Početna Tekstovi КАЗНА

КАЗНА

3073
0
SHARE

КАЗНА

 

Август 1983.године.

Задар.

ПВО.

На одслужењу сам војног рока од априла.

Касарна у центру града.

Држимо стражу и на војним објектима у предграђу.

Позиција  под називом „Турске куће“.

Добровољно се јављам на стражу од седам дана.

Одговара ми само да не гледам официре.

Са којима сам непрестално у сукобу.

Не могу да верујем колико су комунистички индоктрирани.

Искључиви и затуцани.

Сигуран сам да ће  ЈНА да се распадне.

Трула је и  неодржива.

Распашће се и лажна Југославија.

Тако даље не може да функционише.

То се кроз ЈНА најбоље види.

 

Стражарење ме психички одмара.

Мада је  физички напорно.

Два сата се спава, два припремна у стражари и два сата се стражари.

И тако седам дана.

Има четри стражарска места.

У четри смене.

После првих седам дана, успевам да се заменим са једним војником из батерији.

Остајем још седам дана.

Не враћа ми се у касарну.

Много сам опуштенији на стражи.

Нема старешина.

Нема глупог постројавања.

Нема политичке наставе.

Одговорност на стражи је много већа.

Имамо бојеву муницију.

 

У другој групи је био војник Мишковић.

Заборавио сам му име.

Звали смо га само по презимену.

Био је из Хрват из Осијека.

Легенда гарнизона.

Дошао је априла 1982.године.

И док је његова класа већ скинула униформу, он је још служио.

Имао је рекордан број дана у затвору.

Мислим да је накупио неколико месеци затвора.

Официри су лудели од њега.

Нису знали шта да раде са њим

Бежао је свакога дана у град.

Војна полиција је била у нашој касарни.

Понекад би му прогледали кроз прсте.

Али, нису могли стално.

Тако је Мишковић више проводио у затвору него на обуци.

 

Били смо заједно у смени.

Он стражарско место два, моје стражарско место три.

Ноћу смо се налазили на пола пута.

И разговарали.

Тачније, он ми је испричао своју жалосну судбину.

Није затварао уста.

Био је отворен и искрен.

Ништа га нисам питао.

Поштовао ме је због моје отворене борбе против официра.

Није могао да схвати да неко има храбрости да се опште упушта у ту борбу за права војника.

Ценио је тај мој труд.

Мислио је да сам тако дрчан јер имам залеђину.

Мора да ми је отац неки високи чин у Београду.

Рекао сам да сам радничко дете.

И да долазим из сиротиње.

Рекао ми је да је рођен у врло проблематичној породици.

Отац и мајка су били пијанице.

Лечили су се од алхохола.

Одрастао је на улици и по поправним домовима.

Бежао је стално из одвратних  поправних домова.

Сада бежи из војске.

Не може да поднесе жицу и забране.

 

Био је много нижи од мене.

Тамног лица и црне косе.

Мршав и сићушан.

Зуби су му се белили у мраку док је причао своју исповест.

Био је две године млађи  од мене.

Научио је занат за аутолимара, али није имао сталан посао.

Радио би неколико месеци по цео дан код приватника, узео паре и онда трошио са друштвом.

Док ми је говорио о својој породици,облила га је нека необична нежност.

Волео је своје родитеље и жалио  их је што су се уништили алхохолом.

Тихо је заплакао.

Био сам зачуђен.

Да ли је то онај исти војник који задаје муке официрима и војној полицији?

Да ли је то онај исти младић који је толико омражен од старешина?

Нешто племенито  сам осетио код тог војника.

Или сам се само преварио?

Можда све фолира?

Ноћима смо тако разговарали.

Уживао сам у његовим дечачким лудоријама на реци Драви.

Обожавао је свој мали славонски град.

 

Последње ноћи дежурства, рекао ми је да је јутрос примио телеграм.

Мајка му је на самрти.

Сестра му је јавила.

Официри му не верују, мисли да лаже.

Молио их је да га пусте да обиђе болесну мајку, они су одбили.

Ујутру, када предамо дужност, одлучио је да побегне из касарне.

Знао је све скривене пролазе.

Мени је само поверио свој план.

Мени верује.

Замолио ме је за услугу.

Нема ни динара.

Треба му  мало новца.

Било колико. Само да има уз себе.

 

Извадио сам црвеног Коња.

Новчаница од 10.000 динара.

Пружио му.

Мени је остала још једна.

Рекао сам му да сам ово зарадио месец дана радећи пред војску.

Радио сам у трећој смени на машинама у Картонци АВАЛА.

