Početna Sadržaj Izdvajamo KAKO ZAUSTAVITI PROPAST?

KAKO ZAUSTAVITI PROPAST?

1012
0
SHARE

Može li se zaustaviti dalje urušavanje privrede Srbije? četvrtak, 01. septembar 2011. 
Posle devedesetih godina HH veka, koje su bile obeležene raspadom zajedničke nam države, građanskim ratovima, međunarodnom ekonomskom blokadom, a kasnije i NATO agresijom na Srbiju, u novi HHI vek smo (posle smena režima izvršenog u oktobru 2000. godine) ušli sa novom vlašću i velikom nadom da je najgore iza nas, te da dolazi vreme brzog ekonomskog, ali i svakog drugog, oporavka Srbije. Nažalost, ta nada je izneverena i sa pravom se danas može postaviti pitanje: da li je za Srbiju bila fatalnija poslednja decenije HH ili prva decenija HHI veka ?

      
Jovan B. Dušanić    

U radu ćemo se prvo osvrnuti na ekonomske rezultate koji su zabeleženi u Srbiji od „srpske oktobarske revolucije“ (2000), a potom potencirati neophodne pretpostavke za zaustavljanje opasnog ekonomskog (i svakog drugog) urušavanja Srbije, te njen oporavak i modernizaciju, u vremenu koje je ispred nas. I na kraju, poslednji –  centralni, deo rada posvećen je naznakama, jednog osmišljenog i celovitog, programa ekonomske modernizacije Srbije.

Pogubnost dosadašnje (neoliberalne) ekonomske politike

Podsetimo da se u Srbiji tek posle „srpske oktobarske revolucije“ pristupilo suštinskoj ekonomskoj tranziciji, što je kašnjenje od jedne decenije u odnosu na druge postsocijalističke države. Takvo vremensko kašnjenje bio je ogroman nedostatak, ali je to – u isto vreme – bila i velika šansa da se izbegnu greške, zablude i lutanja kroz koje su prolazile druge privrede u tranziciji. Nažalost, tu šansu nismo znali da iskoristimo. Neoprostivo je da smo ekonomske reforme vršili na isti način kao i većina neuspešnih privreda u tranziciji početkom 90-ih godina prošlog veka, a potpuno zanemarili iskustvo uspešnih (na primer Slovenije).

Očevidno je da smo kroz privatizaciju – umesto najavljivanih najvećih svetskih kompanija koje će da uvedu svetske principe poslovanja, ulože značajna sredstva u investicije i finansiranje socijalnih programa – dobili uglavnom domaće „kontraverzne biznismene i belosvetske spekulante, koji su kroz privatizaciju „oprali“ novac, „očerupali“ preduzeća, a radnike „izbacili“ na ulicu.
Srbiji je posle 2000. godine, kao i mnogim drugim zemljama u tranziciji 90-ih godina, naturen ekonomski program zasnovan na Vašingtonskom dogovoru (ili Vašingtonski konsenzus)[1]. Radi se naime o jednom neoliberalnom ekonomskom programu koji je univerzalan (važi za sve zemlje – bez obzira na njihove specifičnosti), a koji u svojoj suštini predstavlja lepo „upakovani“ kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma koji se realizuje u interesu svetske oligarhije[2] i krupnog kapitala.[3] Ovakvim programom trebalo je  postsocijalističke zemlje kolonizovati i ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja. U isto vreme, tranzicione zemlje trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolažu i dovesti ih u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da budu bespogovorni poslušnici moćnih i bogatih.

Vašingtonskim dogovorom nametnut je model privređivanja, koji je po svojim karakteristikama atipičan – zasniva se na (ras)prodaji imovine, zaduživanju, uvozu i potrošnji što je neminovno proizvodilo deficite (spoljnotrgovinske, budžetske …) i državu vodilo u dužničko ropstvo, a njene građane u siromaštvo i beznađe.

Odmah posle „srpske oktobarske revolucije“ pristupilo se izradi novog zakona o privatizaciji, koji je trebalo da (prema tvrdnjama predlagača) omogući da se kroz proces privatizacije dođe do kvalitetnih strateških partnera, koji će od loših društvenih/državnih stvoriti dobra privatizovana preduzeća, a država bi (kroz prodaju) dobila značajna finansijska sredstva. Najviši predstavnici izvršne vlasti tvrdili su da će do kraja 2002. godine na naše prostore, kroz privatizaciju, doći najmanje 10 od prvih 100 najvećih svetskih kompanija koje će da uvedu svetske principe poslovanja, ulože značajna sredstva u investicije novokupljenih preduzeća i učestvuju u troškovima tranzicije.

Deceniju posle, očevidno je da smo kroz privatizaciju – umesto najavljivanih najvećih svetskih kompanija koje će da uvedu svetske principe poslovanja, ulože značajna sredstva u investicije i finansiranje socijalnih programa – dobili uglavnom domaće „kontraverzne biznismene i belosvetske spekulante, koji su kroz privatizaciju „oprali“ novac, „očerupali“ preduzeća, a radnike „izbacili“ na ulicu.

