KAMPANJA
piše : Branko Dragaš, 26.04.2012
Kampanja je organizovano delovanje u kratkom vremenskom periodu, radi postizanja određenih i konkretnih rezultata.Kampanja otkupa ,recimo,šećerne repe je vađenje šećerne repe,transport i skadištenje u šečeranu u konkretnom vremenskom periodu,koji je određen i koji mora da se radi baš u tom trenutku.Ne može u nekom drugom.Ne može ranije.Ne može kasnije.Mora onda kada je struka rekla. U struci i biznisu nema demokratije. Tu vlada samo hijerarhija. Zna se ko šta zna i za šta ko odgovara. Nema samoupravljanja niti političkog blebetanja.Dela govore.Reči samo smetaju da se vidi realizacija posla. Reči su suvišne.
Kampanju otkupa šečerne repe ne možete da sprovodite, ako pre toga niste imali kampanju oranja i sađenja te iste repe,ako niste primenjivali sva uputstva nauke za gajenje repe, pa ako ste sve to na vreme pripremili i ako su vremenske prilike bile dobre, ako je rod dobar, onda kampanja otkupa ima svoj smisao.Ako ste vi propustili sve moguće rokove, ako niste primenili agrotehničke mere predviđene za šećernu repu,ako niste zasadili i negovali šećernu repu, onda vam ne treba nikakva kampanja otkupa jer vi nemate šta da otkupite.Narod bi rekao, kako si sejao tako ćeš da ženješ. Ako nisi sejao, nemaš šta da ženješ i svaka tvoja kampanja je promašena.
Isto važi i za druge kampanje.
Recimo, navešću još jedan primer, vezano za učenje. Obično se kaže za nekoga on je –kampanjac. To znači da ne uči na vreme, da ne uči sistematično, da ne uči svakoga dana, nego čeka da mu se gradivo nagomila i onda, uoči ispita,počinje kampanja učenja. Počinje nervoza,napetost,stres, piju se kafe, gutaju sedativi, uči se dan i noć, uči se do iznemoglosti,nasilno se u glavu guraju more podataka za kratko vreme, maltretira se čitava porodica, život sa kampanjcem tih dana ili nedelja postaje nesnosan,svima se smuči u porodici njegovo studiranje,svi su u stresu,svi se plaše za život neodgovornog lenjivca i kampanjca, svima njegovo hazarderstvo smeta i svi jedva čekaju da ispiti prođu, da studiranje prođe i da se napokon svi odmore od tog kampanjskog načina rada.
Slično je i sa političkim kampanjama. Svima su nam se smučili i političari i njihove kampanje. Pristojan i normalan čovek to ne gleda. Ne gleda zbog lične higijene. Ne želi da se nervira i da mu neki politički i ostrašćeni ološ vređa inteligenciju.
Moraju li političke kampanje da izgledaju tako?
Ne moraju. Ako političari rade stalno na svom političkom programu, ako su vredni,pošteni i odgovorni, ako su posvećeni svom poslu, ako rade u interesu građana, ako rade u interesu društvene zajednice, onda tim političarima ni ne treba kampanja. Šta će im kampanja? Ako oni za četri godine svoje vladavine nisu ništa postigli, ako su uništili privredu,opljačkali građane, ako su građani ostali nezaposleni i siromašni, ako je društvo u raspadu,socijalni kriminal u porastu,ako su zadužili zemlju i sve nas uveli u dužničko ropstvo, onda takvim političarima nikakva kampanja ne može da pomogne. Takvi političari moraju da budu poraženi na izborima.Nikakvo potkupljivanje birača im ne može pomoći.Oni moraju da budu smenjeni i bačeni na smetište istorije.
Današnja politička kampanja Borisa Tadića, Dragama Đilasa, Ivice Dačića, Mlađana Dinkića i Čedomira Jovanovića mi deluju kao šminkanje političkog mrtvaca. Njihova kampanja i novac koji se troši za novo varanje naivnih birača ,njihova lažna obećanja o boljem životu, samo su u funkciji njihovog političkog opstanka i borbe za život, jer svi oni moraju da odgovaraju na sudu naroda i da dobiju zaslužene zatvorske kazne zbog veleizdaje države i namernog rasprodavanja državne teritorije, uništavanja privrede i pljačkanja građana Srbije.
Građani Srbije treba da mere učinak političara samo na osnovu ostvarenih rezultata.Šta su građani dobili ili izgubili u vreme vladavine tog političara. Ako dobijate, glasate za njega.Ako gubite, ne glasate.Političarima se daje ili uskraćuju poverenje na osnovu konkretnih rezultata njihovog rada. To bi trebalo da bude merilo za glasanje građana.Tako bar ja mislim.Nažalost, tako ne glasaju naši građani. Prosto je neverovatno kako građani glasaju. To je zapanjujuće. Recimo, znam mnoge žene koje su glasale za Tadića zato što je lep.Znam mnoge žene i muškarce koji su iz istog razloga glasali za Miloševića.Neki glasaju kako im muž kaže, a neki kako otac porodice odluči.Neki glasaju jer se plaše vlasnika firme ili šefa u kancelariji.Neki glasaju iz – inata! Neka sve propadne! Neki,opet, glasaju jer im je svejedno.Svi su isti i nije važno za koga glasate.Neki glasaju zato što su dobili 100gr kafe, a neki jer su za sedvič i sok išli na promociju završne kampanje u Beograd.Neki dobijaju pakete.Nekima obećavaju poslove.Neki veruju svemu što dolazi sa televizije.
