Srbiju na jesen čeka eskalacija radničkog nezadovoljstva, situacija je veoma napeta i može da dođe do opšteg haosa, kaže u nedavnoj izjavi predsednik sindikata Nezavisnost Branislav Čanak. Ovakve najave vruće političke i socijalne jeseni mogu se čuti gotovo svakodnevno u našoj javnosti. On smatra da radnici više neće sami sebe povređivati, već će svoj gnev usmeriti kao onima koji su odgovorni za njihovu situaciju. Ovo što se dešava sa ljudima kojima nije prostalo ništa nego da sebi seku prste signal je da smo na samom dnu. Ne iznenađuje me ta neosetljivost vlasnika prema ljudima koji nemaju za golo preživljavanje. Zašto bi oni bili osetljivi kada nije ni država. Te ljude su oni izdali. U srbiji se nastavlja trend da na mesečnom nivou bez posla ostaje 10.ooo radnika. Od kraja Decembra do kraja Marta bez posla je ostalo oko 30 500 radnika. Očaj, beznađe i besparica svake nedelje nateraju bar desetak Kragukevčana da na prodaju ponude grobove najbližih članova familije. Ustupanje grobova za novac psihijatri u Kragujevcu dovode u rang nedavnog odsecanja prstiju ili pretnje samoubistvom zbog opšte besparice i očaja kako ljudi ne vide drugi izlaz iz svojih egzistencijalnih problema.
Od 1 Jula 200.000 radnika ostaće bez zdravstvenog osuiguranja jer poslodavci nisu platili doprinose. Deset hiljada preduzeća treba još da se privatizuje i u tom procesu još oko 70000 radnoika ostaje bez posla. Zaposleni u tekstilnoij industriji kojih je ranije bilo 200.000 a danas samo 45.000 svakodnevno štrajkuju i traže svoja prava. Već nekoliko meseci radnici Niteksa traže svojih 11. ooo hiljada dinara što je ispod minimuma koji je država propisala. Oni ne traže ono što im zakonski ne pripada već samo da prežive. Niko nije našao za shodno da kontaktira ove ljude, smeju nam se u lice i iza leđa. Čuli smo kako nas ismevaju, da pričaju da nismo normalni i da ne znamo šta radimo kaže predsednik štrajkačkog odbira Građevinara Nebojša Jovanović. Veliki broj privatizacija u Srbiji sveden je na promet nekretnina i zloupotrebu prava koriščenja građevinskog zemljišta a na štetu države i samih građana a zakon o uređenju prostora i izgradnju koji je u primpremi dozvoliće da korisnici konvertuju to pravo u vlasništvo uz određenu nadoknadu. Tako će i finalni proces tajkunizacije dobiti svoju konačnu i završnu legalističku formu. Prema nezvaničnim procenama, zbog postojanja monopola život je u Srbiji skuplji za 20m do 30 posto, a najveći monopolista je sama džava koja kontroliše javna preduzeća i njihove usluge. Najveća stavka u porodičnim troškovima u prvom kvartalu ove godine i dalje je hrana za koju se izdvaja skoro 41 odsto prihoda. Tek svaki treći građanin upisan u birački spisak uzeo je olovku i zaokružio svoje predstavnike na poslednjim lokalnim izborima. Apstinenti su tako zabeležili pobedu na još jednom glasanju i to ubedljivu, jer su imali mnogo više glasova nego sve partijske liste zajedno.
