Početna Sadržaj Komentari Katarza

Katarza

648
0
SHARE

Niko se ne bavi suštinskim problemima u društvu. A suštinski problem jeste to da je spoljni dug narastao na 27 milijardi dolara, da je spoljnotrgovinski deficit u prvom kvartalu 2008. narastao za 40 odsto i da je dostigao tri milijarde dolara, da ove godine treba vratiti 5,3 milijarde dolara, da se rasprodaja porodičnog blaga bliži kraju, da je inflacija preko 34 odsto, da je nezaposleno milion ljudi i da više od 60 odsto stanovništva živi na egzistencijalnom minimumu. To su problemi koji moraju da se reše. Ko će ih rešiti? Podlaci ne mogu. Oni moraju da siđu sa vlasti. To je početak preporoda.

Šta škodi narodu? Kineski mudrac Lao Ce odgovara: kad podlaci drže vlast. I to je suština našeg današnjeg problema. I tu suštinu svi znamo, samo se pravimo da to nije tako. Namerno zatvaramo oči i idemo linijom nezameranja i udvorništva, gledajući nekakve svoje sitne interese. I učimo decu da budu takva. A onda se iščuđavamo šta nas je snašlo. I kukamo što stradamo. I što smo siromašni. Kao da nam je neko drugi kriv što smo takvi. Kao da neko drugi treba da reši naše probleme. A glavne probleme pravimo sami sebi, jer smo bolesno sujetni, uobraženi, nadobudni, umišljeni i provincijalno iskompleksirani pred moćnijima. Nismo uspeli da se oslobodimo skorojevićevskog duha palanke. Nismo uspeli, uprkos marketinškim propagandnim floskulama reformatora, nikako da se civilizujemo.

Naša politička oligarhija je ostala zatucana, primitivna, prosta, gramziva i isključiva. Negativnom selekcijom najgori su se dokopali vlasti. Kada podlaci drže vlast, narodu nije dobro. Pokušaj da se petooktobarskim pučem izvrši građanska revolucija u Srbiji propao je na samom početku. Mogu slobodno reći da se prevara desila u toku tog dana nade i očekivanja. I svi smo bili obmanuti. Mali broj nas je to shvatilo odmah, dok je većina građana verovala sve do danas. Cilj građanske revolucije bio je da podlaci više nikada ne dođu na vlast. Da se utemelje institucije sistema, donesu savremeni zakoni, modernizuje i civilizuje čitavo društvo.

Cilj je bio da se stvori efikasna, produktivna i profitabilna privreda, koja će imati ubrzani privredni razvoj. Samo ubrzanim privrednim razvojem mogli smo izaći iz siromaštva i bede u kojoj se i danas većina građana nalazi. Cilj je bio da se stvori pravedno i socijalno uravnoteženo društvo. I da pred sudom pravde odgovaraju svi političari, tajkuni i kriminalci za sve godine koje su nam donele nesreću. Cilj je bio da društvo doživi katarzu. Nažalost, nakon osam godina lažnih reformi ništa se nije ostvarilo od toliko željenog i očekivanog. Naprotiv, današnja situacija u svakom pogledu gora je nego tog dana kada su građani rušili despotski režim. Tada je bar bilo iskrene energije i nade. Danas se sve to izgubilo. Krivce treba tražiti samo u nekadašnjim opozicionarima, a sadašnjim vlastodršcima, koji su potpuno obesmislili politiku i građane gurnuli u socijalnu bedu i kriminal društva u raspadanju. Već sam o tome dovoljno dugo pisao i govorio da je primenjen pogrešan koncept i u pogrešnom konceptu su bili loši i pokvareni ljudi, koji su pohlepno prigrabili instrumente despotske vlasti radi ostvarivanja ličnih interesa. Tako se ništa nije promenilo u totalitarnosti režima. Razlika je bila samo u tome što su partijski reformatori svoj totalitarizam sprovodili uz podršku međunarodne birokratije. Naravno, sve na štetu države Srbije i njenih građana. Partijske oligarhije i tajkuni postajali su sve bogatiji, dok su građani siromašili, zadužujući se kod lihvarskih banaka uz deviznu klauzulu. Epilog tog koncepta, koji se približava kraju jer uskoro više neće imati šta da rasprodaju, biće katastrofalan po građane Srbije. Plašim se samo da ne dođe do onoga što mnogi godinama očekuju i priželjkuju – da se sukobe građani Srbije između sebe oko suprotstavljenih i pogrešnih koncepcija.