Tragedija naše demokratije je što su naši birači naivni,politički neobrazovani,nepismeni,što su povodljivi, što su izmanipulisani i lakoverni.Nema otrežnjenja takvih birača, dok se ne desi lični krah. Nema buđenja dok većina birača ne bude pogođena direktno po džepu. Kada će to da se desi? Prema mome proračunu kada državna kasa bude potpuno prazna i kada budžetski korisnici ne budu primili svoju platu. Kada 600.000 ljudi ne dobiju plate i 1.700.000 penzionera. Potrebno je samo jedan dan da se to desi i da izbije socijalna revolucija. Građani žive ispod svakog egzistencijalnog minimuma.Dovoljno je jedan dan da se ne isplste plate i penzije i dolazi do sloma sistema.
To vreme se brzo približava. Sigurno dolazi,jer je matematika neumoljiva.
Svest o promeni sistema doćiće iz gladne utrobe.
Građani će izliti nezadovoljstvo na ulicama gradova. Tako će početi socijalna revolucija.
Novi političari,koji preuzmu vođenje države, neće imati pravo na grešku.Neće ni dobiti onih sto prvih dana vladanja,kada niko ne sme da ih dira.Nevolja će biti toliko velika da će političari na vlasti morati da rade velikom brzinom. Sve će biti na ivici noža i građani će biti najveće žrtve svoje naivnosti i lakovernosti.
Navodim ovde jedan članak „Zamrzivači“,koga sam pisao odmah posle mog izlaska sa ratišta 1999,kada su zlikovci iz NATO alijanse uterivali demokratiju u Srbiju bombama sa osiromašenim uranijom. Suština tog moga članka je bila da Miloševiću treba suditi za veleizdaju države, jer nas je gurnuo u rat sa devetnaest najmoćnijih država sveta, da nas je doveo u bezizlazan položaj svojom sumanutom i nadmenom politikom,da smo surovo kažnjeni i da smo sve to mogli da izbegnemo da je bilo državničke mudrosti i nacionalne strategije.Pošto toga nije bilo, onda je nakon završene kapitulacije, bahatog i bandoglavog Miloševića trebalo izvesti na suđenje i trebalo ga je osuditi na najstrožu kaznu zbog izdaje srpskih nacionalnih interesa,zbog smrti preko tri hiljade ljudi i zbog ugrožavanja zdravlja svih građana Srbije.To se, nažalost,uprkos mojim nastojanjima , nije dogodilo.
Šta se dogodilo? Kako je završen rat sa NATO alijansom?
Rat sa NATO alijansom je završen kada su NATO snage pogodile elektroenergetski sistem, kada su građani Srbije ostali bez struje i kada je napaljeni mali Srbin, koji je podržavao sve ratove do poslednje kapi krvi svoga komšije ili svoga kolege,samo da on nije u zoni ratnog dejstva, kada je taj mali Srbin ostao bez struje, kada u njegovom stanu nije bilo struje satima, kada su i zamrzivači ostali bez struje,kada su počeli u zamrzivaču da se tope svinjske i teleće butkice, Đavo je zaista odneo šalu,tek tada je mali Srbin shvatio svu ozbiljnost rata,tek tada je on shvatio da je ugrožen njegov stomak, da se meso u zamrzivaču brzo otapa,da ne vredi više da se kurčimo, da je NATO jači od nas i da je najbolje da se što pre potpiše kapitulacija i spasi, ako se već spasiti može, meso koje se počelo topiti i koje može da se pokvari,kakva šteta,pa će mali rodoljubivi Srbin,koji je bombarovanje gledao sa balkona kao nekakav novogodišnji vatromet, kao nekakvo zajebavanje obesne dece iz kraja,ukoliko se i dalje nastavi takva ratna igranka njegovog suludog Vođe, sigurno ostati bez hrane,ostaće gladan , neće imati šta da jede, pa je zato najbolje da se Sloba –sloboda odmah smeni, da se potpiše kapitulacija i da se pusti struja.
Tek kada su zamrzivači vrisnuli ,mali rodoljubivi Srbin,koji je stalno glasao za svoga Slobu- slobodu,koji je podržavao njegovo zajebavanje i inaćenje protiv čitavog sveta,shvatio je da je prevaren,da ludak vodi zemlju u provaliju i da Slobo mora da ode, da on neće više da glasa za tog ludaka na vlasti. Mali Srbin je pao u depresiju, nije mogao više psihički da gleda šta se dešava,tražio je da se što pre potpiše nacionalna kapitulacija, jer su se ispod zamrzivača počele stvarati opasne lokvice vode,nema više vremena za gubljenje i otezanje,otpor novom svetskom poretku je besmislen,treba prihvatiti sve zahteve NATO snaga,jer su oni jači od nas i ne možemo više da se borimo sa njima.