Sve su ovo teške i potresne činjenice iz našeg svakodnevnog života i mogli bi ih nabrajati u nedogled. Beznađe, gubljenje vere u instutucije države, pljaćkaška privatizacija, endemska korupcija, kriminalne afere, tajkunizacija države, sve veća apstinencija birača, razarajuće osećanje nemoći građana da mogu nešto u društvu da radikalnije promene snažno obeležavaju našu političku i socijalnu situaciju. Prisutno je opšte nepoverenje u političare, političke partije i državne institucije. Vlada velika politička i idejna konfuzija i moralno rastrojstvo u kojima se gubi svaki pokušaj razumnog i uravnoteženog načina mišljenja i delovanja. Krajnosti i ideološke isključivosti sve više narastaju mada se u društvu održava privid stabilizacije i uravnoteženog vođenja politike. Ali ipak postoji partija koja nam poručuje da nije odustala od svojih državotvornih ciljeva i uzvišene političke misije. Naprotiv, nakon ubedljivog poraza na proteklim parlamentarnim izborima i propuštanja prilike da se kritićki ocene uzroci velikog izbornog i političkog poraza, ona izlazi sa novo-starim nacionalnim programom i spasonosnim državotvornim idejama. Demokratska Stranka Srbije i njen Predsednik su na sednici Glavnog Odbora pokrenuli istorijsku inicijativu za novo nacionalno okupljanje i to iznad svega nacionalno odgovornih stranaka. Iznet je rezolutan stav da DSS može učestvovati samo u vlasti koju bi sačinjavale stranke nacionalne opozicije. Odgovor na sveopštu i sve dramatičniju krizu našeg društva ova stranka je našla u anahronom i politički nedolotvornom pozivu na još jedno nacionalno okupljanje i to pre svega nacionalno odgovornih stranaka a da pri tome nije našla za shodno da kaže neku reč kritike na svoj račun jer je vršila neposredno vlast u ovoj zemlji u nekoliko vlada. Interesantno je da u dokumentima usvojenim na ovom Glavnom Odboru ne postoji više ni deklarativno opredeljenje ove stranke za učešće Srbije u Evropskim integracijama. Očigledno je da Vojislav Koštunica traži politčku formulu za svoj veliki i mesijanski premijerski povratak. Kao da ta stranka nije bila u vlasti u vreme najvećih kriminalnih afera, najrazornijih privatizacija, stvaranja tajkunskih monopola, velikog i drastičnog osiromašenja građana i povećanja nezaposlenosti. O tome nema ni reči na sednici Glavnog Odbora DSS-a jer ova stranka ima pre svega državotvorni odgovor na izazove vremena u kome živimo, a ne bavi se takvim trivijalnostima kao što je preispitivanje njene konkretne političke odgovornosti za sadašnje poražavajuće stanje u zemlji. Ona se ponaša kao da nikada nije ni izlazila iz opozicije i da se tek sada užurbano sprema da pruzme ostvarivanje svojih epohalnih državotvornih ideja.. Svi ovi socijalni i ekonomski problemi su sitna dešavanja u odnosu na uzvišenu i profetsku ulogu ove stranke i njenog nastojanja da bude garant okupljanja nacionalno odgovornih stranaka. U ovom novom nacionalnom okupljanju sada se nalaze i nacionalno uvek svesni i odgovorni predstavnici Srpske Radikalne Stranke, uz pročišćeeh i upristojene naprednjake. Pored nacionalnog okupljanja ova stranka predlaže održavanje vanrednih parlamentarnih izbora i raspisivanje Refrenduma o članstvu Srbije u Severno Atlantskom Paktu. Ovako koncipirane političke inicijative klasičan su primer odsustva realnog sagledavanja društvene i socijalne situacije u Srbiji i nuđenja prevaziđenih, istrošenih i nedelotvornih političkih ideja. Šta znači radnicima koji štrajkuju za svoje golo preživljavanje u očerupanim i privatizacijom opljačkanim fabrikama državotvorna ideja DS-a o organizovanju Refernduma o članstvu u NATO Savezu ili najavljeno okupljanje pre svega nacionalno odgovornih stranaka. Sve je to več viđeni politički igrokaz igran veoma neuspešno krajem dvadaesetog veka i tim više je ovo zalaganje za nacionalno okupljanje grotesknije i neprimerenije. Opsednutost pseudo –državotvornošću i nacionalnom političkom patetikom i misijom pretvara se u ovim političkim okolnostima u farsu u kojoj zdušno učestvuju funkcuioneri DS iz njenih prvih redova, i to onoi koji su u protekloj vladi oličavali bahatost, arogantnost, sklonost korupciji i nepotizmu. I sada ti isti ljudi pobožno slušaju svog partijskog vođu za koga je jasno da ga je pregazilo vreme i da njegove ideje o nacionalnom okupljanju i Referendumu o Nsato-u nemaju više nikakvog smisla jer su samo izraz političkog autizma i nesposobnosti da se otvore unutar ove stranke pre svega socijalna i egzistencijalna pitanja naših građana ali i ozbiljna debata o stanju i perspektivama stranke koja je samo pre nekoliko godina bila jedna od vodećih u našoj zemlji. Umesto toga dobijamo kao i mnogo puta do sada bajate državotvorne ideje, zalaganje za nacionalno okupljanje kao da je vreme u Srbiji stalo i kao da se u našem društvu ništa nije promenilo. Način kako se i dalje rukovodi DSS-om-a samo je još jedan primer kako se žrtvuje jedna politička stranka zbog političkih fikcija i istorijske i državotvorne uloge njenog predsednika koji nije spreman da prihvati neminovnost promene.
