Početna Sadržaj Osvetljenja Kampanja konfuznih ideja

Kampanja konfuznih ideja

701
0
SHARE

Samo se na velikim projektima mogu regenerisati ili stvoriti velika domaća preduzeća – drugog načina nema

Izborna kampanja političkih partija grubo ignoriše ekonomsku stvarnost Srbije. Političke partije iznova pokazuju građanima, da iako sa njima dele isti prostor, ne žive u istom svetu. Domaća ekonomska faktografija je, odmereno rečeno, katastrofalna. Ne postoji nijedan ekonomski pokazatelj koji bi davao povoda za optimizam.

Višegodišnji trend opadanja broja zaposlenih nastavlja se i u 2008. godini. Sve manje ljudi ima stalno zaposlenje i taj broj je mesecima ispod nivoa od dva miliona. Problem nezaposlenosti bi bio još teži da nema odliva radne snage u inostranstvo (u pravilu najškolovanije) – emigracija je efikasan instrument srpske politike zapošljavanja. Politička elita kao da je zadovoljna takvim trendovima budući da u izbornoj kampanji emigracija nije tema.

Inflacija raste iz meseca u mesec i trenutno je 13,6 procenata (mart 2007 – mart 2008). Trgovinski deficit se poslednjih meseci kreće oko neverovatnih milijardu dolara mesečno. Ekonomski kolaps se odlaže stalnim rastom zaduživanja i prodajom državne imovine. U Srbiji se malo investira i mnogo troši – to se odnosi i na državu i na građane.

Politička nestabilnost i međunarodna finansijska kriza otežavaju situaciju, ali su osnovni ekonomski problemi domaćeg porekla. Reč je o lošoj ekonomskoj politici i o nedostatku bilo kakve dugoročne ekonomske strategije. Kakva rešenja se danas nude u izbornoj kampanji?

U modi je gemišt konfuznih ideja u čijem je centru smanjivanje poreza svih vrsta, pogotovo poreza na plate. Magični recept je savršen. Snižavanje poreza na plate obara cenu radne snage, a time i troškove proizvodnje. Preduzeća postaju konkurentnija, tražnja za njihovim proizvodima raste, a sa tražnjom i proizvodnja. Povećana proizvodnja podstiče zapošljavanje radne snage – poreski prihod koji je izgubljen zbog nižih poreskih stopa biće nadoknađen većim brojem zaposlenih koji će plaćati porez. Ovaj mehanizam je sjajan na papiru, ali u pravilu, loš u praksi. Budžetska kasa se prazni odmah, a pozitivni efekti, ako uopšte i dođu, stižu prekasno.

Olako se obećava i drastično smanjenje učešća javne potrošnje u BDP-u. Ovo podrazumeva drastično realno smanjivanje budžetske potrošnje, ali se (mudro) ne navode budžetske stavke na kojima će se napraviti te spektakularne uštede. Utisak je da su sve kvantifikacije date ne na bazi analize, već onako „od oka”.

Nove ideje su u vezii sa selektivnim snižavanjem ili čak ukidanjem carina. Ovakve mere imaju smisla u državama sa solidnom privredom koja posluje u prezaštićenom ekonomskom prostoru. Cene robe na lokalnom tržištu su previsoke, jer druge ponude osim domaće nema. Kako visoke carine eliminišu inostranu konkurenciju, lokalna preduzeća nisu pod pritiskom da podižu produktivnost ili da izvoze. Tada je otvaranje tržišta inostranoj konkurenciji razumna mera, ako se proces sprovodi postupno. U Srbiji, smanjenje carina bi naše gigante u proizvodnji automobila, elektronike, bele tehnike, hemijske i prehrambene industrije, obuće i odeće naterale da malo živnu – kada bi ih bilo.

Politička elita ignoriše i opasne signale koji stižu sa svetskog tržišta. Cene energije i hrane će nastaviti da rastu ili će ostati na veoma visokom nivou. Odgovorna država bi morala pripremati građane za nova, još teža vremena. Logične mere bi, na primer, morale ići u pravcu smanjivanja broja privatnih automobila i jačanja svih oblika javnog transporta. Evropa to odavno pokušava da sprovede. U Srbiji je tim lakše što automobilske industrije više nema, pa nema ni radnih mesta u vezi sa njom, koja bi trebalo štititi. Predlog iz kampanje o uvođenju poreskih i carinskih olakšica za kupovinu inostranih automobila ne može se racionalno objasniti u kontekstu srpske ekonomske stvarnosti. Zadatak političke elite jeste da gleda u budućnost i državu priprema za nove izazove.

Problemi domaće ekonomije nisu uzrokovani visokim porezima, još manje visokim carinama. Njihovo smanjenje bi dodatno podstaklo potrošnju, inflaciju, zaduživanje građana i uvoz. U tom procesu, budžetski deficit i spoljna zaduženost bi još više porasli. Niski porezi su samo jedan od uslova privlačenja inostranog kapitala, ali nikako najvažniji. Mnogo važniji su kvalitetna infrastruktura, kvalitetna radna snaga i stabilan pravni i poreski sistem.

Za malu i zapuštenu zemlju, prioritet su investicije u saobraćajnu infrastrukturu i energetiku, pre svega elektroprivredu. Kada privatnih investitora nema, a nema ih, država mora investirati. Važno je razumeti da nije svejedno koja i čija sredstva će se koristiti u tom procesu. Privatizacioni prihodi su prvi izvor iz koga bi se veliki projekti morali finansirati. Drugi izvor bi morale biti obveznice koje bi izdavala državna preduzeća i država. Samo investicije finansirane iz domaćih izvora daju šansu domaćim izvođačima. Samo se na velikim projektima mogu regenerisati ili stvoriti velika domaća preduzeća – drugog načina nema. Kada se projekti finansiraju inostranim kreditima, za njih se moraju raspisivati međunarodni tenderi. Na njima, domaća preduzeća uništavana ratom, sankcijama ali i ekonomskom politikom, nemaju nikakve šanse. Ako im država ne pruži šansu, niko drugi neće. Ovakav koncept nesporno ograničava tržišnu utakmicu, ali bi od njega Srbija imala koristi.

Nebojša Katić Politika 22/04/2008

SHARE