Srbija beleži brzi rast i zabrinjavajući nivo spoljne zaduženosti.
Mnoga preduzeća u Srbiji su uništena, a ogroman broj građana je ostao bez zaposlenja. Industrijska proizvodnja u 2010. godini je manja (za 11,4%) nego u 1998. godini (vreme ekonomskih sankcija), a da ne govorimo o predratnom periodu (ona 2010. godine čini manje od polovine – 46,7% – proizvodnje iz 1990).[4] Učešće industrije u BDP iznosi svega 17,6% (taj podatak danas iznosi, na primer, za Češku 39%, a za Kinu 48%). Samo u Beogradu je broj industrijskih radnika pre dve decenije dostizao četvrt miliona (preko 245.000), a danas iznosi manje od 14.000.

Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku broj zaposlenih u Srbiji je sada (početak 2011) i u apsolutnom iznosu manji nego 2001. godine (1,816.959 naspram 2,101.668). Srbija ima dramatično nisku stopu zaposlenosti (procenat stanovništva između 15 i 64 godine koji ima zaposlenje) od svega 38% (u razvijenim zemljama ona iznosi oko 70%). Dok se broj zaposlenih smanjuje, broj penzionera (sada ih ima oko 1,7 miliona) se povećava, pa se može očekivati (ukoliko se ovaj trend nastavi i narednih godina) da broj penzionera uskoro premaši broj zaposlenih u Srbiji.

Srbija beleži brzi rast i zabrinjavajući nivo spoljne zaduženosti. Podsetimo se da je spoljni dug krajem 2000. godine iznosio nešto manje od 11 milijardi dolara, te da smo dobili otpis od 4,7 milijardi dolara. I pored toga, ukupan dug države je vrtoglavo rastao i on je već dostigao iznos od 34 milijarde dolara, te je Srbija dovedena u dužničko ropstvo i nalazi se pod starateljstvom MMF-a – civilizovanog uterivača dugova.[5]

Spoljnotrgovinski deficit, koji u Srbiji do 2000. godine nije nikada dostigao godišnji iznos od 2 milijarde dolara, za poslednjih deset godina iznosio je u proseku 6,7 milijardi dolara godišnje (a neposredno pred svetsku ekonomsku krizu više od jedne milijarde mesečno), odnosno u prethodnih deset godina Srbija je za 67 milijardi dolara imala veći uvoz od izvoza. [6]

U svim godinama od 2001. potrošnja je u Srbiji veća od BDP-a (jednostavno rečeno više trošimo nego što stvaramo). Tako je u 2006. godini potrošnja bila za neverovatnih 35% veća od BDP-a. Srbija je zabeležila devizni priliv od preko 35 milijardi dolara samo po osnovu privatizacionih prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu, približno isti iznos priliva zabeležen je po osnovu deviznih doznaka (građana) iz inostranstva. Taj ogroman priliv sredstava (preko 70 milijardi dolara – od privatizacionih prihoda i novih zaduživanja, te deviznih doznaka građana iz inostranstva) koji je Srbija imala u poslednjoj deceniji je, umesto u razvoj privrede, najvećim delom otišao u tekuću potrošnju. Država se godinama ponaša kao seoski bećar koji ništa ozbiljno ne radio osim što rasprodaje očevinu (privatizacija) i zadužuje se kod komšija (inokrediti) i sve to odmah „traći na bolji život“ – tekuću budžetsku potrošnju.[7]

Nizak nivo štednje i investicija i velika potrošnja (koja je omogućena rasprodajom državne imovine i dodatnim zaduživanjem u inostranstvu), nizak nivo zaposlenosti (umesto rasta, stalno smanjenje broja zaposlenih), izostanak suštinskog restruktuiranja privrede (ograničeno uglavnom na otpuštanje radnika) i neefikasno korporativno upravljanje (partijsko kadriranje i velika diskreciona prava koja su praćena korupcijom, ortaklukom, nepotizmom itd) – onemogućili su očekivani dugoročno održivi ekonomski rast i doveli su do katastrofalnih, gore navedenih, rezultata, te kolapsa srpske privrede.

Neophodne pretpostavke za preokret

Osnovna pretpostavka za zaustavljanje daljeg urušavanja privrede (ali i države u celini), te istinsku modernizaciju jeste postojanje političke volje državne administracije na čijem čelu treba da bude kompetentna, efikasna i odgovorna vlast, koja će obezbediti da se ekonomske reforme realizuju u interesu ogromne većine njenih građana, a ne u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, te jednog uskog kompradorskog sloja koji se formira u zemlji.