Imamo urušavanje srpske privrede, nova zaduživanja zemlje, otpuštanje radnika, nove poreze i namete, srpska privreda srlja u propast, zemlja ulazi i u ozbiljna socijalna iskušenja koja vlast ne može rešavati novim lažnim obećanjima. Pored ekonomskog pustošenja zemlje na udaru su i moralne vrednosti, prosveta i kultura., Crkva, sve ono što čini našu nacionalnu smaobitnost. Na udaru je sve što je srpsko. Skoro da ne postoji danas više nijedna vrednost i svetinja srpskog naroda na koju se ne baca drvlje i kamenje. Na delu je primitivna propaganda da nam naše nacionalne kulture i naše nacionalno pismo nisu od koristi za ulazak u EU i svetlu budućnost. Ovom propagandom koja se zasniva na inferiornom i podaničkom duhu, sve što dolazi spolja, sa strane Zapada je dobro, a sve što je srpsko samim tim što je srpsko nema nikakvu vrednost. Najvišti predstavnici zapadnih sila jasno su saopštili da je njihov cilj da Srbija postane članica NATO-a. Ovo su osnovni akcenti iz govora Vojislava Kopštunice na sednici Glavnog Odbora DSS-a iz kojih se može videti do koje mere u našim strankama i to ne samo u DSS –u vlada nekritičnost, ideološka zaslepljenost i rigidnost. Sve se može menjati osim stranačkih vođa i njegove odane svite iz prvih redova bez obzira kakve rezulate postizali na izborima i u vršenju vlasti. Ovakav nastup Vojislava Koštunice pokazuje njegovu farsičnu ubeđenost da je i nakon dvadeset godina od razbijanja Jugoslavije i dalje primarno rešavanje pre svega srpskog nacionalnog pitanja i to na način kao je to činjeno u to vreme. To je za njega i njegovu političku kamarilu i dalje odlučujjući politički prostor u kome se može ostvarivati najveći politički uticaj. Nema ništa tragičnije od političara koji ne shvata da su se vremena promenila i da se traže novi odgovorii i nove politčke koncepcije i inicijative. Upravo su prošli parlamentarni izbori pokazali da je DSS svoju „doslednost“ u odbrani srpskog nacionalnog pitanja i to pre pre svega odbranom Kosova nije mogao da adekvatno politički kapitalizuje, šeo su jasno pokazali izborni rezultati. Očigledno je da tako postavljena i branjena nacionalna politika nema onu snagu i polet koju je imala u vreme razbijanja savezne jugoslovenske države. I pored te očigledne činjenice Vojislav Koštunica i dalje uporno kuca na otvorena vrata pokazujući da svoju vezanost za tzv. državotvorne ideje plasira kao neefeikasno i istrošenu zamenu za politiku koja ide u susret vremenu. Gubljenje veze sa realnošću je osnovna opasnost za svaku vladajuću stranku i državnu politiku. Veoma se lako sklizne u taj začarani svet političkog slepila i zatvorenosti, u svet koji obitava samo u ministarskim kabinetima i podaničkim medijima.
