КАРАЂОРЂЕ
Неки ми пишу да нам данас треба – Карађорђе!
Вожд који ће да дигне устанак.
И који ће да нас ослободи унутрашње окупације.
Који ће да уведе ред у државу.
Чврста рука праведника.
Који после поставља своју династију.
Прича о Карађорђу је, заправо, прича о нашој немоћи.
Причају је они који немају куражи.
Тачније, србски речено,који немају – муда!
Они чекају да неко други уради оно што они не смеју.
И мисле да ћемо тако да се спасимо.
Нећемо!
Браћо и сестре, то је погрешан пут.
Причао о Карађођу је данас историјски погрешна.
Политички штетна.
Враћа нас у доба култа личности и тоталитаризма.
Ми смо управо упали у трагедију због култа личности.
И због тога што смо задржали тоталитаризам.
Ако хоћемо да се ослободимо зла, онда морамо да срушимо тоталитаризам.
То је услов свих услова нашег избављења.
Када срушимо тоталитаризам, култ личности одмах пада.
Нема више на чему да се уздиже.
За рушење тоталитаризма нам не треба Карађорђе.
Требају нам просвећени и одлучни људи, који бране принципе заједнице.
Који су спремни да се заједно боримо против наметнуте окупације.
Људи који су поштени, стручни, радни, родољуби и духовно устројени.
Који знају тимски да раде и који се не ангажују из личног интереса.
Људи који не желе да буду власт и који хоће да поставе како ће да изгледа нови политички и економски систем.
Људи који промишљају и који су визионари наше будућности.
Људи који се жртвују за спас државе и народа.
Све што јавно радимо, мора бити у интересу Србије.
Не у мом или вашем личном интересу, интересу неког новог Карађорђа, Милоша и њихових династија, него у интересу заједнице.
На тај начин рушимо гвоздени закон олигархије.
Који се кроз историју одржао.
Ми, господо друго, данас хоћемо да срушимо тај гвоздени закон историје.
Хоћемо да га заменимо новим политичким системом -директне демократије и владавине стручњака.
То што ми хоћемо, неки Карађорђе неће.
И зато нам не треба никакав Карађорђе.
Који ће, због наше малодушности, кукавичлука и конформизма, да нам наметне своју династију.
И ту се разликујемо од свих вас, који сањате Карађорђа.
И ништа не радите.
Блејите и чекате да нас неко ослободи.
Е, ми нећемо да чекамо.
Верујемо да сами можемо да се ослободимо.
Без Карађорђа.
Снагом нове политичке идеје.
Коју морају да прихвате и кандидати за Карађорђа.
Ако воле Срију.
Ако то раде због себе, онда нам нису потребни.
Не уклапају се у ново друштво, које желимо да изградимо.
Београд, 7532.г. трешњар
