Nakon izvršene Petooktobarske revolucije pozvao me je Mandatar da razgovaramo o ekonomskom programu za brzi privredni razvoj Srbije. Nalazio sam se u obilasku preduzeæa i namera mi je bila da rendgenski snimim trenutno stanje privrede radi izrade biznis planova za buduæe investitore. Smatrao sam da bez tog realnog sagledavanja stanja ne možemo krenuti nikuda. Nažalost, spremala se Velika Prevara.
Veæ posle nekoliko nedelja funkcionisanja nove vlasti, koja zvanièno nije uzela vlast, video sam da se iza brda nešto opasno valja. Poèeo sam da pišem o prevrtaèima koji preko noæi menjaju ideologiju. Mandatar mi je ponudio da biram mesto u vlasti. Moj uslov je bio da se otvori javna rasprava o tipu reformi koje su neophodne Srbiji i da odredimo nacionalnu strategiju razvoja. Tražio sam da se, nakon utvrðivanja strategije, propiše konkurs za svaku javnu funkciju i tako privuèemo sve struène ljude iz zemlje i rasejanja, bez obzira na politièku pripadnost, da pronaðu svoje mesto u ekonomskom preporodu Srbije.
Mandatar je smatrao da to nije potrebno i da oni imaju bolji program razvoja. Koji je program razvoja? Donacije i dolazak stranih kompanija. Oni æe razviti Srbiju. Šta æemo mi raditi? Ubiraæemo poreze i vladati. Oštro sam se suprotstavio tom parazitskom konceptu i rekao mu, prilièno oštro i bez biranja reèi, da æe takav koncept završiti argentinskim scenariom. Nastaæe opšta pobuna na ulicama od strane siromašnih, nezaposlenih i prevarenih graðana. Mandatar to nije verovao. Smatrao je da je revolucija srušila jedan demonski režim i da demokratska vlast više nema nikakvu konkurenciju i da æe oni vladati narednih dvadeset godina. Taèno toliko! Dvadeset godina!
Nisam mogao da prihvatim takvu glupost. A ko æe ti sprovoditi taj program bez privrednog razvoja? Kada mi je saopštio imena ljudi koji æe biti u njegovom kabinetu ostao sam zaprepašæen. Odbio sam bilo kakvu saradnju i zahvalio sam mu se na pozivu. Usledili su novi pozivi i pritisci naših zajednièkih opozicionih prijatelja, da bi na kraju, pristao da budem njegov lièni savetnik. Bez imenovanja i bez funkcija. Na reè! Savetnik koji æe izneti svoj program i neæe polagati raèune nikom osim samom mandataru. On je to obelodanio na Novom RTS pred decembarske izbore 2000 god.
Teška srca sam prihvatio. Prihvatio sam svestan da æu iz te politièke prièe izaæi ponižen. Ali to je bio moj lièni doprinos novoj vlasti. Nakon toga niko nije mogao da mi prebaci bilo šta. Pokušao sam i nisam uspeo. Moj koncept pokretanja proizvodnje u Srbiji bazirao se na investicijama, a ne na donacijama. Siromašnog i gladnog je trebalo nauèiti da peca ribu, a ne da mu se deli milostinja. Smatrao sam da treba pokrenuti – srpski „new deal“. Razvojne poslove koji æe pokrenuti privredu. Mandataru sam detaljno iznosio šta treba da radi. Bio sam iskren. Želeo sam da uspe, jer bi to bio uspeh svih nas.
Nije vredelo! Uzalud! Mandatar, nažalost nije razumeo. Nije bio èovek iz privrede. Nikada nije stvarao novu vrednost. Nikada nije zaraðivao na tržištu. Krenuo je preèicom ne shvatajuæi da je to pogrešan put. Od mnogih predloga koje sam mu iznosio, neki su objavljeni 05/10/2001 u knjizi „Kuda ide Srbija?“, bilo je originalnih ideja koje nikada nisu ni razmatrane, a kamoli ostvarene. Kako je danas pred parlamentom predlog o koncesiji autoputa Horgoš – Južni Jadran i izgradnja autoputa E – 736, želim da iznesem svoje stavove iz novembra 2000 godine. Predlagao sam da sami otpoènemo da gradimo autoputeve praveæi akcionarsko društvo svih graðana Srbije i naših ljudi u rasejanju koji æe, ukoliko im se iznese profitabilnost projekta, pristati da ulažu u autoput. Istovremeno, trebalo je pokrenuti graðevinsku operativu koja je mogla da bude izvoðaè tog velikog posla. Predložio sam da se prvo uradi deonica puta Beograd – Novi Sad i da se odmah zaposli 50.000 ljudi na izgradnji i angažuje nekoliko hiljada mašina. Rok izgradnje bi bio najkasnije 6 meseci i investitori bi veæ posle prve godine poèeli da dobijaju dividende.
Radi dobijanja poverenja graðana predlagao sam da akcije budu nominovane na 5 evra i 10 evra kako bi sitni ulagaèi dobili priliku da plasiraju slobodna sredstva. Tako bi nekoliko miliona ljudi poèelo da ulaže. Autoput bi se završio pre roka i poèeo bi da donosi prihode. Razvila bi se Berza i mali investitori bi pratili kotacije akcija. Marketinška kampanja na RTS, svake veèeri 15 minuta pre Dnevnika, opismenila bi graðane Srbije i nauèila ih kako funkcionišu finansijska tržišta. Umesto vremenske prognoze i izveštaja iz kladionice, graðani bi pratili kretanje akcija na Berzi.