I izjave Predsednika Republike Borisa Tadića pokazuju nam da ni on nije imun od olakog gubljenja veze sa realnim stanjem u društvu pogotovo kada u nastojanju da kritikuje opozicione stranke za njihovo nerešavanje hroničnih problema u Srbiji pokušava da amnestira Demokratsku stranku od odgovornosti za učešće u vlasti u prethodnoj koalicionoj vladi Vojislava Koštunice. On pri tome s pravom iznosi stav da su pokretači ideje o raspisivanju Referenduma O Nato-u izgubili kontakt sa realnoošću. Ali Predsednik Republike i vladajuće stranke ne sme da deli političke lekcije opozicionim političarima optužujući ih da oni pokušavaju da naprave politički profit na nevolji koja je zadesila Srbiju i sve ostale zemlje, da su izgubili moralno pravo zbog svog ranijeg učešća u vlasti, kada nisu bili u stanju da rešavaju hronične probleme, da daju primedbe zašto se sada nešto ne radi bolje. Ali u to vreme je i Demokratska Stranka bila na vlasti, da li to znači da je ona izgubila moralno pravo da predlaže rešenja i formuliše primedbe ili je samim tim što je danas na vlasti dobila svojevrsnu amnestiju.
Kada stvari stoje ovako loše u našoj zemlji, postavlja se pitanje, šta danas mora biti glavna poruka našem narodu i građanima Srbije?Uvereni smo da ta poruka glasi da je neophodno novo nacionalno okupljanje i dogovor sa narodom za unutrašnju obnovu i promenu. Neohodno je nacionalno okupljanje sa ciljem da se u Srbiji što pre organizuju izbori i održi referendum o ulasku u NATO. Iz ovih akcenata jasno je da u ovakvoj izuzetno teškoj i dramatičnoj situaciji DSS nudi kao spasonosno rešenje novo nacionalno okupljanje, vanredne izbore i Refrendum o Nato-u-. Veoma se često dešava da u politici ljudi izgube kontakt sa realnošću, to ima pogubne posledice kada se radi o ljudimna koji su u prilici da vode relevantne stranke i donose izuzetno važne političke i državne odluke. Govoreći o potrebi vođenja realne nacionalne politike Vojislav Koštunica sve više postaje izraz nemoći jedne stranke da se suoči sa izazovima novog vremena u kome se ne može izbeći upravo realno vođenje nacionalne politike i rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, ali se ona ne može ostvarivati ako se ne rešavaju dramatični socijalni, ekonomski i razvojni društveni problemi našeg društva. To je politički prostor u kome se može graditi savremena i delotvorna politika a pozivati se iznova na nacionalno okupljanje i formiranje nacionalno odgovorne vlade samo je izraz nemoć nekada veoma relevantne stranke da izađe iz zatvorenog kruga vezanosti za tzv. državotvorne ideje koje su izgubile svoj politički potencijal. Ako stranka kao načelo svoje svoje nacionalne politike ističe istinski patriotizam i vaspitanje mladih u duhu ljubavi prema otađbini kao osnove državne politike, i da jedino Srbija kao naša država nema alternativu onda se može reći da se radi o prevaziđenom i nedelotvornom populizmu kome je odavno istekao politički garantni rok. Za jednu stranku je pogubno kada ne može da se izvuče iz zaglibljenosti u anahrone i zastarele ideje. Upravo nam DSS u ovim teškim političkim vremenima demonstrira kako izgleda i deluje ta pogubna zaglavljenost i politička anhronost. U završniim rečenicama svog govora na Glavnom odboru DSS-a Vojisklav Koštiunica kaže da „mi građane Srbije uvek smemo da pogledamo u oči, pošto smo branili i uvek ćemo braniti interes naših građana, naše privrede, našeg naroda i naše države“. Za DSS i sve naše stranke mnogo je važnije da svoje političko delovanje i političke koncepcije radikalno prispitaju pre nego što se usude da pogledaju građane u oči. Teško da danas iko može da izađe pred građane sa sloganoim, Ko sme da Vas pogleda u oči, to je već deo naše političke istorije.
29 Juni 2009 godine Marinko M. Vučinić
