Početna Sadržaj Osvetljenja Ko bi podneo toliki uvoz

Ko bi podneo toliki uvoz

995
0

Tzv. svetska kriza je samo zaoštrila neizbežno suočavanje sa surovom istinom
Nema nikakve sumnje ni u stručnoj ni u široj javnosti da je u Srbiji odavno i uveliko uspostavljena čudna i retko sretana kombinacija jake nacionalne valute i očigledno slabe privrede, posebno na životno važnom području izvoza. Čini se da je nepodeljeno mišljenje da je to i najveći promašaj naše ekonomske politike. U tržišnoj privredi, ali i u onoj koja nije previše oslonjena na tržište, devizni kurs je istinski ključna, daleko najvažnija cena. Razlozi su brojni, a dovoljno je da se pomenu tek dva. Prvo, Srbija je mala zemlja sa jednako malom privredom, a zna se da je privreda utoliko više upućena na izvoz ukoliko je obimom skromnija i asortimanom manje razuđena. Drugo, devizni kurs u doslovnom smislu utiče na sve ostale cene, pa ne može biti govora o nekom ekonomski utemeljenom sistemu cena ako je ta opredeljujuća cena pogrešno postavljena.
Kombinacija jake valute i slabe privrede sasvim neposredno podrazumeva da se devizni kurs formira nezavisno od suštinski važnih ekonomskih datosti i, samim tim, u opreci sa njima. Dinar je u minulih desetak godina bio neprestano precenjen zbog toga što su prodajom imovine (privatizacija) i zaduživanjem ostvarivani prilivi deviza i uvećavana njihova ponuda izvan i nezavisno od normalnih makroekonomskih tokova. Tokom poslednjih desetak godina pokrivenost uvoza izvozom pala je sasvim predvidivo ispod polovine, na nivoe znatno ispod onih koji su beleženi u teškoj poslednjoj deceniji minulog stoleća. Ovaj noseći odsečak makroekonomske panorame ispao je manje povoljan nego u vreme izolacije i sankcija i uz politiku koju smo doživljavali kao društvenu nesreću i ličnu kob.
Druga strana ove tužne medalje jeste ogroman uvoz – ogroman u odnosu na mogućnosti dugoročnijeg finansiranja i u odnosu na druge makroekonomske agregate. Priliv deviza ostvaren mimo privrede i nezavisno od nje (prodaja imovine, zaduživanje) odlazio je u potrošnju, pa smo postali jedna od retkih zemalja u kojima je domaća apsorpcija za oko jednu petinu iznad bruto domaćeg proizvoda (BDP). Porodična srebrnina je prodata, novac mahom potrošen, a infrastruktura ostala u beznadežnom stanju koje obeshrabruje i deprimira i domaće i strane investitore. Obilaznice, mostovi, sanacija železnice…još su u sferi dalekih anticipacija i pustih želja.
Toliki uvoz, kao i ubitačnu konkurenciju koja mu je svojstvena, ne bi bez velikih gubitaka mogla da podnese nijedna privreda, a pogotovo to nije mogla privreda Srbije urušena usled nenadoknađenog gubitka jugoslovenskog tržišna i osakaćena međunarodnom izolacijom i ekonomskim sankcijama. Neki sektori, poput metaloprerađivačkog, bukvalno su desetkovani, a precenjen dinar je prosto opustošio privredu nekih područja, kao što su rubna područja istočne i južne Srbije ili novopazarski kraj.
Dobro dijagnostifikovan ključni problem ovdašnje privrede jeste neodrživost takvog scenarija. On može da opstaje samo dok se privatizacijom i dodatnim zaduživanjem namiču sredstva iz kojih se finansira toliki uvoz uprkos više nego nedostatnim izvoznim učincima. Tzv. svetska kriza je samo zaoštrila neizbežno suočavanje sa surovom istinom da se ne može zadugo živeti preko vlastitih mogućnosti. Nema nikakve sumnje da bi naša sopstvena, takoreći autohtona kriza izbila u svom punom destruktivnom potencijalu posve nezavisno od svetskih događanja.
Budući da sasvim predvidivo prestaju da deluju činioci koji su omogućili toliki priliv deviza, te tako i održavanje dinara na nivou koji je van svake srazmere sa parametrima domaćih ekonomskih datosti, depresijacijadinara je neminovnost. Ekonomska politika nije više u položaju da odlučuje da li će se prihvatiti depresijacije, nego samo kada i kojim tempom. Treba se nadati da će NBS i dalje imati dovoljno znanja i spremnosti da to mučno prilagođavanje izvede kontinuirano i postepeno. Jer, u suprotnom bi bio izazvan još jedan razorni udar, a to je poslednje što bi odgovaralo ovoj privredi i poslednje što bi ona podnela bez novih velikih šteta.
Ekonomista, profesor univerziteta
Ljubomir Madžar
Politika objavljeno: 16/02/2010