Svetska oligarhija i krupni kapital (spoljni akteri) raspolažu sa ogromnom finansijskom moći i uspevaju da u mnogim manjim zemljama oblikuju politički i medijski prostor i usmeravaju unutrašnju i spoljnu politiku prema svojim interesima. Na taj način su danas spoljni akteri, nažalost, u Srbiji modelirali na samo vladajuću, nego i alternativnu opozicionu političku scenu.  Dobri poznavaoci srpske političke scene sa pravom zaključuju da bi se malo šta promenilo ukoliko bi umesto aktuelne vladajuće koalicije imali na vlasti najveću opozicionu stranku. I tada bi se realizovala (manje-više) ista politika samo bi došlo do personalnih kadrovskih promena.

Pored toga, iskustva i drugih zemalja, koje su uspešno reformisale svoje privrede, pokazuju da je neophodno razraditi i sprovoditi sopstveni program ekonomskih reformi koji će biti rezultat »domaće« pameti, a ne prihvatati već gotove (univerzalne) programe koji se nude od raznih »autoritativnih« međunarodnih finansijskih organizacija i »nezavisnih« savetnika iz inostranstva. Sopstveni program treba da bude teorijski razrađen i u praksi sprovođen od strane stručno izuzetno kompetentne i autentične nacionalne elite, koja ima odličan uvid u stvarno stanje privrede i poznaje mentalitet svoga naroda, te zna da opšteekonomske principe primenjuje na orginalan način imajući u vidu specifičnosti sopstvene zemlje.

Iskustva zemalja koja su uspešno reformisale svoje privrede pokazuju, takođe, da nosioci reformi moraju imati široku podršku svoga naroda, te da same reforme nisu opredelenje samo jednog uskog sloja političke »reformske« elite i od nje promovisanih »eksperata«. Nikakve reforme ne mogu uspeti ukoliko se za njih ne može da pridobije veliki deo sopstvenih građana koji će biti ubeđen da se reforme sprovede u njihovom interesu. Samo u tom slučaju može se ostvariti postavljeni cilj modernizacije država.

A taj cilj nije samo ekonomski (na što se danas tranzicija pokušava da svede) pošto postoje mnoge druge stvari i kategorije (porodica, obrazovanje, kultura, etika, religija i slično) važnije od ekonomije. Međutim, za sve to je od izuzetne važnosti ekonomska baza bez koje se ostale oblasti čovekovog duhovnog života ne mogu adekvatno da razvijaju. Zbog toga bi se moglo reći da ekonomske reforme treba da doprinesu ne samo privrednom nego, pre svega, duhovnom preporodu sopstvenog naroda.

Program ekonomske modernizacije trebalo bi da čini sastavni deo jednog sveobuhvatnog  i konzistentnog nacionalnog programa (pošto uzroci naših problema ne leže samo – čak ni prevashodno – u sferi ekonomije) koja bi trebala da zaustavi ozbiljno urušavanje privrede i društva u celini, te zemlju usmeri ka obnovi i prosperitetu. Zbog toga, dobro razrađen i sprovođen program ekonomske modernizacije neće moći da obezbedi željene rezultate ukoliko ne bude praćena konzistentnim i koordiniranim reformama i u drugim sferama društvenog života.

Kao ilustraciju toga, navedimo samo jednu od tih sfera, a koja ima i značajne ekonomske implikacije. Ranije sam već pisao da smatram kako bi za zaustavljanje i urušavanje države i privrede bilo neophodno temeljno preispitati i našu sadašnju spoljnopolitičku orjentaciju u kojoj se formalno oslanjamo na četiri spoljnopolitička stuba (Vašington, Brisel, Moskvu i Peking), a u suštini se insistira na bezalternativnom (jednoobraznom) mišljenju i propagandnom sloganu „EU nema alternativu“. Tada sam, između ostalog, napisao i sledeće: [8]

Ne dovodeći u pitanje proklamovana četiri spoljnopolitička stuba može se postaviti jedno čisto zdravorazumsko pitanje: zašto su nam važnija dva „zapadna“ od dva „istočna“ stuba, kada SAD i EU i u poslednje dve decenije (da se ne vraćamo dublje u istoriju i ne pominjemo svetske ratove i fašistička, ali i saveznička – konkretnije „zapadnih“ saveznika – bombardovanja naše zemlje) otvoreno rade protiv interesa Srbije i njenih građana – 90-ih godina HH veka su našu zemlju držale pod ekonomskom blokadom, a potom izvršile i NATO agresiju bombardujući nas i osiromašenim uranijom, da bi na kraju – i danas – igrale odlučujuću ulogu u dezintegraciji Srbije i pokušajima gušenja Republike Srpske?

Zar ne bi bilo logičnije da su nam bliže Rusija i Kina koje pokušavaju da nam pomognu u zaštiti naših vitalnih interesa, kada u isto vreme, SAD i EU otvoreno rade na drobljenju i slabljenju naše zemlje i on njih nam stižu stalno pretnje, ucene i kazne. To postaje još neverovatnije danas kada se, u novoj konfiguraciji geopolitičke moći, balans sila pomerio (i dalje se pomera) od dva „zapadna“ u korist dva „istočna“ stuba. 

