Početna Tekstovi КАТАРИНА ВЕЛИКА

КАТАРИНА ВЕЛИКА

3458
0
SHARE

РОБЕРТ К. МЕСИ

                                                „КАТАРИНА  ВЕЛИКА“

                                                   / 1729 – 1796 /

 

 

О Месијевом приказу Петра Великог сам већ писао.

 

Ево, сада његовог приказа Катарине Велике, која је ,после низа неуспешених лутања и спотицања наследика Петра Великог, наставила, мада пореклом из Пруске, тачније корени су јој од Лужичких Срба, империјалну политику уздизања и ширења царске Русије.

 

Оно што је свакако најинтересантније да је на чело Русије дошла странкиња, лутеранка, која није говорила руски језик, коју је царица Јелисавета удала за „размаженог,плашљивог,превртљивог,разметљивог,подлог,дволичног,окрут-ног и импотентног“наследника династије Петра III, која је имала само петнаест година, која је прешла у православље и која је, вођена својом великом амбицијом, издржала све невоље да би се уздигла до царице, да би, својом дугом и успешном  владавином од 34 године, показала да странац може, ако се постави у историјске оквире, да верно служи својој новој домовини.

 

Пошто ми данас живимо у унутрашњој окупацији, где један полудели издајник и кукавни,мекушасти конвертит својом наметнутом личном ауторитативном влашћу уништава, према наредби странаца, који му се налазе у свим државним службама, властити народ и домовину, онда је случај Катарине Велике поучан за све оне који хоће да изуче њен живот и да виде да су плаћени странци, стручни у разним областима, од вођења државе преко војске до науке и уметности, значајно допринели издизању Русије из вековне заосталости и непросвећености 240 година дугог монголског ропства.

 

Понављам, због свега што треба да уследи након рушења тоталитарног режима у Србији, због брзог развоја Србије, којим ће се надокнадити овај наш историјски пад у провалију, поред наших најстручнијих људи у Србији, које, на сву срећу, још увек имамо, поред наших паметних и вредних људи у расејању, које треба одмах укључити у општедруштвени препород државе и народа, нама ће требати помоћ и угледних и признатих страних стручњака, које ћемо добро да платимо и да ангажујемо да нам помогну, на исти начин како су Петар Велики и Катарина Велика ангажовали водеће европске стручњаке, ради подизања државних институција и покретања свеопштег друштвеног и економског преображаја Русије.

 

Паметни владари знају како да ангажују неискоришћене потенцијале које имају њихова држава и народ.

Само примитивни и глупи владари се окружују незналицама, плагијаторима, ваздуплоховима, аеродумовима и читавом булументом превараната, шибицара, ниткова, кукавица, лењиваца, нерадника, олоша и пробисвета који, докопавши се власти, почињу одмах да пљачкају и отимају на сваком месту и у свакој прилици, занемарујући историјски задатак које је време поставило пред љих.

 

Амбициозна Катарина је схватила да јој се указала велика историјска прилика да заигра на светској позорници велику историјску улогу ,да постане царица моћне Русије и да настави тамо где је стао Петар Велики, па је потпуно разумљиво да је читав њен живот био посвећен тој њеној улози, коју је прва, мора се то признати, препознала царица Јелисавета.

 

Све остало је било, ако тако могу да кажем, само у функцији ове њене историјске мисије, која је донела Русији ново уздизање. Њених дванаест љубавника, троје деце од три различита миљеника, били су саставни део помоћи царици да до краја одигра ову своју  историјску улогу, да јој олакшају тешко историјско бреме и она, осећајна, нежна, жељна љубави и пажње, никада није дозволила да њена женска слабост, због које је често лила сузе, превлада и пороби њену свету царску дужност да брани и води државу и народ.

Сви њени љубавници су били богато награђивани и отпуштани из дворске службе миљеника, када би их се царица заситила, када би јој постали досадни, када нису схватали где им је место и када су покушавали, попут оног нашег земљака из Чуруга, високог, лепог и учтивог Симе, Симеона, Семјона Зорића,великог ратника и јунака,генерал-лајтанта, који се задржао најкраће време у служби миљеника царице, „ ноћног императора“, јер је хтео, по старом српском обичају, да он, мимо царице, прави своје комбинације, осилио се толико да је чак изазвао на дуеле и царичиног вечитог миљеника, гласине су кружиле и тајног мужа, свемоћног Потемкина, па је царица морала, због његовог српског темперамента ,који је уносио је на двор много невоља, да га пре времена отпусти из службе миљеника и удаљи са двора.

 

Катарина је патила и плакала као жена, али је разумом  царице донослила државне одлуке у интересу њеног народа. Била је поборник просвећене аутократије и испричала је, пред сам крај живота, Потемкиновом ађутанту В.С. Попову, на његово дивљење да је њени поданици слепо извршавају њену вољу и настојање сви да јој угоде, она је одговорила :

 

„ Моје наредбе се не би спроводиле да нису такве да се могу да спроводе.Ви знате са каквим опрезом и промишљеношћу наступам кад оглашавам своје законе. Разматрам околности, слушам савете, питам за мишљење просвећени део становништва, те тако сазнајем какво ће дејство имати моји закони. И тек када сам унапред убеђена да ће бити добро прихваћени, ја издајем заповести, те имам то задовољство да гледам оно што ви називате слепом послушноћу.То су темељи неограничене моћи. Али верујте ми, неће слепо слушати онда кад наредбе нису прилагођене мишљењу народа.“

 

Ово су речи просвећеног аутократе.

