeti, glasila je jedina idiotska parola. Nedorasla društva stvaraju idole od svojih voða i klanjaju im se kao božanskim izabranicima. Podanièka svest i ropski mentalitet traže sebi idola. Kada nas je Meštar napustio, tronuti podanici plakali su iskreno za bolesnim starcem i sadili 88 simbola svoje nemoæi.
A onda je, umesto njega, vaskrsao Otac Nacije. Zgrabio je upražnjeno mesto. I sam se iznenadio, pošto je pohlepno uzeo sve za sebe, da ga niko nije izbio zbog nevaljastva. Niko Voðu ne sme da bije! Tako je povampireni primitivni nacionalizam, koji je godinama ležao u memljivim komitetskim fiokoma, uzleteo. A onda je poèeo da pije krv sopstvenom zabludelom narodu. Zajednica je u kniksu kleèala pred osionim bezobrazlukom, dozvolivši da se nedouèeni kumrovaèki polaznici za nacionaliste sprdaju sa njom.
A ko drugi? Za koga drugoga da glasamo? Drugi æe biti gori od Njega. Pokazalo se da to nije taèno. Od Njega smo bili gori samo mi sami. Ni oktobarska zakasnela revolucija na ulicama nije izbegla dolazak novih boljševika na vlast. Neoliberalni ekonomski pokret (NEP), diktiran po uputstvima kominternovskog vašingtonskog konzenzusa, obraèunao se sa menjševicima u sopstvenim redovima i uveo diktaturu slobodnog tržišta. Položaj radnièke klase u Srbiji i lumpenproletarijata iz svih profesija postao je neizdrživ. Ideolog vulgarnog pragmatizma kapitalisao je tekovine oktobarske revolucije.
Šta da se radi? Tri izvorna i sastavna dela pragmatizma: otmi, laži i potkupljuj postali su prave metafore naše tranzicije. Bio je to poèetak za imetak reformi koje su koraèale jedan korak napred, dva unazad. Ko umesto Njega? Možda æe doæi još gori? Neæe. Gorih nema.
Naši tragièni nesporazumi sa nama samima se nastavljaju. Sve je, dragi prijatelji institucija i vladavine prava, tako jednostavno. Potrebno je samo da se oslobodite straha. Vreme je da demistifikujemo politièare. Princip javnog dobra mora da bude iznad svih. Politièari služe za jednokratnu upotrebu. Politièari su èarape koje ujutru oblaèite, da biste ih, kad doðete s posla, skinuli i bacili na pranje. Ujutro uzimate nove èarape. Prljav veš nikad ne oblaèite.
Trebaju nam, dakle, novi ljudi. Ko? Imamo li mi te ljude? Imamo. Svako ko ima dobru dušu i zna da radi. Svako ko voli svoju zemlju. Birajmo najbolje.. Neka slobodno tržište i uèestali izbori presude. Svakome treba pružiti priliku. Verujem u snagu Srbije. A ko drugi?
Beograd, 21.02.2003. god.