Isto tako, ne dovodeći (za početak) u pitanje naše kretanje ka članstvu u EU, može se postaviti još jedno čisto zdravorazumsko pitanje: da li se naš osnovni nacionalni interes može svesti na te tri reči – „EU nema alternativu“? Ostavimo sada po strani činjenicu da je bezalternativna pozicija, po definiciji, veoma rizična, i da bi državna mudrost nalagala da se „ne stavlja sve na jednu kartu“, te da se rizici umanjuju i na taj način što se uvek imaju spremna alternativna rešenja.

Ozbiljne procene govore da (ukoliko bi se situacija, čak, povoljno razvijala) nije realno računati na naše punopravno članstvo u sledećih deset godina. To je dosta dug period u kome se (kako u Srbiji, tako i u EU) mnogo šta može bitnije promeniti. Zemlje EU su se poslednjih godina suočile sa ozbiljnom krizom i danas se one značajno razlikuju od onih od pre samo nekoliko godina, te se postavlja logično pitanje: da li će EU uopšte postojati kroz jednu deceniju (kada bi mi, po optimističkim procenama, trebalo da postanemo njen punopravan član), a ako i opstane, koliko će se ona razlikovati od EU kojoj smo težili i kojoj smo se „bezalternativno“ uputili?

Svetska oligarhija i krupni kapital (spoljni akteri) raspolažu sa ogromnom finansijskom moći i uspevaju da u mnogim manjim zemljama oblikuju politički i medijski prostor i usmeravaju unutrašnju i spoljnu politiku prema svojim interesima.
Promenjena spoljnopolitička orjentacija omogućila bi realizaciju jedne nove strategije ekonomskog razvoja, a koja bi podrazumevala i intenziviranje ekonomskih veza sa Kinom (Srbija bi mogla da bude odlična – logistička, finansijska, ali i proizvodna – baza za dodatnu ekonomsku ekspanziju Kine u Evropu) i Rusijom (maksimalno iskoristiti pogodnosti bezcarinske trgovine i značajno povećati naš izvoz, te postati značajnom bazom za dodatnom energentskom ekspanzijom Rusije u Evropu). Ova saradnja bila bi u obostranom ekonomskom interesu Srbije, s jedne, te Rusije i Kine, s druge strane.

U isto vreme, integracija Srbije u EU i dalje bi ostao kao jedan od naših ciljeva (ali ne bezalternativni). Aktuelna svetska ekonomska kriza je pokazala da punopravno članstvo u EU ne daje garancije da se zemlja neće naći u ogromnim ekonomskim problemima (to najbolje ilustruju primeri mnogih postsocijalističkih zemalja – Bugarska, Rumunija, Mađarska, Baltičke države, ali i Grčke, Irske, Portugala …), te da će automatski doći do solidarnost među zemljama članicama. Zbog svega napred rečenog, mislim da bi krajnji cilj Srbije možda trebalo da bude – privilegovano partnerstvo, a ne punopravno članstvo u EU.

Od atipičnog ka novom modelu privređivanja

Uz pretpostavku da se u Srbiji stvore uslovi za izradu i realizaciju programa ekonomske modernizacije, ono što se mora odmah učiniti jeste odustajanje od pogubne neoliberalne ekonomske politike, odnosno napuštanje nametnutog atipičnog modela privređivanja, a čiji rezultati su više nego poražavajući. Očigledno je da dosadašnji atipičan model privređivanja, koji se zasniva na (ras)prodaji imovine, zaduživanju, uvozu i potrošnji, mora hitno da bude zamenjen tipičnim modelom privređivanja, ili slikovito rečeno potrebno je da bećarsku zamenimo domaćinskom ekonomijom.

Od modela u kome se ne isplati raditi (nego „političariti“ kako bi se po osvajanju vlasti učestvovalo u podeli partijskog „plena“ i obezbedila dobro unovčiva državna sinekura ili kao komprador zastupati interese krupnog kapitala i svetske oligarhije), proizvoditi (danas su u Srbiji skuplji krompir i jabuke nego uvozne banane i pomorandže) i izvoziti (jer smo i cenovno nekonkurentni na inostranom tržištu, dobrim delom, i zbog precenjenog kursa dinara) moramo imati model privređivanja u kome se sve to (raditi, proizvoditi i izvoziti) isplati.

Odmah posle „srpske oktobarske revolucije“ pisao sam[9] o negativnim iskustvima drugih privreda u tranziciji, koje su se, devedesetih godina, opredelile za atipičan model privređivanja (takozvani Vašingtonski konsenzus koji se temelji na tri osnovna elementa: finansijsku stabilizaciju, radikalnu liberalizaciju i sveobuhvatnu privatizaciju), i upozorio do čega će nas da dovede takav model.