Тамо се добро плаћа тешки физички рад на машини.

То ми је једини новац који имам.

Нећу да тражим новац од родитеља.

Дајем му паре, али мора да ми врати.

Обећао ми је да хоће.

И загрлио ме из све снаге.

 

Сутрадан на постројавању за вечеру, дежурни је пријавио његов нестанак.

Подигли су потерници за њим.

Довела га је четвртог дана војна полиција из Загреба.

На рукама је имао лисице.

Осуђен је на нових месец дана затвора.

Војни полицајац из наше касарне је ушао у нашу спаваоницу и рекао ми да су га ухапсили на гробљу док је сахрањивао мајку.

Пружио ми је плави,изгужвани, залепљен коверат.

Када сам га отворио, унутра је била црвена новчаница од 10.000 динара.

 

 

Старешине су сазвале ванредни састанак нашег пука.

Мајор за морал , тако некако се звала та комесарска функција, почео је да нам испира мозак о непријатељима социјализма, братству и јединству наших народа и народности, самоуправљању и власти радничке класе.

Почела је нервоза да ме хвата.

Мајор је одлучно настављао да нећемо скренути са Титовог пута, да непријатељи наше земље вребају на сваком кораку и да морамо да подигнемо моралну и борбену готовост јединице.

И све у том стилу.

Гомила глупости.

Које нисам могао више да слушам.

Изнервиран, устао сам и то гласно рекао.

Не знам тачно које сам реченице употребио.

Углавном окривио сам старешине да су они криви што је Мишковић побегао из касарне и да га нису пустили да посети болесну мајку.

Која је, у међувремену, и умрла.

Оптужио сам старешине да су се понели нечовечно и супротно традицији наше народне војске.

Нису добро проценили овог војника.

Старешине су криве што Мишковић бежи из касарне.

Они су од њега направиле лошег војника.

Захтевао сам да се прекину те идеолошке лажи и да се сучеле са својом кривицом.

Настао је прави скандал.

Мајор је почео да урла као опарен.

Официри су гласно негодовали.

Војска је била скамењена.

Пуковник је покушавао да смири ситуацију.

Углавном, изнервиран том виком официра, демонстративно сам изашао из сале.

 

Отишао сам у кантину на хладно пиво.

После пола сата ушли су остали војници из батерије.

Тапшали су ме по рамену и подржавали.

Након десетак минута ушао је у кантину ћата од Команданта гарнизона и рекао ми је да морам  одмах да дођем у Комадну.

Пре  три месеца када ме је овај исти ћата позвао да се јавим генералу, док сам ја сам окопавао и уређивао цветне алеје у касарни, одбио сам.

Био је дрзак и безобразан. Надобудан.

Тада сам био за њега гуштер.

Сада је био љубазан и пажљив.

„ Молим те, пођи самном. Велика је фрка. Генерал хоће да разговара са тобом.“

 

Ушао сам код генерала у кабинет.

Тамо су седели дебели пуковник, два потпуковника, три мајора и капетан прве класе задужен за обавештајни рад.

 

Генерал је  лагано пушио цигару.

Дим се лењо ваљао кроз летњу запару.

Пре три месеца сам био у овом кабинету.

Сам са генералом.

Који је тражио да ме лично упозна.

Данима ме је гледао кроз прозор како својски радим цветне баште у касарни.

Био је задивљен том посвећеношћу и преданошћу.

Није могао да верује да неко тако домаћински ради.

Радио сам без прекида док све нисам завршио.

Радио сам као да радим своју башту код куће.

Годину дана сам морао да проведем у војсци.

И то је била моја друга кућа.

 

Хтео је да лично упозна таквог војника.

Био је  тада учтив, културан и врло пажљив.

Сада је био намргођен и строг.

 

„ Шта је значила твоја тврдња , војниче, да смо ми старешине криве што је Мишковић лош војник и што стално бежи из касарне?“ –упитао ме је повишеним тоном и завали се у црну фотељу.

 

Стајао сам на средини кабинета.

Официри су седели.

Гледали су ме љутито и подозриво.

Није ми било уопште непријатно.

Волео сам више овакву атмосферу за вођење полемике, него да то радим пред војском.

Знао сам да тада не могу да победим официрску сујету и ограниченост комунистичких питомаца.

 

„ Друже генерале, сматрам да се погрешно поступило према војнику Мишковићу и да је изабрана најгори могући начин да се он покори, да се доведе у ред и да постане примеран војник.“

„ Како то мислиш,војниче?“

„ Казном се овај војник не може да савлада.“

„ Зашто не може?“

„ Казна га само подстиче да поново уради исто дело. Тако постаје у својим очима херој и мисли да је велика фаца међу осталим војницима.“

„ Нисмо имали избора. Морали смо да га кажњавамо.“

„ Грешка! Морали су психолози да уђу у структуру личности овога војника…“

„ Он је деликвент и пропалица!“ – жустро добаци мајор за морал, који ме је на сатанку војног колектива изнервирао.

