Početna Sadržaj Komentari Ko je kriv?

Ko je kriv?

556
0
SHARE

Nisu nam, dakle, krivi za nesreću koja nam se desila i koja, nažalost, još uvek traje, pa nismo sigurni gde će biti kraj ovog samouništavajućeg ponavljanja istih grešaka, ni Hrvati, ni Slovenci, Austrijanci, Ugari, Nemci, Rusi, Mleci, Englezi, Turci, Albanci, Crnogorci, Vatikan, SAD ili EU, nisu nam krivi ni krstaši, katolici, fašisti, komunisti, masoni, brokeri sa Vol Strita, nisu krive ni bilaterale, niti trilaterale, ni tajne zavereničke organizacije i bratstva, glavni krivci za sve što nam se desilo smo mi sami. Mi – Srbi! Mi – Srbi smo glavni uzročnici naše nesreće. I to je istina koju moramo, napokon, da priznamo. Ali to nikako ne priznajemo. Ni danas, posle svega što nam se dogodilo, posle svih krvavih tragedija i nesreća, nemamo hrabrosti da se sučelimo sa tom poraznom istinom i da sami sebe pogledamo u dušu i otkrijemo gde leže koreni svih naših tragičnih istorijskih promašaja. Još uvek se lažemo i samoobmanjujemo. Još uvek nemamo snage da se suočimo sami sa sobom.

Nakon čitanja knjige akademika Čedomira Popova "VELIKA SRBIJA – Stvarnost i mit" – ostaje nam da pokušamo da odgovorimo na ključno pitanje koje, na samom kraju svoga dela, postavlja autor: "Šta danas ostaje Srbima i drugim malim i usamljenim narodima?" To je, prema mome mišljenju, osnovno pitanje na koga odgovor mora da pronađe srpska elita koja, izgubljena u vremenu i prostoru, ograničena svojom sujetom i provincijalizmom, svojim ličnim interesima i malograđanštinom, više od dva veka tumara bez jasne državne i nacionalne vizije, bez jasnog i konkretnog odgovora na ključno istorijsko pitanje – šta da se radi, bez strategije i operativnog plana, nanoseći najveću štetu upravo svom, srpskom narodu, zbog pogrešno donetih odluka koje su bile nepromišljene, ishitrene, emotivne, sulude, diletantske, protivne zdravom razumu i elementarnoj državno-računovodstvenoj računici.

Moramo slobodno da kažemo, bez velikih uvijanja i prenemaganja, bez megalomanskih zabluda o nebeskom narodu i o međunarodnim zaverama otuđenih centara moći, da je glavni krivac za našu dvovekovnu tragediju upravo ta naša palanačka kvazielita koja je bila lenja, nepromišljena, površnog znanja, koja nikako nije imala snage da pobedi samu sebe, koja, uprkos nesnošljivom samohvalisanju, ipak, nije razumevala istorijske događaje i koja se, upravo zbog sveg toga, pred tim velikim istorijskim procesima ponašala potpuno nezrelo neodgovorno, trudeći se da uvek postigne najviše isključivo lično samo za sebe ili svoju politiku bratiju istomišljenika.

Nisu nam, dakle, krivi za nesreću koja nam se desila i koja, nažalost, još uvek traje, pa nismo sigurni gde će biti kraj ovog samouništavajućeg ponavljanja istih grešaka, ni Hrvati, ni Slovenci, Austrijanci, Ugari, Nemci, Rusi, Mleci, Englezi, Turci, Albanci, Crnogorci, Vatikan, SAD ili EU, nisu nam krivi ni krstaši, katolici, fašisti, komunisti, masoni, brokeri sa Vol Strita, nisu krive ni bilaterale, niti trilaterale, ni tajne zavereničke organizacije i bratstva, glavni krivci za sve što nam se desilo smo mi sami. Mi – Srbi! Mi – Srbi smo glavni uzročnici naše nesreće. I to je istina koju moramo, napokon, da priznamo. Ali to nikako ne priznajemo. Ni danas, posle svega što nam se dogodilo, posle svih krvavih tragedija i nesreća, nemamo hrabrosti da se sučelimo sa tom poraznom istinom i da sami sebe pogledamo u dušu i otkrijemo gde leže koreni svih naših tragičnih istorijskih promašaja. Još uvek se lažemo i samoobmanjujemo. Još uvek nemamo snage da se suočimo sami sa sobom. Nemamo ni elitu koja je spremna da to otvoreno saopšti našem zavedenom i naivnom narodu. Narodu koga i dalje lažu i obmanjuju, guraju ga u nove žrtve i nove istorijske poraze. O toj suštini niko danas ništa ne govori, nego se afirmišu dve opasne krajnosti koje mogu biti pogubne po naše državne i nacionalne interese.

