Piše: Zoran Tasić
Deset godina izgradnja piramide interesa (2000-2010)
Višedecenijskoj krizi srpskog društva snažan ali ne i odlučujući udarac zadala je globalna finansijska kriza 2007-2010 i odmah zatim dužnička kriza u okviru EU. Nažalost, konačan udarac zadat je iznutra uspostavljanjem piramidalnog političkog sitema krajem 2008 godine. U srpsku političku piramidu tada su ugrađeni završni blokovi i formirana je nejveća interesna struktura u državi. Na još veću nesreću, ova politička piramida nije građena u skladu i na osnovu interesa zajednice već na osnovu ličnih interesa pojedinaca udruženih u usko elitne piramidalne nivoe. Interes onih bližih vrhu piramide a posebno onih na njenom samom vrhu nije istovetan interesu piramidine baze. Ovo je najočiglednije kod vladajuće stranke gde interes stranke nije istovremeno u skladu sa interesom njene glasačke baze. Ništa bolje stanje interesa nije ni u strankama opozicije.
Interes je univerzalni princip za pokretanje ljudske zajednice na delovanje u pravcu obezbeđivanja sigurnosti i blagostanja. Interes se rađa iz potrebe ali i odlučujuće utiče na izgrađivanje sistema vrednosti. Ova relacija je očigledna. Kako je vladajuća stranka i njeni sateliti ustanovila demokratiju kao vladavinu kapitala a ne prvobitno obećanu demokratiju kao vladavinu naroda, samovoljni i povlašćeni pojedinci su deklarisani sistem slobodnog tržišta pretvorili u generator ostvarivanja ličnih interesa. Pokušaj tajkunizacija srpske države početkom 2010 godine, nuđenjem „dobrih“ usluga tajkuna, osvestila je državu ali previše kasno i pokazala da interesi zajednice ne mogu biti identični interesima pojedinaca u društvima u tranziciji. Međutim, ovaj pokušaj tajkuna nije ostao bez rezultata. Delovi vlasti pa tako i delovi državnog aparata i dalje se poistovećuju sa interesima tajkunskog kapitala.
Izvori i opravdanost evroskepticizma
Izazivanjem svetske finansijske krize generisana je dužničke EU kriza kojom je neoliberalizam definitivno onesposobio socijaldemokratske pokrete u Zapadnoj Evropi kao jedine prevodnice između bogatih država zapada i siromašnih država EU-kandidata Zapadnog Balkana. Prvobitno su iz Brisela lansirane ideje o stvaranju zajedničke evropske civilizacije, gde će bogati zapad Evrope pomoći jugoistoku Evrope da dostigne civilizacijske tekovine i životni standard visokorazvijenih zapadnih društava.
Svetska finansijska kriza otkrila je svu neutemeljenost ovih obećanja Brisela. Odjednom, sve izmiče kontroli i prvobitna civilizacijska idila preti opštim ratom civilizacija. Radnici iz novoprimljenih država članica EU nude jeftinu radnu snagu zbog kojih su zapadni radnici počeli da gube posao u konkurenciji sa radnicima koji mogu bez visokog životnog standarda na koji je navikao zapadni radnik.
Kako je kriza napredovala, Zapadnu Evropu zapljuskuje talas skoro besplatne radne snage iz zemalja kandidata sa Zapadnog Balkana koji obaraju satnice i ugrožavaju sve radnike evro zone. Multinacionalni kapital je Srbiju kroz tranzicioni proces uz svu pomoć tajkuna pretvorio u zemlju siromaštva koja daje jeftinu radnu snagu i resurse a ujedno su te iste radnike multinacionalne korporacije iskoristile za ucenu evropskih radnika. Posejano je seme netolerancije.
Pritisnuti ovim problemom političari iz Brisela morali su da upute poruku stranim radnicima da ukoliko ne prihvate standarde življenja Evropske Unije, jezik i kulturu, nisu poželjni i moraju da napuste zapadne države. Izjava, što bi kod nas novinari voleli da kažu, za unutrašnje potrebe. Jedno je sigurno! Niti će svaki srpski radnik dobiti radno mesto stranim ulaganjem niti će biti dobro primljen na zapadu za slučaj da Srbija ipak bude primljena u EU. Šta je onda smisao jedne takve zajednice? Čemu obostrano mučenje radnika? Zašto? Zarad blagostanja manjine u Briselu, Beogradu, Zagrebu i td.?
Kome se i zašto žuri u EU?