Tako bi otpoèeo novi investicioni ciklus, graðevinska operativa bi se zaposlila, 50.000 radnika bi primali meseène plate i 50.000 porodica bi svakodnevno ulazile u prodavnice da kupe robu šro bi dovelo do poveæanja prometa prodavnica, što bi dovelo do poveæanja nabavki, što bi poveæalo proizvodnju u fabrikama i što bi, na kraju, poveæalo ukupnu proizvodnost u državi. Srbija bi se brzo pokrenula iz mrtvila i letargije. Menadžeri bi u akcionarskim društvima radili za platu od jednog evra godišnje i dobijali bi na kraju poslovne godine bonuse od ostvarene dobiti. Na taj naèin bi se izgradio autoput N. Sad – Horgoš i autoput Beograd – Èaèak. Danas bi, siguran sam u to, doveli auto put do crnogorske granice.
Nažalost, moji predlozi nisu prošli. Mandatar nije shvatao znaèaj izgradnje autoputa. Nešto kasnije, taènije oktobra 2002 godine, održala se konferencija u Beèu na kojoj su o razvoju saobraæaja u Evropi govorili predstavnici raznih vlada, meðunarodnih udruženja, struènih grupacija i privatnih investitora. Zakljuèak je bio jedinstven. Predloženo je zemljama iz Istoène Evrope da same grade autoputeve razvojem akcionarskih društava i investicionih fondova. Taèno kako sam predlagao. Ni to nije opametilo malograðane na vlasti. Sujetni i narcisoidni nisu hteli da prihvate nièije ideje.
Pošto danas znamo da su banke privukle deviznu štednju graðana u iznosu od preko 2 milijarde evra, to je najbolji dokaz da smo ta sredstva mogli da stavimo u funkciju privrednog razvoja. Zašto bi graðanin nosio devize na štednju u banke po kamati od 3 – 5 odsto godišnje, ako mu investicija u autoput može doneti 8 – 12 odsto godišnje? Gde je veæi interes? Zašto graðanima nije data prilika da biraju gde æe ulagati?
Namerno je sve to izbegnuto. Zamislite koliko bi naših ljudi iz rasejanja htelo da ulaže novac u takve investicione projekte. Mnogi poslovni partneri iz sveta bi investirali u izgradnju naših puteva da bi zaradili. Nažalost, ništa od toga nije ostvareno. Danas dobijamo predlog Zakona o koncesiji. To je kapitalna prevara. Poslanici Skupštine ne treba da glasaju za taj predlog Zakona jer je suprotan našim državnim i nacionalnim interesima.
Ima tu niz nelogiènosti. Raspisuje se jedna koncesija za dva pravca. Daje se moguænost koncesionaru da koristi veæ postojeæu mrežu i da ubira prihode kako bi bio zainteresovan za izgradnju novog autoputa. To je neuobièajeno. Nikad se tako nešto ne daje koncesionaru. Na relaciji Subotica – Novi Sad godišnje se ubere 10 miliona evra, na relaciji Beograd – Novi Sad godišnji prihod je 12 milona evra. Kalkulacija pokazuje da se uložena sredstva, pri poveæanju cene putarine kako se najavljuje, mogu vratiti za 10 godina. Koncesionar æe u preostalih 15 godina ubirati èist profit. Zašto naša država i naši graðani ne bi ubirali taj profit?
Posebno je važno napomenuti da postoji velika opasnost da država prihvati obavezu da garantuje za podatke koje je dala koncesionaru, kao što je dnevni promet vozila. Ukoliko autoput ostvari manji promet od predviðenog, država je dužna da koncesionaru nadoknadi štetu. Živeli! Pravi posao! Korupcija æe biti velika! Država je garant koncesionaru. Može se desiti da napravimo velike greške kao što su napravile Hrvatska, Portugal i Maðarska. Portugalska vlada je razna zakašnjenja morala da plati koncesionaru iz budžeta dodatnih 1,5 milijardi evra više od onog što je planirano. Hrvatska vlada je platila visoku cenu koncesionaru za autoput Zagreb – Rijeka zbog manjkavosti ugovora. Arbitraža je naterala državu da plati. To je poveæalo zaduženost zemlje. Maðarska je preuzela na sebe obaveze da bi spasila koncesionara.
Iskustva iz dosadašnjih koncesija govore da 55 odsto prvobitnih ugovora podleže ponovnim pregovorima, tako da država mora da obezbedi dodatne garancije. UN je analizirala koncesije u 17 zemalja i preporuèuju vladama da dobro preispitaju da li je projekat koncesija zaista dobar. MMF preporuèuje da se prvo daju manje koncesije. U Srbiji se sprema kapitalna prevara. Graðani Srbije moraju da znaju istinu. Zato pišem i opominjem. Ustanite, graðani pokorni, i spreèite pljaèku.
Svedok 1. novembar 2005.