Tada sam istakao da se osnovne slabosti navedenog modela ogledaju u radikalizmu ekonomskih reformi i povlačenje države iz svih sfera ekonomskog života, te zamena cilja i sredstava u strategiji reformi. Protivljenje uplitanja države u ekonomiju proizilazi iz doktrine ekonomskog neoliberalizma koja čini teorijsku osnovu ovog modela privređivanja, a zamena cilja i sredstava ovaj model čini atipičnim.

Umesto radikalizma potrebna je postupnost u sprovođenju ekonomskih reformi, odnosno umesto „šok terapije“ prednost treba dati gradualizmu. Takođe je neophodno da u reformisanju privrede ključnu ulogu ima efikasna država i njene institucije. I u visokorazvijenim privredama slobodno tržište i vlada se međusobno dopunjuju i u njima država treba da ispuni nekoliko veoma važnih funkcija, koje nije u stanju da ispuni tržište, a to se pre svega odnosi na: stvaranje zakonodavne osnove i vladavine prava, definisanje okvirne makroekonomske politike, sprečavanje monopolskog ponašanja, ulaganje u osnovne socijalne službe, ljudski kapital i infrastrukturu, garantovanje lične i imovinske sigurnosti i sprečavanje kriminalizacije društva, očuvanje životne sredine i slično. Značajnija uloga države je još potrebnija u državama u tranziciji, (gde su nedovoljno razvijeni tržišni mehanizmi, tržišna kultura i stereotipi ponašanja) i to naročito na samom početku reformisanja privrede. U tom periodu država treba da se javlja i u ulozi pokretača privrednog razvoja (podsticanje preduzetniđtva kroz povoljno kreditiranje, poreske olakšice i slično, podsticanje javnih radova i stanogradnje koji imaju multiplikativne pozitivne efekte, pospešivanje spoljnotrgovinske razmene korišćenjem poreskih, kreditnih, carinskih i vancarinskih mera, itd.)

Država nije problem sama po sebi, kako to tvrde neoliberali, nego ona jeste problem kada je nekompetentna, neefikasna i neodgovorna, a kakvom su je stvorili naši vlastodršci. Zbog toga nije rešenje da se zbog sadašnjeg lošeg rada državne administracije, zagovara minimiziranje uloge države i u budućnosti, nego lošu treba zameniti dobrom državom, na čijem čelu će biti kompetentna, efikasna i odgovorna vlast.

Zamena cilja i sredstava vodi deformaciji same strategije ekonomskog razvoja i nedovoljnom shvatanju njenog dejstva na realnu ekonomiju i blagostanje građana. Stabilna finansijska situacija, niska inflacija, stabilan devizni kurs, privatizacija i liberalizacija privrede, samo su sredstva ekonomske strategije, a ne ciljevi sami po sebi. Ona su važne samo u meri u kojoj doprinose ostvarivanju glavnog (krajnjeg) cilja – poboljšanje blagostanja, odnosno kvaliteta života, svih građana. Jednostavno rečeno, finansijska stabilizacija, liberalizacija privrede i privatizacija treba da budu sredstva za ostvarenje ciljeva ekonomskih reformi. Međutim, oni su razmatrani kao pokazatelji uspeha reformi, a ne kao sredstvo za ostvarenje glavnog (krajnjeg) cilja.

Ne treba gubiti iz vida da je ekonomija društvena (a ne neka apstraktna) nauka, te da se reforme ne sprovode da bi se postigli neki nominalni pokazatelji, toliko dragi ekonomistima – neoliberalima (kao što su: stopa inflacije, stabilan kurs nacionalne valute, stopa liberalizacije privrede, učešće privatnog sektora u društvenom proizvodu, stepen ekonomskih sloboda i slično) nego da bi se reformama obezbedilo poboljšanje blagostanja svih građana.

Definisanje novog modela privređivanja

Za razliku od atipičnog, tipični model privređivanja ima drugačiji postavljene ciljeve i u skladu sa tim drugačiju ekonomsku politiku, te mere i instrumente za njeno ostvarenje. Državna administracija mora biti organizovana (i što je još važnije mora raditi) u skladu sa definisanim ciljevima, politikom, merama i instrumentima

Glavni (osnovni) cilj ekonomske politike mora da bude poboljšanje blagostanja, odnosno kvaliteta života, svih građana, a dugoročno održivi dinamičan privredni rast uz punu zaposlenost i ravnomerna i pravedna raspodela nacionalnog dohotka su podciljevi i pretpostavka ostvarivanja glavnog cilja – poboljšanje blagostanja, odnosno kvaliteta života, svih građana.