To da mi ne možemo da se borimo sami sa NATO snagama bilo je jasno svakom pametnom čoveku u Srbiji, ali to nije dopiralo do usijane glave Miloševića, koji je ložio narod na priču o nebeskom narodu i na prkosnom protivljenju upravljačima sveta. Upravljači sveta? Ma, ko ih jebe? Mi smo jači i od sudbine.NATO? Ma,ko ih jebe! Pobedićemo mi taj jebeni NATO. Gađaćemo njihove fantome i avakse protivazdušnim topovima iz staljinističkog vremena,koji mogu da dobace do prvih oblaka,a kada nam nestane protivvazdušne municije, gađaćemo NATO avione praznim parolama i idejama o svetskoj revoluciji osiromašenog proletarijata u razvijenim zemljama. Samo da izdržimo! Još malo! Proletarijat iz razvijenih zemalja sprema pobunu protiv Gvozdene pete. Mi,Srbi, smo navikli da ginemo i suludo prinosimo žrtve na oltar svetske istorije. Samo još malo da izdržimo. Neka naša deca ginu od bombi!Neka nam truju zemlju osiromašenim uranijumom! Samo još malo da izdržimo! Svetska revolucija to traži od nas Srba. I taman smo trebali da slavimo pobedu nad imperijalističkim silama zla, kada se neko od tih krstaša setio, zamislite kakav podlac i prevarant, da nam gađa energetska postrojenja,da narod ostane bez struje, da mali Srbin ostane u mraku, da ne može da gleda svog Voljenog vođu na televiziji, da mu zamrzivači počnu da se otapaju,kakva nacionalna tragedija i sramota, da stradaju poslednje zalihe smrznutih svinjskih i telećih butkica, i da borbeni rodoljubac, koji se sakrio u dubini skloništa,mora da pristane, posle prvih kapi vode ispod zamrzivača i svesti šta se može desiti sa zamrznutim butkicama,da se hitno,što hitnije, potpiše nacionalna kapitulacija i obezbedi normalno napajanje struje za sve zamrzivače u obećanoj zemlji.
Tako smo kapitulirali.
Tako je Milošević izgubio vlast.
Nije bilo promene,dok se tragedija nije dovela do kraja.
Šta će se sada dešavati?
Moramo li stalno da udaramo u zid da shvatimo da je zid tvrđi od naše blesave glave?
Gde je kraj političkom ludilu kod Srba?
Sadašnjem režimu se politički sudi na izborima.Oni su pokazali da su prevaranti i da su sluge.Ne glasajte za te izdajnike. Ne slušajte njihova lažna obećanja.Sudite im za sve što su vam uradili. Ne glasajte za režimske partije, niti za LDP. Svi oni su doprineli vašoj propasti.
Reklamne kampanje su prevara. Ne nasedajte na tu prevaru.Ne mogu da verujem da će ponovo da vas na istu foru prevare.Ne mogu da verujem da ćete ponovo nasesti na njihova slatkorečiva obećanja.Pitajte ih, sve koji učestvuju u izborima, odajkle im novac? Pitajte ih – ko ih finansira? I sve će vam biti jasno.To je najvažnije pitanje u političkoj kampanji.Kada budete počeli da pratite trag novca, nikada više nećete da glasate za taj politički ološ.
Ako pet stranaka troše najviše novca u ovoj besmislenoj političkoj kampanji, gde većina građana iskreno ni ne zna za koga da glasa, ako svaka od tih političkih sekti troši po 10 miliona evra, to je iznos od 50 miliona evra koji se vraća,velikim delom preko reklama, tajkunima stranaka,koji kontrolišu i finansiraju stranku,pošto su svi mediji u njihovim rukama. Za tih 50 miliona evra mogle su stranke da kupe i poklone svim bolnicama u Srbiji neophodno potrebne medicinske usluge, naročito inkubatore za bebe.
Da su to stranke uradile, oslobodile bi građane političkog zlostavljanja,ne bi se toliko brukali u kampanji i pokazali bi da im je stalo do građana Srbije i do države.Ali, pošto to nijedna stranka nije uradila, nego se sve utrkuju koja će više novca potrošiti,koja će više napakostiti građanima Srbije, to je samo dokaz da je ovakav oblik demokratije iscrpeo sve svoje mogućnosti za razvoj i da je ostalo samo da se formalna predstavnička demokratija zameni – direktnom demokratijom.
U direktoj demokratiji neče biti stranaka. Neće biti ni političkih kampanja. Biraćemo samo najbolje građane među nama,koje poznajemo i kojima ne treba nikakva politička kampanja.
Jedini izlaz iz ovog političkog cirkusa je – direktna demokratija.
Demokratija preko interneta. O svim pitanjima u društvu mogu da odlučuju građani.
Referendum možemo da održavamo svakoga dana. Nema političke kampanje.Nema prevare. Slobodan građanin će odlučivati o svojoj budućnosti.
Čekamo to vreme.Ono dolazi.
Nakon socijalne revolucije na ulici.
Beograd,26.04.2012