Početna Sadržaj Izdvajamo KO POSLE MEDVEDEVA?

KO POSLE MEDVEDEVA?

838
0
SHARE

I POSLE MEDVGEDEVA – PUTIN,

Politika,2105.2011
Predstojeći predsednički izbori u Rusiji kao da više brinu Zapadnjake nego RuseAutor T. StojanovićKo će voditi Rusiju posle predsedničkih izbora zakazanih za mart 2012. – Medvedev ili Putin – pitanje je koje ovih dana muči sve analitičare političkih zbivanja u najvećoj državi na svetu. Nada da će se, posle obraćanja predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva novinarima u inovacionom centru „Skolkovo” (18. maja), iskristalisati barem neko zrnce mogućeg odgovora, brzo je razvejana. Trenutak za tu vrstu izjašnjavanja, prema šefu države, još je daleko. A u međuvremenu je neophodno uraditi mnogo toga da bi moguća kandidatura, bilo jednog, bilo drugog pretendenta, uopšte imala smisla. Jer, puko takmičenje zarad takmičenja, moglo bi Rusiji doneti više štete nego koristi.Ipak, na Zapadu su zbunjeni, čak i razočarani. Tamo nisu navikli na ovakvu vrstu igre. Uz to, pojedini potezi ruskog vladajućeg dvojca, povučeni u proteklih nekoliko nedelja, ne da nisu nagovestili odgovor, nego su celu priču dodatno zakomplikovali. To se posebno odnosi na Putinovu inicijativu za stvaranje novog, širokog političkog fronta, koji bi uključivao različite političke partije, udruženja građana, crkvu, ugledne pojedince…

 

Sergej Markov, politički analitičar i deputat partije Jedinstvena Rusija, koja u ruskom parlamentu drži ubedljivu većinu, pokušao je da barem delimično razjasni dilemu: „Stvar je u tome što bi otvorena nominacija na predsednički položaj, bilo Putina, bilo Medvedeva, u našem sistemu značila da pomenuti neće biti prosto kandidat, nego i budući predsednik Rusije“, objasnio je Markov u intervjuu „Kriščen sajens monitoru“.

„U američkom sistemu, ako se, na primer, kandiduje Barak Obama, pojaviće se protivkandidat i nije nemoguće da Obama ne dobije izbore. Ako, međutim, Medvedev najavi da će se kandidovati, to automatski znači da Putin – neće. I u takvom slučaju svi zvanični resursi će se od Putina okrenuti ka Medvedevu. U protivnom u ruskoj eliti bi zavladao haos“, zaključio je Markov.

Objašnjenje Markova, međutim, ne umanjuje zebnju na Zapadu. Jer tamo malo ko još krije da nije problem u tome ko će posle martovskih izbora naredne godine biti predsednik Rusije, već je problem u sasvim realnoj mogućnosti da to ponovo bude – Putin.

Različitost vizura kroz koje se posmatraju pojedinačne uloge Medvedeva i Putina u ruskom političkom životu stvorile su veštačku dilemu: predsednik ili premijer. Štaviše, analitički članci posvećeni ovoj temi sve više i sve otvorenije pretvaraju se u navijačke parole. Uglavnom u korist aktuelnog predsednika. Pri tome, previše olako se prelazi preko činjenice da niti je svet onakav kakav je bio u vreme kada je Putin tek dolazio na čelo Rusije (2000), niti je to sama Rusija.

U Moskvi su svesni da im glavni partneri za budućnost, i oni od kojih imaju šta da nauče, nisu na severnoameričkom kontinentu, već u neposrednom susedstvu – Kina, Indija, Indonezija… ili na nekim drugim meridijanima – Južna Afrika, Brazil… I što je najvažnije, pomenute države na Rusiju ne gledaju kroz nišanske sprave raketnih sistema.

Zapadne demokrate strahuju da bi, u slučaju povratka Putina u Kremlj, ruska država više pažnje posvetila sopstvenom vojnom i ekonomskom jačanju, nego – razvoju demokratije. U tome, svakako, ima dosta istine. Ipak, okolnosti ne idu u prilog kritičarima ovakvog puta. Otvoreno mešanje SAD i NATO-a u dešavanja u Africi i arapskom svetu predstavlja direktan udar na interese Rusije u ovom regionu, posebno u Siriji. Jednako, i razmeštanje američkih raketnih sistema neposredno uz evropske ruske granice sigurno ne predstavlja iskren poziv na demokratizaciju.

Potvrda toga je i, verovatno najodlučniji, stav koji je predsednik Medvedev izrekao na konferenciji u „Skolkovu“.

„Odluka SAD da nastavi sa insistiranjem na raketnom štitu u Evropi, uprkos protivljenju Moskve, nateraće Rusiju da „preduzme odgovarajuće mere”, što ona ne bi volela”. U te mere Medvedev je uračunao i, eventualno, povlačenje Rusije iz Sporazuma o smanjenju nuklearnog arsenala (START), koji je on lično potpisao sa predsednikom SAD Barakom Obamom. „Bio bi to veoma loš scenario, koji bi nas odveo u eru hladnog rata”, rekao je Medvedev, najavivši kao moguću posledicu čak i ubrzani razvoj nuklearnog naoružanja

Upravo stoga se i nameće pitanje: da li se Zapad plaši Putina, ili Rusije u celini: biće pre da je ovo drugo, a onda nas to vraća u neka prošla vremena kada se u svetskim relacijama razmišljalo drugačije – ne toliko zarad demokratizacije i opšte dobrobiti, nego iz, takozvanih, hegemonističkih razloga.

Takođe, nema sumnje da Zapad nije sklon da proces demokratizacije Rusije posmatra drugačije nego, isključivo, kroz sopstveno iskustvo. Ovaj princip, doduše, primenjivan je i u slučaju drugih država, pa i onih najvećih i, kako se vidi, nigde nije dao rezultat koji su zagovornici takve politike očekivali, smešteni daleko od mesta dešavanja.

Sami Rusi nemaju sličnu dilemu. Oni znaju šta im se dešavalo, i u doba vladavine Vladimira Putina i u vreme predsednikovanja Dmitrija Medvedeva. Uostalom, na to, makar i posredno, ukazuje i gore navedeno objašnjenje deputata Sergeja Markova. A upravo na njima, na Rusima je da odluče.

Slobodan Samardžija
objavljeno: 21.05.2011

 

SHARE