Potrebno je stalno imati na umu da je ekonomska nauka društvena, a ne neka čisto akademska, apstraktna, metafizička, ezoterična ili larpurlaristička disciplina. Ekonomska nauka treba, pre svega, da pomogne nosiocima ekonomske politike u nastojanjima da obezbede dugoročno održiv dinamičan privredni rast uz punu zaposlenost, te ravnomernu i pravednu raspodelu nacionalnog dohotka kako bi se poboljšalo blagostanje svih građana, a naročito onih koji su najsiromašniji.

Uporedo sa pitanjem ekonomske efikasnosti mora se istrajavati i na pitanju pravednosti, a to je naročito značajno u periodima velikih promena što je slučaj i sa postsocijalističkim zemljama u tranziciji kada dolazi do velikih ekonomskih i socijalnih preraspodela (koje će se teško više ponoviti u tako velikom obimu). Nažalost, proces ekonomske tranzicije većine postsocijalističkih zemalja obeležen je instrumentalizacijom države za partikularne svrhe, velikom korupcijom, te egoističkim ponašanjem i neverovatnom pohlepom nove ekonomske i političke nomenklature (preduzetnika i političara). U takvim uslovima, bilo kakve reforme teško da mogu uspeti, jer one nemaju široku podršku građana.

Država nije problem sama po sebi, kako to tvrde neoliberali, nego ona jeste problem kada je nekompetentna, neefikasna i neodgovorna, a kakvom su je stvorili naši vlastodršci.
Još je jedan od najstarijih i najznačajnijih ekonomskih mislioca – Adam Smit – u svome delu „Teorije moralnih osećanja“ (The Theory of Moral Sentiments) iz davne 1759. godine, naglašavao da „trgovačko društvo“ ne bi moglo opstati ukoliko njegovi akteri svoje egoističke strasti ne bi kontrolisali – ublažavali, preusmeravali i kanalisali – i na taj način omogućili skladniji život među ljudima. Zbog toga pitanje ekonomske efikasnosti nije moguće u celosti odvojiti od pitanja pravednosti i moralnih pitanja, pošto su ona međusobno uslovljena. Bez pravednosti nije moguće na dugi rok obezbediti ni ekonomsku efikasnost.[10]

U skladu sa pravilno postavljenim ciljevima potrebno je, zatim,  definisati ekonomsku politiku, te mere i instrumente za njeno ostvarenje. Pri tome je potrebno polaziti od vlastitog iskustva pogrešne politike, te potvrđenih uspešnih iskustava drugih zemalja. Naše iskustvo iz poslednje decenije pokazuje da smo sledeći „dobre usluge“ međunarodne zajednice vodili ekonomsku politiku koja je bila u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, a ne sopstvenih građana. Umesto da se posvete izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavina prava i stvaranju optimalnih uslova za konkurenciju i dugoročno održiv dinamičan privredni rast, naši „reformatori“ su akcenat stavili na (ras)prodaju imovine, zaduživanje, uvoz i veliku potrošnju (stvarajući iluziju „boljeg života).

Problem naših reformatora sastoji se i u tome što oni nisu shvatali da se razvoj ne može podstaći većom potrošnjom, pogotovo ne potrošnjom robe iz uvoza. Iskustvo zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede pokazuje da su oni radili suprotno – podsticali su štednju. Jedan od važnijih elemenata uspešnog razvoja Japana (posle Drugog svetskog rata) i zemalja jugoistočne Azije (poslednjih decenija) jeste strategije razvoja koja se oslanjala na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje. Pored toga, rast se podsticao i potcenjivanjem vrednosti domaćeg novca, zaštitom domaćih proizvođača, dobrim obrazovnim sistemom i postizanje konsenzusa kroz prepoznavanje kolektivnog interesa. „Vidljiva“ (država) i „nevidljiva“ (tržište) ruka, državno i privatno vlasništvo, te državni sektor i privatno preduzetništvo deluju zajedno i usklađeno, a državna i preduzetničke politike nisu orjentisane samo na kratki, nego na srednji i dugi rok.

Konkretno definisanje ekonomske politike, te mera i instrumenata za njeno ostvarenje će zahtevati angažovanje kompententnih specijalista iz svih segmenata pojedinačnih politika (industrijske, poljoprivredne, monetarne, fiskalne, spoljnotrgovinske, ali i politike regionalnog razvoja, investicija, raspodele i drugih) koje čine opštu ekonomsku politiku. Pri tome je neophodno da se oslobodimo raširenih zabluda koje postoji u  skoro svakom od ovih segmenata opšte ekonomske politike. One postoje zbog nekritičkog (bilo nesvesnog – zbog neznanja, bilo svesnog – zbog interesa) prihvatanja neoliberalnog pristupa od strane dosadašnjih kreatora ekonomske politike u Srbiji. Kao ilustraciju navešću tri velike zablude u monetarnoj, fiskalnoj, te politici investicija o tome kako se podstiče ekonomski rast koji dalje podrazumeva veću zaposlenost i poboljšanje blagostanja, odnosno kvalitet života građana.