„ Лопов и преварант!“ –добаци капетан прве класе за безбедност и важно погледа у генерала.

„ Није лопов и није преварант! То могу да докажем.“

„ Како да докажеш?“ – упита генерал, видно заинтересован за ову моју одбрану оптуженог војника.

„ Били смо заједно на стражи и позајмио сам му новац пре бекства из касарне. Он је мени тај новац вратио, мада је послат у затвор.“

„ Вратио ти новац? Лепо. Врло добро. А зашто си му ти позајмио новац?“

„ Тражио ми је.“

„ Дао си му на реч?“

„ Да.“

„ Зашто? Откуд си знао да ће ти вратити новац?“

„ Знао сам. Проценио сам га.“

„ Стварно! Ха! Интереснтно! Врло интересантно! Можемо ли ми да чујемо, какве су то твоје процене биле?“

„ Наравно! Проценио сам да је он добар момак, који је растао у пропалој породици.Сви су се према њему понашали погрешно. Породица, школа, поправни дом и војска. Сви су га непрестално кажњавали.“

„ Какве ми имамо везе са поправним домом?“ – скочи као опарен мајор за морал –„ Молим Вас, друже генерале, не може нас да сврстава са институцијом поправног дома. То је увреда за војску.“

„ Нисам војску поистоветио са поправним домом. Немојте да изврћете моје речи. Говорио сам о казни као репресивној методи која је уништила овога доброг дечка…“

„ Он је пропалица и криминалац!“ –бесно узвикну мајор и сав плану у лицу.

„ Полако,мајоре! Седи доле! Пусти га да говори!“- умеша се дебели пуковник и попреко погледа у мајора.

„ Није пропалица! Није криминалац! Он је дечко који није схваћен. Који није осетио породичну љубав. Који је неисказан и недовршен. Који хоће да буде неко, али не зна да пронађе шта треба да буде. Изгубио се у времену и простору…“

„ Па, шта ти, војниче, хоћеш? Сису да му дамо? Да га подојимо и умотамо у пелене. Да га сваке ноћи старешине успављују! Ово је, младићу, војска! Разумеш! Војска! То сам ти и прошли пут рекао. Ценим твоје факултетско образовање и твој интелект, али, разуми већ једном, он је дошао у војску, Схваташ? У – војску! Казном ћемо га да доведемо у ред! Затвор ће га опаметити!“ – страсно заврши мајор за морал и победоносно погледа по осталим старешинама.

 

Сви су климали главом.

Генерал је заваљен седео и мирно пушио.

Изгледало ми је да ужива у овој расправи.

Као да се намерно повукао.

Остављао ми је довољно простора да се размашем.

То никако нисма хтео да пропустим.

 

„ Слушајте, друже мајоре, када сте већ тако страсно залажете за казну и затвор, можете ли да ми кажете шта су те казне и ти затвори донели до сада?“

„ Како то мислиш шта су донели?“

„ Питам Вас какав је резултат тих казни и тог затварања? Колико овај војник има дана затвора?“

„ Па..не знам тачно..не водим евиденцију.. знам да има доста.“

„ Доста?!? Шта је то доста, друже мајоре? Зар Ви или Ваши подређени нисте могли да извадите евиденцију и да видите да се број дана које је овај војник проведео у затвору и број дана које провео на обуци готово изједначили. Изједначили, друже мајоре! Чујете ли Ви шта Вам говори? Да ли је то нормално, друже мајоре?“

 

Мајор је ћутао.

Није знао шта да каже.

Било му је врло непријатно.

Није навикао да војник овако разговара са њим.

Комесаром за морал.

 

„ Да ли је то нормално? Није нормално! Није! Овај војник није дошао у затвор, него да служи војску. Народну војску! Он није одбио да служи народну војску. Није побегао преко границе.Могао је да побегне из земље, зар не?Али није то урадио. Поштујте то! У свим његовим негативностима, које Ви видите, ово је нешто позитивно што нисте узели у разматрање. Затвором и казном ништа нећете да постигнете. Ево, спреман сам овде да потпишем да ћете потпуно да уништите овог младог човека. Када га уништите, онда он постаје одлична мета, ево, сада ћу да говорим Вашим речима, непријатељима социјализма, самоуправљања, братства и јединства наших народа и народности…“

„ Ти се то, војниче, мени подсмеваш?“

„ Не подсмевам се! Само покушавам да објасним где се праве грешке.Ако се овај војник настави да кажњава, тврдим да ћете га потпуно уништити и да он може да израсте у велики проблем у друштву. Ко ће за то онда да сноси кривицу?“

 

Наста мук у кабинету.