 

Упоредите ове речи са политичким незналицама и дилетантима који данас, скривајући се иза лажне представничке демократије, сами доносе државне одлуке, не питајући нити се саветујући са просвећеним делом становништва, јер све држе под цензуром и у медијском мраку.

 

На неколико места у књизи Меси наводи, говорећи о томе колико је Катарина, бежећи од суманутог мужа,који ју је једном стиснутом песницом ударио, али је она то све ћутке издржала, није правила скандале и представу од тога, у тешким данима усамљености и туге читала Монтескјеа, Тацита, Волтера, касније, дописујући се са Волтером и разговарајући са енциклопедистом Дидроом, желећи да пронађе најбољи облик владавине, да она „ настоји да избегне крајности личне моћи и да створи државну управу у којој ће ефикасношћу руководити интелигенција, укратко – добронамеран деспотизам.“

 

Ту Волтерову мисао да разум, а не религија, морају да владају светом, да је најбољи облик владавине добронамеран деспотизам, који мора да буде разуман, а да би био разуман мора да буде и просвећен, а када је просвећен, онда је и ефикасан и добронамеран, Катарина је то у раној младости добро научила и применила у свој владавини, одговарајући Волтеру да он пише  своје теорије о владању друштвом по белој хартији, док она мора да своју владавину пише по кожи људи којим управља.

 

О Катарининој начитаности и образованости, о њеном уметничком укусу, најбоље говоре дела које је читала, писма које је писала најумнијим филозофима тога доба, разговорима које је водила са државницима, војсковођама, архитектама, грађевинарима,вајарима, сликарима и лекарима из Русије и читаве Европе.

Куповина читаве библиотеке енциклопедисте Дидроа и остављање те библиотеке да буде код великог мислиоца док буде жив и куповина преко 4.000 слика највећих светских сликара, које је сместила у Ермитаж, донели су јој углед најпросвећеније владарке тадашње Европе.

 

На самом крају претстављања ове изврсне књиге о Катарини Великој у којој, према моме мишљењу, можете да пронађете узор како се, упркос свим невољама које може да има једна странкиња на челу велике царевине, влада државом и како се задобија поверење и љубав народа, хтео бих да осветлим један историјски тренутак који може да буде интересантан за наше данашње време, када водимо велике расправе како да се скине суманути владар, који ради, попут дебилног Петра III,за странце и који мрзи свој народ и своју државу, на исти начин како је и тај несрећни Петар III мрзео Русију и Русе, док је величао Прусију и Фридриха Великог.

 

Врхунац увреде за државу је био када је цар Петар III поставио за комаданта руске војске свог стрица из Прусије, кнеза Георга Лудвига од Холштајна, који није имао никаквог војног искуства.

 

О именовању дезертера Александра Вулина за министра одбране херојске српске армије и увреди части и угледу војске сада не желим да пишем.

 

Тај историјски тренутак се односи на долазак Катарине Велике на власт.

 

Наиме, Катарина је дошла на власт – државним ударом.

 

Због тога све оне који данас, подржани од аутократске власти једног лудака, отворено говоре о државном удару и позивају војску да изврши државни удар, позивам да узму ову књигу у руке и прочитају како је дошло до државног удара,како је одбрањен руски престо и како је Катарина постала царица.

 

Катарина која је била странкиња.

Катарина која је научила руски.

Катарина која није била у никаквој крвној вези са наследницима Петра Великог.

Катарина која је родила сина Павла, будећег цара, који није био син Петар III, како би наследио династију, него је био син племића Сергеја Салтикова.

По свим мерилима, Катарина је била – узурпаторка престола.

 

Али, Русији је у том тешком тренутку требала Катарина.

Русија је тада имала 20 милиона становника и постојала је опасност да полудели Петар III потпуно Русију  преда у руке Пруској.

 

Меси пише : „ Катарина је била интелигентна, начитана, проницљив судија карактера.Приликом државног удара показала је одлучност и храброст; када се нашла на престолу показала је ширину духа , вољу да опрости, политичку моралност засновану на рационалности и ефикасности на делу.Своју царску појаву ублажавала је смислом за хумор и бритким језиком.“

 

Таква Катарина је у том тренутку спасила Русију пропасти.

 

На престо је ступила уз подршку војске, цркве, већине племства и Петрограђана, а сви су јој помогли зато што су њена личност и нарав биле у општој супротности са неспособношћу која је преовладала код њеног мужа.“

 

Значи, постојала је општа сагласност водећих институција у држави да се изврши државни удар, јер је то било једино решење да се Русија спаси.

Никакви појединачни јуродиви авантурист нису могли то да ураде.

 

Молим све оне који позивајуданас  на државни удар да узму  ову књигу у руке.

 

Књигу у шаке, незналице!

 

Научићете како се мудра Катарина Велика одбранила и од тих првобораца државног удара, тих нових моћника који су желели да наплате своје учешће у државном удару, како је њихове личне апетите за парама, похлепу, сујету и жедњу за моћи успела вешто да нахрани и стави под своју контролу, да би могла да управља државом у интересу народа.

 

Књигу у шаке, лењивци!

Немојте да брабоњате о ономе о чему ништа не знате.

Немојте да народ гурате у већу несрећу.

Послушајте мудрог Доситеја Обрадовића.

Књиге, браћо моја, а не звона и прапорце!

 

Београд, 21.04.2018

 

 

SHARE