Ekonomista Branko Dragaš tvrdi da će “investicioni fondovi razbiti parazitske banke i druge finansijske monopole, donoseći toliko potrebnu dinamiku finansijskom tržištu”. U svom oštrom komentaru, on ukazuje na činjenicu da poslovne banke u Srbiji uzimaju novac od štediša i deponenata po ceni od 3-5 posto godišnje i da te iste pare, uz obaveznu deviznu klauzulu, posle plasiraju obračunavajući kamatu od 20 do 40 procenata. Da nije bilo investicionih fondova, dodaje Dragaš, najbogatiji čovek na svetu Bil Gejts, ne bi imao imetak od 42 milijarde dolara, već bi još uvek sedeo u svojoj garaži i čekao da ga neki bančin referent pozove na razgovor.
Bez obzira na kratkotrajni konjunkturni zastoj, ovogodišnji zamah Beogradske berze (rast prestižnog indeksa Beleks-15 za 64,16 posto) kao da je pokrenuo finansijsko sazrevanje srpskog društva. Ako su takvu zaradu donosile najlikvidnije hartije na domaćem tržištu kapitala, s tim da se zarada na nekim manje upadljivim papirima merila stotinama procenata, onda je shvatljivo što je i prosečni građanin počeo da se preračunava i da prebira po svojim džepovima. Svest o isplativosti investiranja u hartije od vrednosti širom je otvorila vrata investicionim fondovima. Srpska finansijska scena time je dobila poslednju, po mnogima, najvažniju kariku.
Ekonomista Branko Dragaš tvrdi da će “investicioni fondovi razbiti parazitske banke i druge finansijske monopole, donoseći toliko potrebnu dinamiku finansijskom tržištu”. U svom oštrom komentaru, on ukazuje na činjenicu da poslovne banke u Srbiji uzimaju novac od štediša i deponenata po ceni od 3-5 posto godišnje i da te iste pare, uz obaveznu deviznu klauzulu, posle plasiraju obračunavajući kamatu od 20 do 40 procenata. Da nije bilo investicionih fondova, dodaje Dragaš, najbogatiji čovek na svetu Bil Gejts, ne bi imao imetak od 42 milijarde dolara, već bi još uvek sedeo u svojoj garaži i čekao da ga neki bančin referent pozove na razgovor.
Investicioni fondovi nisu izum novijeg vremena. Preteče investicionih fondova nastale su još u XIX veku. Berzanski analitičar “Dnevnika” Nenad Gujaničić pisao je da je holandski kralj Viljem Prvi, još 1822. godine u Briselu oformio prvi investicioni fond. Nešto kasnije oni postaju veoma popularni u Engleskoj i Škotskoj, ali je do pune ekspanzije došlo dvadesetih godina prošlog veka, kada su špekulativni interesi pokrenuli otvaranje brojnih zatvorenih fondova.
Krah finansijskog tržišta 1929. godine uništio je najveći broj zatvorenih investicionih fondova. Prvi savremeni otvoreni fond – “Masačusets Investors Trast”, stvoren je 1924. godine sa portfoliom od 45 akcija i aktivom vrednom 50.000 dolara. Ovaj fond, piše Gujaničić, uveo je koncept koji predstavlja pravu revoluciju u investiranju: kontinuirano prodavanje novih akcija i otkupljivanje akcija koje mogu uvek biti prodate prema trenutnoj vrednosti aktive fonda. Ovaj fond još uvek posluje, danas pod nazivom “Stejt Strit Resirč” i neke njegove procene govorile su da je 10.000 dolara, uloženih 1924. godine, sedam decenija kasnije vredelo oko 40 miliona dolara.
Velika ekonomska kriza dovela je u pitanje popularnost investicionih fondova. Oporavak je došao četrdesetih-pedesetih godina prošlog veka, ali je prava ekspanzija nastala osamdesetih godina, kada su ustanovljeni brojni fondovi, čije poslovanje nije počivalo samo na akcijama, već i na drugim finansijskim instrumentima. Procenjuje se da je u SAD, 1980. godine samo 5,7 odsto domaćinstava posedovalo akcije investicionih fondova, da bi danas 70 miliona pojedinaca u skoro 40 miliona domaćinstava držalo u svojim ruka oko 80 procenata akcija investicionih fondova.