Već celu deceniju vlada (vešto plasirana i agresivno naturana) zabluda kako je monetarna politika najuspešniji i najsvetliji segment srpske ekonomske politike. Ono čime su se naši ekonomski „reformatori“ i njihovi neoliberalni istomišljenici od 2000. godine posebno ponosili jeste stabilna (precenjena) vrednost dinara. Neverovatno, ali istinito dokazivali su da može postojati jak novac u državi u kojoj je privredna aktivnost zamrla, a nezaposlenost dostigla ogromne razmere, zaboravljajući da vrednost novca proizilazi iz snage domaće privrede, odnosno da je vrednost novca samo slika ili ogledalo moći domaće privrede. Upravo je precenjeni kurs dinara uništio domaću privredu i platni bilans, te omogućio ogroman priliv spekulativnog kapitala kojom se domaća privreda dodatno uništava. Godinama već tvrdim da monetarna politika kakva se vodi u Srbiji, ne samo da nije najuspešnija i najsvetlija strana ekonomske politike, nego obratno – upravo je ovakva monetarna politika, u velikoj meri, doprinela kolapsu srpske privrede.

Sledeća velika zabluda koja se proglašava aksiomom neoliberalne ekonomije jeste da snižavanje poreza i ublažavanje progresivnosti oporezivanja, motiviše privredu i građane da više rade, što dovodi do ubiranja veće mase poreza i na kraju odgovara svim građanima (kroz bolje školstvo, zdravstvo, socijalnu zaštitu i slično). Ova iluzija se veoma vešto održava, mada praksa pokazuje suprotno – ubire se manja masa poreza (te umesto boljeg imamo sve lošije školstvo, zdravstvo, socijalnu zaštitu…). Očigledno da politika snižavanja poreza i ublažavanja progresivnog oporezivanja odgovara samo bogatoj manjini (za njih i nije važno u kakvom stanju je državno školstvo ili zdravstvo – pošto mogu da plate privatno te usluge) i vodi sve većem raslojavanju u društvu.

I treće, velika je zabluda da će inostrane investicije razviti domaću privredu. Praksa zemalja u tranziciji, kao i temeljna empirijska istraživanja (na iskustvu velikog broja zemalja u tradiciji u dužem vremenskom periodu)[11] pokazuju, ne samo da inostrane investicije nisu nikakva panaceja – čarobni lek – za privredni rast, nego da među njima postoji čak negativna veza (veće inostrane investicije – manji rast i obratno). Cilj inostranih investicija nije razvoj neke zemlje, nego što veći profit na uložena sredstva koji se izvlači iz zemlje gde se investiralo. Praksa mnogih zemalja u tranziciji pokazuje da inostrani investitori za samo nekoliko godina povrate svoja uložena sredstva i iz zemlje više iznesu kapitala nego što su uneli.

Srbija je mala zemlja (na koju otpada samo jedan hiljaditi deo ukupnog svetskog proizvoda) i, kao takva, ne može bitnije da utiče na postojeći (nepravedan) svetski ekonomski poredak, ali to ne znači da (i u tako zadatom svetskom ekonomskom poretku) Srbija ne može da optimizira svoju poziciju. Da bi se to ostvarilo potrebno je pridržavati se jednog jednostavnog principa (koga dosledno slede sve uspešne zemlje): u vođenju državne politike treba isključivo polaziti od sopstvenih nacionalnih interesa. Srbija (kao i druge zemlje) ima na raspolaganju različite instrumente koji joj omogućavaju da na unutrašnjem tržištu koriguje pravila globalne konkurencije u sopstvenom nacionalnom interesu (zaštitom unutrašnjeg tržišta i domaćih proizvođača, aktivnom politikom stimulisanja razvoja i izvoza i stvaranjem uslova za povećanje konkurentnosti domaće privrede i ekonomskog rasta, zadržavanjem nacionalne kontrole nad prirodnim resursima i ključnim granama ekonomije itd).

Pored toga, svaka zemlja raspolaže određenim komparativnim prednostima, a one bi za Srbiju mogle da budu: prirodni uslovi za razvoj poljoprivredne proizvodnje (ratarska, stočarska, i voćarska proizvodnja, te proizvodnja lekovitog bilja i pečuraka) i na bazi nje prerađivačkih kapaciteta koji bi mogli da obezbeđuju značajne tržišne viškove za izvoz gde bi naglasak trebalo staviti na zdravu hranu (ali i izvorsku i mineralnu vodu); geografski položaj pogodan za razvoj infrastrukturnog sektora (saobraćaj, telekomunikacije, energetika) koji bi mogao (sa pratećim objektima – ugostiteljstvo, trgovina, benzinske pumpe, servisi i slično) da obezbeđuje značajne devizne prilive ali i podstakne investicije; relativno jeftina obrazovana radna snaga sposobna da doprinese, između ostalog i, brzom razvoju takozvanog autsorsinga (naročito u oblasti informacionih tehnologija – stručnjaci koji su završili beogradski Elektrotehnički fakultet su izuzetno cenjeni u celom svetu); mnogobrojna dijaspora čije mogućnosti (pre svega, krivicom naših vlasti) nisu ni približno korištene, itd.

