Vanredni lokalni izbori, održani 22. decembra 2002. god., pokazali su kakva æe biti politièka buduænost Srbije. Ostvaruje se ono što sam predvideo pre dve godine. Nezadovoljni graðani neæe da glasaju za neuspešne reformatore. Traže neku novu alternativu. Današnji vlastodršci nisu ispunili oktobarska obeæanja i prirodno je da se takva loša vlast brzo smeni. Ali, tu nastaje novi problem. Pogledajmo kako to izgleda na terenu.
Uzeæu za primer Leskovac. Nijedna od osam stranaka koje su prešle cenzus od tri odsto nije osvojila potrebnu veæinu za samostalno formiranje vlasti. Koalicija je, dakle, bila nužna. Meðutim, niko nije hteo u koaliciju sa vladajuæim strankama DOS-a. Tako su DS, GSS, ND, DA i DHSS izgubile vlast. Transparentno! Platile su ceh zbog arogantne, iskljuèive politike bez rezultata. Nezadovoljstvo graðana vešto su iskoristili SNS, SPO, DSS, NDS i NS i preuzeli su vlast u Leskovcu. A onda je usledila smena skoro 50 direktora u gradu. Smenjene stranke se žale da su u jednoj noæi, bez obrazloženja, poèišæeni svi kadrovi. Kažu, uništeno je sve što se dve godine stvaralo. Nova vlast nije zabrinuta. Naprotiv, kažu da su smene rezultat rasporeda politièkih snaga. Politièke snage koje pobede dovode novu ekipu. Ujedno, kako tvrdi nova vlast, smenjeni su došli na vlast putem kriznih štabova. Red je na isti naèin da odu.
Šta nam sve ovo govori? Hoæe li se isti scenario ponoviti i na vanrednim parlamentarnim izborima? Mislim da hoæe. Valjda je sada svakome jasno da æe premijer izbegavati po svaku cenu sve izbore. Kad bi mogao, on bi potpuno ukinuo izbore. Šta æe izbori kad ga meðunarodne birokrate neprekidno hvale? Izbori bi samo zaustavili pogrešne reforme. Opijen vlašæu, poput Despota i njegovih trabanta, premijer stoga srlja u svoju politièku propast. Tu pomoæi nema. Jednostavno, èovek je autokrata. Promašio je vreme. Propustio je jedinstvenu istorijsku priliku da postane istorijska liènost. Uprkos samohvalisavom pragmatizmu, nije dorastao modernom vremenu. Ne može se posle Despota upravljati despotski.
Graðani Srbije traže istinsku demokratsku vlast. Graðani su zreliji i odgovorniji od sopstvene politièke pseudoelite. Graðani traže prave reforme koje æe doneti bolji život svima. Znaèi, pretpostavke za državni i nacionalni preporod postoje. Nažalost, njega još uvek nema. Nemamo više vremena da slušamo prazne prièe i lažna obeæanja. Siromaštvo i beda se širi Srbijom. Sve nas je manje i sve smo stariji i bolesniji. Sada je pravi trenutak za koreniti preokret.
Kažem za preokret, a ne za osvetu. Nije bilo dobro što su krizni štabovi sa ulica upadali u državne institucije i preduzeæa. Nije bilo dobro što je smenjeno 40.000 vodeæih ljudi samo zato što su bili iz SPS. Zar niko od tih 40.000 nije bio struèan? Zar su svi baš bili nesposobni? Ne verujem da meðu 50 direktora smenjenih u Leskovcu nije bilo nijednog koji je struèan. Ne mogu da podržim odmazdu kao valjan politièki èin. U èemu je problem? Uski stranaèki interesi zaslepili su politièke aktere. Naše politièke stranke su kao sekte. Borba za vlast je za njih pitanje života i smrti. Ako uspeju, koristeæi se svim sredstvima, uzimaju sve za sebe. Ne rade u interesu zajednice, veæ jedne usko izabrane grupe. Njihovi sledbenici uèestvuju u podeli plena. Oni sada postaju novi vlastodršci i prilagoðavaju institucije i medije sebi. Progone suprotna mišljenja. Plaše se svake konkurencije i cementiraju postojeæe politièke odnose.
Tako zajednica ponovo trpi. Društvo biva zlostavljano od strane vladajuæih politièkih stranaka. Zajednica mora da odbaci takvu nasilnu politiku. Naroèito zajednice koje su veæ ugrozile sopstveni opstanak. Srbija više ne može da izdrži voluntarizam politièkih stranaka. Nema više ni državnog ni nacionalnog resursa da se pokriju svi gubici politièkih diletanata. Ako hoæemo napred, mora se sve promeniti.
Srbiji je potrebno novo poimanje politike. Nova politika za nove ljude. Kako poèeti? Ima li politike i izvan stranaka? Imamo li snage da se izborimo sami sa sobom? Nije sve u Srbiji prljavo i pokvareno. Još uvek postoje ljudi koji su moralno neukaljani i koji imaju neke nove ideje. Dajmo priliku tim novim ljudima. Umesto pohlepne stranaèke borbe oko politièkog plena, treba nam strateška vizija o spasu države.
Pozivam stoga sve nezadovoljne graðane da razmisle i daju sopstvene predloge: KAKO DALJE? Neka se otvori javna rasprava. Bog nam je dao pamet. Treba nam samo sloga!Potrebno je da ostvarimo minimalnu saglasnost oko zajednièkog Programa za spas Srbije. Moramo da se saglasimo kuda treba da krenemo. Moramo imati operativan i konkretan program preporoda države i nacije koga æe svi da razumeju. Možemo li to? Naravno da možemo. Verujem u svoj narod i inteligenciju. Zadatak inteligencije je da ponudi graðanima viziju izbavljenja. Ona æe svojim primerom pokazati istorijsku odgovornost. Neka otadžbinsko bude iznad partijskog! Neka nam Bog pomogne! Trnovit put je pred nama. Neæe biti lako. Ali, uspeæemo sigurno, jer svi smo mi – Snaga Srbije!
20. februar 2003. god