Официри су ме гледали забезекнуто.

Нису научили овако да размишљају.

Учени су да наређење буде извршење.

Све остало је било третирано као непријатељско понашање.

 

Генерал угаси цигарету.

Устаде из столице.

Приђе прозору и широм га отвори.

Окрену се према мени и упита:

 

„ Шта предлажеш, војниче?“

„ Предлажем да срушимо све подигнуте ограде око њега.“

„ Шта то значи?“

„ Пустите га одмах из затвора. Дозволите му да излази у град свакога дана, али мора да…“

„ Свакога дана?!? Ма, дај, војниче, не причај глупости!“ , скочи поново мајор за морал са столице и поче да се церека – „ Хе-хе! Па, тога неће да ухвати читава војна област Далмације. Какве су то глупости?“

„ Престани!“ – бесно повика пуковник и прострели погледом мајора – „ Седи доле! Пусти га да заврши. Немој више да га прекидаш!“

„ Нећу, друже пуковниче! Извините, молим Вас…“ мајор подвуче реп и стропошта се на столоцу.

„ Војниче, настави даље. Слушамо те пажљиво.“

 

Погледао сам у генерала.

Он задовољно климну главом.

Мислим да је схватио који је мој предлог.

 

„ Предлажем да му се дозволи да свакога дана може да изађе у град. Кад он хоће. Не мора никоме да се јавља. Војна полиција не сме да га дира. Нека излази и улази на главну капију.Нека сва војска то види. То је врло важно. Читава касарна нека види да без дозволе улази и излази на главну капију. Али, постоји један услов. Предлажем да ја разговарам са њим у присуству капетана наше батерије. Ако ви донесете ову одлуку, ја сам спреман да му то саопштим. Наравно, уз тај један услов…“

 

„ Који  услов?“ запита нестрпљиво пуковник не могавши да се више суздржи.

 

„ Услов је само један. Свако јутро у 8,00 мора да дође у канцеларију капетана и да капетану и мени исприча шта је јуче радио у граду.“

 

„ Ха-ха!“ насмеја се од срца генерал и поче да намешта косу.

 

„ Не разумем!“ – признаде отворено пуковник –„ Какав је то услов? Зашто да свако јутро реферише шта је радио у граду?“

 

„ Ево, објаснићу.Видите, када се сруше подигнуте ограде око њега и када му буде дозвољено да изађе слободно у град, свакога дана, када он хоће, да излази на главну капију, да га сви виде, онда то више неће бити интересантно за њега.Постаће му то досадно и безвезе. Пошто нема пара, није згодан, није речит, има униформу, он не може да смува никакву пристојну девојку у туристичком граду, неку девојку која би могла да га издржава и тако ће он, потпуно сам, лутати градом као глува кучка и онда ће, што због глади, али још више због друштва, пожурити да се врати у касарну.“

 

„ Одлично!“ – пљесну рукама дебели пуковник, задовољан овом војном стратегијом за трајно уништавање непријатељког положаја –„ А шта мислите, за колико дана ће се то догодити?“

 

Несвесно је почео да ми персира.

 

„ Највише три, друже пуковниче“

 

Генера иступи корак напред.

Удари јако ципелом о ципелу.

Исправи се и гласно рече :

 

„ Прихватам!“

 

Официри по команди устадоше.

Стадоше мирно.

 

„ Другови, слободни сте!“

 

Официри кренуше према вратима кабинета.

Окренем се и пођем и ја.

 

„ Војниче, ти нећеш ни овога пута да попијеш пиће са генералом?“

„ Нећу, друже генерале! Захваљујем! Не пијем пиће са старешинама.“

 

Мишковић је одмах пуштен из затвора.

Капетан и ја смо разговарали са њим.

Био је одушевљен и пресрећан што може свакога дана да иде у град.

Захваљивао ми је и грлио ме.

Ујутру нам је реферисао шта је радио у граду.

Трећи дан није изашао из касарне.

После две недеље је постао дежурни на главној капији.

После месец дана постао је главни дежурни на главној капији.

Одслужио је преостали део војног рока.

Изашао је раније него што је рачунао.

Добио је наградне дане за добро владање.

Београд, 7527.студени, дан двадесет први, Свети Арахангел Михаило

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SHARE