Prva krajnost, predstavlja nastavljanje dosadašnje pogrešne koncepcije, sprovođenje politike bez ikakve državne i nacionalne vizije i strategije, politike prema kojoj treba da se sukobljavamo i inatimo sa čitavim svetom, da mu se protivimo, prkosimo i suprostavljamo, sve dok ne stanemo svi pod jednu šljivu ili dok uistinu ne nestanemo kao balkanska varijanta Hazara, uvereni da smo stradali za nebeske ideale. Satisfakcija takve samoubilačke državne politike je da postanemo nebeski narod koji će da vaskrsne onda kada se bude dogodilo vaskrsenje umirućeg čovečanstva.

Naravno, nosioci ove ideologije, gurajući naciju u samouništenje,lično ostvaruju dovoljno kapitala da mogu, kada svi njihovi suludi projekti propadnu, spokojno i bogato da žive u tom razvijenom svetu koga su godinama bezuspešno rušili

Vredi li se žrtvovati za takvu prevaru?

Druga krajnost, ideologija podjednako opasna kao i ovo narodnjačko tradicionalno guslanje u prazno, počiva na koncepciji da je prva krajnost donele veliku nesreću Srbima i Srbiji i da je, shodno globalnim tendencijama u svetu, najmodernije da odustanemo od svog nacionalnog identiteta, da postanemo zombi potrošači koji će slediti uputstva Velikog Brata i koji će, ispranog mozga, konzumirati svakakvo smeće holivudske komercijalne produkcije. U tom Vrlom novom svetu uopšte neće biti važno šta neki pojedinac misli, oseća, razmišlja ili smera, neće biti važan njegov lični pogled na svet, ukusi, mirisi, boje ili nacionalne, rasne i verske različitosti, koje život čine smislenim i mogućim, nego će najvažnije biti samo količina konzumirane robe koju potrošači progutaju, strogo se pridržavajući nametnutih standarda vavilonske briselske birokratije.

Spas nam, dakle, sledi odricanjem od sebe i utapanjem u taj novi totalitarizam. Možemo se spasiti dobrovoljnim gubitkom sloboda i samosvesnim porobljavanjem, jer samo u tom stadu možemo opstati.

To što su izbijanjem Velike krize poljuljani svi temelji tog komercijalnog sveta, predstavnicima ove ideologije ništa ne znači. Važno je samo da i oni lično dobro profitiraju na plasmanu te ideologije. To su, dakle, ta dva suprotstavljena i isključiva koncepta. U kojima, kao što smo videli, nosioci ideologija ostvaruju svoje lične i partijske interese. Partije se pojavljuju kao organizovane gangsterske porodice koje, prema dogovoru o podeli plena, kontrolišu i eksploatišu jedan deo tržišta.Ta dva suprotstavljena sveta ne mogu jedan bez drugog. Oni se dopunjuju i održavaju u životu. Oni se hrane mržnjom i javnim sukobom. Oni samo prave politiku predstavu pred narodom. Politički cirkus. Oni manipulišu da bi nastavili zajedno da pljačkaju. Eto objašnjenja zašto o privatizaciji niko ozbiljno i temeljno ne govori. Pljačka je još uvek u toku i nikome ne odgovara da se pljačka prekine. Ideologije imaju istu suštinu – totalitarizam. Ideologije u kojima cilj opravdava sredstva uvek završavaju prevarama i novim totalitarizmom i to je, nažalost, stvarnost koja nam se prikazuje. Srbiji takve ideologije više ne trebaju.

Takve dve, danas predominantne i vrlo opasne, politike opcije ne mogu doneti izbavljenje našem narodu. To treba da bude jasno građanima Srbije. Ma koliko se svi političari na vlasti i u opoziciji trudili da potroše novac poreskih obveznika u predizbornim kampanjama kako bi, po ko zna koji put, ponovo zaveli narod , nijedna od tih nakaradnih političkih opcija ne rešava problem u kome se danas naša država i nacija nalazi. Zapravo, bilo koja od ovih opcija, koja se trenutno bude nametnula kao jedino spasonosno rešenje, ako pobedi, to će biti novi istorijski poraz naše nacija i put bez povratka. Suština našega problema ne nalazi se u međusobnom sukobljavanju, isključivanju, negiranju, optuživanju i uništavanju sukobljenih političkih opcija, koje, sve i da hoće, ne mogu da donesu nikakvo spasonosno rešenje za državu i naciju, nego je suština upravo u tome da shvatimo tu istorijsku poraznu istinu. Što pre to shvatimo, to ćemo pre uspeti da rešimo naš problem.

Moramo, dakle, bez obzira koliko nam to teško padalo i koliko nas to bude opterećivalo, da dobro proučimo šta nam se sve dešavalo kroz istoriju, da detaljno i bez strasti preispitamo sve te istorijske događaje i istorijske ličnosti koje toliko slavimo, moramo da se, napokon, oslobodimo nacionalno-epske mitomanije o našoj izuzetnosti i nepobedivosti i da, posle temeljnog promišljanja, ne podležući istorijskim veličinama, pronađemo prave uzroke i krivce naše tragedije. Dovoljno je saznanje da smo najgore prošli od svih evropskih naroda u 20. veku.

Tabloid 172 2009-01-22

SHARE