Sem što popravljaju opštu investicionu klimu, investicioni fondovi su značajni zbog još dva razloga. Oni nisu strateški investitori i ne teže dugoročnijem boravku u vlasničkoj strukturi nekog preduzeća, već im je najvažniji interes kapitalna dobit. Njihova računica je jednostavna: kupujemo akcije da bi ih sutra skuplje prodali. Stoga se zalažu za restrukturiranje kompanija čije akcije poseduju, za bolje korporativno upravljanje i veću korporativnu odgovornost, za podizanje ukupnih performansi preduzeća, jer samo tako njihovi vlasnički papiri mogu računati na bolju cenu.
Investicioni fondovi po pravilu kupuju manje vlasničke pakete pa se, posredno, javljaju kao neka vrsta zaštite sitnih akcionara. Kao jedna od najznačajnijih karika korporativne ekonomije, investicioni fondovi su brana obezvređivanju uloga malih akcionara i njihovoj marginalizaciji. Tamo gde su oni uključeni u igru, teško se može dogoditi da onaj koji dođe do kontrolnog paketa, svesno obara vrednost akcija malih vlasnika.
Zarade koje donosi novac uložen u investicione fondove, po pravilu je veći od kamata koje banke odobravaju, ne samo na štednju po viđenju, već i na oročene uloge. Naravno, one su manje od mogućih zarada na najlikvidnijim berzanskim papirima, ali za takve prihode imaoci kapitala sem znanja, moraju imati i potrebnu dozu spremnosti na rizik i finansijski avanturizam. Prošle godine su slovenački investicioni fondovi donosili prihod od prosečnih 20 procenata, mađarski od 32 posto, češki od 28 procenata, a poljski od čak 44 posto.
Mada u Srbiji zvanično posluju tek nekoliko meseci, neki pokazatelji već govore o isplativosti ulaganja u investicione fondove. Ako je neko početkom marta uložio 5.000 evra u prvi investicioni fond na tržištu Srbije – “Delta plus”, krajem ove nedelje raspolagao je sa 6.500 evra. Za samo dva i po meseca vrednost investicione jedinice “Delta plusa” porasla je za oko 35 posto, a imovina fonda skočila je na više od 15 miliona evra. Drugi investicioni fond “Fima Proaktiv”, koji posluje tek nešto više od mesec dana, povećao je vrednost imovine na više od 11 miliona evra, uz rast investicione jedinice od 6,4 posto. “Dnevnikov” berzanski analitičar Nenad Gujaničić smatra da se, s razlogom, može očekivati da investicioni fondovi usisaju bar deo od onih četiri milijarde evra, koje stoje neuposlene u rukama građana Srbije.
Da li je sve tako lepo i ružičasto ili ulaganje u investicione fondove nosi i određene rizike? Velika ekonomska kriza iz tridesetih godina prošlog veka pokazala je da špekulanti mogu da naduvaju investicioni balon do pucanja. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Boško Živković smatra da su investicioni fondovi, ako posluju u zakonski neregulisanom ambijentu, veoma opasni igrači. Češko iskustvo, gde su se investicioni fondovi pojavili pre donošenja potrebnih zakonskih rešenja, bogato je fingiranim stečajevima i širokom pljačkom malih investitora. Zato je profesor Živković, pre nego što je i donet Zakon o investicionim fondovima, pledirao da se u njega ugrade jako stroge odredbe. Ne bi bilo dobro, ako bi se slobodni kapital, koji tek što se spustio u finansijske vode, uverio da te odredbe i nisu tako stroge.
Upošljavanje rasutog kapitala
Investicioni fondovi su nastali kao izraz potrebe da se uposli rasuti kapital miliona malih vlasnika. Onima koji nemaju vremena, a ni znanja da vode sopstveni portfolio akcija, investicioni fondovi su ponudili usluge investicionog menadžmenta i prateći računovodstveni servis. Profesor Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu dr Stojan Dabić navodi da investicioni fondovi upošljavaju veoma spretne menadžere, koji za svakog klijenta prave poseban akcijski portfolio (kupuju deonice različitih firmi), čime snižavaju rizik ulaganja, a zaradu čine izvesnijom.
Vladimir Harak
Dnevnik 09.06.2007
