КИБИЦЕРИ
Овај текст посвећујем кибицерима.
Људима који стоје са стране и коментаришу.
Имају мишљење о свему.
И све најбоље знају.
Који сматрају да неко други мора да уради оно што би морали они да ураде.
И који се наслађују док другима соле памет.
Одрастао сам са генерацијом 1880-1910 годиште.
И од њих сам учио од малих ногу.
Захвалан сам им за све што су ме научили.
Поносан сам што сам њихов најбољи ученик.
Мој ђед Јован ми је говорио овако :
„ Када идеш према људима који седе пред авлијом и причају, поздрави их „Помаже Бог!“, када ти они одговоре : „ Бог ти помогао“, ти их упитај :
„ Одмарате ли,људи?“. Немој да их питаш „ Шта радите?“ нити „Јесте ли вредни?“, јер људи седе и одмарају.
Када идеш према људима који нешто раде, поздрави их „ Помаже Бог људу!“ и упитај их „ Јесте ли се уморили?“
Стани код тих људи и број у себи до десет.
Када избројиш до десет или одлази или се скини и прихвати се посла.
Немој да стојиш над главама људи који раде, јер им сметаш.
Немој људима који раде да причаш шта треба да раде.
Ако знаш боље, ухвати се посла и то покажи.“
У школи се ова народна мудрост не учи.
Ни породице више не преносе мудрост наших предака.
Ево, пренео сам оно што су мене моји стари научили од малена.
Можда ће некоме и да користи.
У сваком случају, ако се будете придржавали ових савета, неће да нашкоди.
Београд, 15.07.2018