Nasuprot većini koja je evroskeptična, bogatoj maljini se itekako žuri u EU. Svi oni koji su se brzo obogatili, stekli moć i visoke društvene pozicije, sada strahuju za na privilegijama a ne retko i otimačini, stečenom bogatstvu. Oni nastoje da što pre uđu u EU jer je vide kao garanta očuvanja stečenih dominantnih pozicija, moći i bogatstva.
Kako većina ovih bogataša čine vrh vlasti ili su njen deo, u strahu da ne izgube stečeno, spremni su da u toj žurbi načine pometnju kao dimnu zavesu dok žrtvuju državne interese pa čak i suverenitet države. Lično mislim da gazda sadašnje garniture na vlasti nije u Briselu već je to multinacionalni krupni kapital kome je jedino važan uspeh tranzicije. Uspeh tranzicije je jedino moguć očuvanjem režima. Naravno, vlasnici krupnog kapitala zbog finansijske i dužničke krize u okviru EU mogu pritiskati i Brisel da za svaku eventualnost podgreva političke snage u Srbiji koje su u stanju da preuzmu vlast ali i da ne ugroze uspeh tranzicije.
Režim želi u EU da bi se sačuvao, osigurao i učvrstio evrointegracijom dok krupni kapital želi očuvanje tog režima da bi osigurao tranzicionu građevinu. Tako bi vrh srpske interesne piramide osigurao članstvo u oligarhiji svetskih režima.
Bez socijalne ravnoteže nema ni države
Jedan od najotrovnijih nusprodukata „Petog oktobra“ je prećutna dozvola nove vlasti kriminalnim strukturama da pere kriminalom stečeni novac kao nagradu za pomoć tokom petooktobarskog prevrata. Danas ova struktura čini kičmu i mišićnu masu neformalnih struktura moći koje su doslovno tamničar državnih institucija. Srpska država je zarobljena i blokirana. Kako bi ove neformalne strukture moći sačuvale sopstvene interese one odlučno blokiraju svaki pokušaj društvenih reformi. Teret krize i eventualne gubitke ovi cenrti moći prevaljuju na sve članove društva destabilizacijom monetarne stabilnosti kao trenutno jedinog regulatora makroekonomske sigurnosti. Njihove privredne aktivnosti su uglavnom špekulativne prirode i svode se na pranje novca i zaradu na kursnim razlikama. Socijalna pravda i jednakost ih se uopšte ne dotiče. Porodica je za njih Koza nostra.
Tajkuni i njihova korporacijska birokratija utiču na sam vrh vlasti i nude svoje usluge ali ne kako bi uspostavili socijalnu sigurnost nego kako bi izvukli što više koristi za svoje korporacije ne osvrćući se na opštu korist. Njihovo delovanje spolja liči da je na opštu korist ali je u suštini uvek protiv opštih interesa. Socijalnu pravdu i jednakost ne vide u svojoj državi ukoliko bi je dobili kao zagarantovano pravo pojedinca u okviru zajednice veća samo kao nagradu za poslušne i spremne na odricanje i rad pod pritiskom zarad uspeha korporacije. Porodica i njeni članovi ne postoje, postoje samo članovi korporacije.
Nažalost, dalje nabrajanje je ovim iscrpljeno. Srpska privreda osim „momaka sa vrelog asfalta koji su petog oktobra 2000-te iz patika uskočili u firmirana odela“ i jednocifrenog broja tajkuna, gotovo i da nema drugu ekonomski snažnu strukturu privrednika i preduzetnika. Ovi poslednji su samo raja za harač i dopunu budžeta.
Ovog proleća će na čitavom Zapadnom Balkanu nicati nove oslobođene snage u vidu svežih političkih pokreta sa izraženim naglaskom na socijalnu jednakost i sigurnost. Koji to novi pokret u Srbiji ima dovoljno potencijalne ali i kinetičke energije da pokrene glavne poluge srpskog društva koje su u stanju da izbace iz ravnoteže krizu i zaustave njene generatore?
Izlazak iz ove krizne situacije nije jednostavan ali ne i nemoguć! Potrebna je jedna nova strategija koja je u stanju da stvori makar mali manevarski prostor za aktivnu razvojnu politiku koja će za glavni cilj imati smanjenje previsoke nazaposlenosti. Bar jedan novozaposleni član otvara nove životne horizonte svakoj srpskoj porodici. Kad kažem srpskoj, mislim na svaku porodicu koja kao svoju državu vidi Srbiju bilo da se u toj porodici govori maternji srpski, mađarski, hrvatski, rusinski, nemački, češki itd.
Zoran Tasić
U Subotici, 7. mart 2011 godine