Znajući pokvarenost naših političara, ne isključujem ni ovu nesrećnu mogućnost u samoj završnici raspleta dugogodišnje krize. Građanima unapred šaljem opomenu da ne nasedaju na propagande političkih oligarhija, jer su njihove koncepcije štetne i opasne po društvo. Treba potražiti izlaz u nekoj novoj koncepciji i nekim novim ljudima. Društvo tada mora da prođe kroz katarzu. To je neminovno i nužno. Ono što smo propustili tog neispunjenog šestog oktobra, mora da se uradi. Mnoge predloge tada sam iznosio. Operativno govorio šta treba da se radi, ali Đinđić ništa nije prihvatao. On je glavni krivac za sve što se danas dešava. On je imao istorijsku priliku da modernizuje Srbiju. Ali nije bio dorastao istorijskom trenutku. Predlagao sam mu da bude srpski Ernesto Sabato. Takva ličnost je trebala Srbiji. Argentinski pisac je imao apsolutni dignitet i kredibilitet naroda da stane na čelo komisije koja je utvrđivala zločine učinjene za vreme vojne hunte. Argentina je tada smogla snage, ono što nama hronično nedostaje, da se suoči sa tragičnom istinom da je tiranija vojne hunte nanela zločin društvu i da se zbog toga mora suditi generalima koji su bili na čelu države. Suđenje je bilo javno i građani su se suočili sa istinom. To suđenje bilo je početak ozdravljenja argentinskog društva i početak uspostavljanja ponovnog verovanja u pravdu. Tome je posebno doprineo mladi pomoćnik tužioca Luis Morelo koji je imao samo 26 godina, ali dovoljno hrabrosti poput, recimo, Eliota Nesa da se uhvati u koštac sa kriminalnom prošlošću. Ernesto Sabato je bio samo pisac i prihvatio se tako nezahvalne uloge. Đinđić je bio demokratski izabrani premijer. Imao je sve poluge vlasti. Imao je snagu i energiju naroda uz sebe. Imao je i nas, nekolicinu dugogodišnjih prijatelja, koji smo bili vrlo iskusni, dosta toga smo znali i nismo patili od želje da budemo na vlasti. Sve mu se bilo namestilo. Ali on je povlačio pogrešne poteze. Katastrofalne. Štetne po državu i po njega samog. Predlagao sam da umesto smene svih koji su pripadali bivšem režimu, jer mnogi su bili stručnjaci koji su morali da se učlanjuju u vladajuću partiju kako bi sačuvali preduzeća ili institucije – odmah uhapsi Miloševića i njegovu suprugu, njegove najbliže saradnike, naročito vrh državne bezbednosti, da uhapsi nekoliko viđenijih tajkuna i da im se javno sudi za veleizdaju države, organizovani kriminal i korupciju. Predlagao sam da se suđenje prenosi i da država plati svetske medije da o tome neprestalno izveštavaju. To bi bio pravi potez. Smatram da bi to dovelo do neophodno potrebne katarze.

Građani koji su opljačkani, koji su izgubili najmilije, porodice, živote, imovinu i zdravlje, penzioneri koji su dovedeni na rub egzistencije, radnici bez posla, nezaposlena mladež, ratni i civilni invalidi, izbeglice, prevareni veterani i mnogi koji su nastradali nerazumnom politikom despotskog režima bili bi glavni svedoci na tom javnom suđenju. Stručna javnost je morala da učestvuje na strani tužbe. Svedočili bi za sve godine koje su nasilno pojeli skakavci i koje su nas vratile u srednji vek. Takvo suđenje bi dovelo do ozdravljenja srpskog društva. Istina bi pomogla građanima da se oslobode zabluda i da se stide za sve one godine u kojima su svojim glasovima održavali odnarođeni despotski režim na vlasti. Istina bi pomogla novoj vlasti da se napravi jasna lustracija sa svima onima koji su doprineli da se zločin dogodi. Izrečene kazne bi pokazale da je Srbija pravna država i da smo spremni kao narod da sami sebe pogledamo u dušu. Nikakvi pritisci sa strane nam nisu trebali. Nikakve pretnje i ucene Hagom. Srbija je morala sama da se obračuna sa svim onima koji su, zloupotrebljavajući državne institucije i manipulišući uplašenim građanima, vršili zločin ili se bogatili, dok su drugi umirali, preživljavali ili neprestalno siromašili. Bio sam spreman da iznesem sve što sam znao o bogaćenju srpskih tajkuna, jer ih, nažalost, sve dobro znam još od vremena kada nisu ništa imali i kada su nosili bele čarape na tamna odela i musave kravate do pola stomaka.

Srpskim tajkunima najveća kazna bila bi da im se nacionalizuje sva imovina stečena uz pomoć despotskog režima, stečena privilegijama i korupcijom. Njih nije uopšte trebalo hapsiti, izuzev nekih koji bi sami hteli da glume Hodorkovskog, već ih je trebalo pustiti da u novim uslovima, kada im se nacionalizuje imovina, pokažu svoje menadžerske sposobnosti, da nastave da vode te kompanije, da imaju bonus od nekoliko procenata od ostvarenog profita i da od tog bonusa po tržišnim cenama otkupe firme. Između toga da budu u zatvoru i izgube svu imovinu, verujem da bi srpski tajkuni oberučke pristali da ostanu na slobodi i pokažu svoja preduzetnička umeća. Tako bi uradio mudar državnik.

Đinđić nije imao tu državničku mudrost. Ni ovaj moj predlog, poput mnogih drugih, nije prošao. Propala je jedinstvena prilika da se sprovede katarza u društvu. I šta sada? Šta danas da se radi? Danas je sve mnogo teže. Teže nego što je to bilo u oktobarskom prevratu. Teže je jer su političke oligarhije i tajkuni potpuno korumpirali institucije sistema. Monopolizovali su političko tržište i ne dozvoljavaju da se pojavi neka nova politička ideja. Plaše se konkurencije i zbog toga prikazuju sebe kao jedine spasioce, dok su oni drugi izdajice ili su nazadni.

Srbija se nalazi ponovo na istorijskoj prekretnici. Građani moraju da shvate da koncept nije dobar i da mora da se menja. Treba nam novi koncept i trebaju nam novi, stručni i iskusni ljudi. Ako se to ne promeni, svako stvaranje novih koalicija samo je politička kozmetika.

Tabloid broj 154 2008-05-15

SHARE