Očigledno da politika snižavanja poreza i ublažavanja progresivnog oporezivanja odgovara samo bogatoj manjini (za njih i nije važno u kakvom stanju je državno školstvo ili zdravstvo – pošto mogu da plate privatno te usluge) i vodi sve većem raslojavanju u društvu.
Komparativne prednosti sa kojima raspolažemo (zbog povoljnog geografskog položaja i podneblja – pogodnog za razvoj saobraćaja, poljoprivrede i energetike) mogu, a ne moraju da budu iskorištene, zavisno i od sposobnosti i opredeljenosti upravljačke elite u državi. Nadajmo se da će buduće upravljačke elite u Srbiji te prednosti moći i da iskoriste, pogotovo što je evidentan trend dugoročnog značajnog rasta cena hrane i energenata u celom svetu. Međutim, ne treba zaboraviti da se u savremenom svetu komparativne prednosti, pre svega, stvaraju i stiču dobrim obrazovanjem, modernim tehnologijama, efikasno organizovanom državom i slično, a na tome se u Srbiji skoro ništa ne radi.

H H H

I na kraju još samo da naglasimo da se ekonomska politika ne može tretirati kao potpuno apolitična, odnosno ekonomija se ne može u celosti odvojiti od politike, jer su one međusobno isprepletane. Treba stalno imati u vidu da je sama modernizacija i reformisanje privrede istovremeno kako ekonomski tako i politički proces, te da u praksi često politički interesi nadvladaju ekonomske. Iskustvo velikog broja zemalja u tranziciji pokazuje da osnovni problemi proizilaze, ne zbog nedostatka ekonomskih znanja, nego prvenstveno zbog nedovoljne odlučnosti (pa i želje i interesa) politike da se neophodne reforme izvrše u interesu sopstvenog naroda.

Na početku ovog teksta pisao sam da su spoljni akteri (svetska oligarhija i krupni kapital), nažalost, u Srbiji modelirali na samo vladajuću, nego i alternativnu opozicionu političku scenu, te da bi se malo šta promenilo ukoliko bi umesto aktuelne vladajuće koalicije imali na vlasti najveću opozicionu stranku. I tada bi samo došlo do personalnih kadrovskih promena, ali bi se i dalje realizovala (manje-više) ista politika i nastavilo dalje urušavanje privrede i države.

Skraćena verzija referata sa Naučne konferencije na Filozofskom fakultetu u Nišu „Mesto tradicije i modernizacije u različitim

koncepcijama i strategijama razvoja zemalja u tranziciji“

——————————————————————————–

[1] Vašingtonskom dogovoru ili Vašingtonskom konsenzu je razrađenom 90-ih godina HH veka od strane Međunarodnog monetarnog fonda – MMF, Svetske banke i administracije SAD – Ministarstva finansija i USAID- a. (Videti: Jovan B. Dušanić, Washington consensus – kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma, Nova Evropa, Beograd, 2007)

[2] Kada govorimo o svetskoj oligarhiji mi pod tim pojmom, jednostavno rečeno, podrazumevamo veoma složenu i raznorodnu sveukupnost krupnih transnacionalnih (i njima potčinjenih) korporacija i banaka, naučnih, konsultantskih i pravnih institucija koje ih opslužuju, međunarodnih finansijskih organizacija koje rade u njihovom interesu, te raznih formalnih i neformalnih organizacija koje utiču na formiranje javnog mnenja. Bez obzira na svu njenu amorfnost svetska oligarhija u praksi deluje veoma koordinirano zbog jednostavne činjenice da je povezuje isti ekonomski interes – slobodno kretanje transnacionalnog kapitala i potčinjavanje svojim interesima privreda velikog broja zemalja u cilju stvaranja maksimalnog profita. Zbog toga bi bilo pogrešno objašnjavati delovanje svetske oligarhije raznim teorijama zavere ili aktivnostima nekih satanskih sila nego objektivnim ekonomskim interesom krupnog kapitala.

[3] Moram da priznam da sam bio veoma iznenađen kada je prvi čovek (predsednik i izvršni direktor) MMF-a Domenik Stros-Kan na godišnjem zasedanju MMF-a i Svetske banke, 03.04.2011. godine, u svom 90-o minutnom govoru podvrgao oštroj kritici postojeći međunarodni poredak i založio se za njegovo odbacivanje i izgradnju novog pravednijeg sveta. MMF je pune dve decenije bio bastion ideologije Vašingtonskog dogovora i ključni instrument za nametanje te ideologije celom svetu, da bi prvi čovek MMF-a sada priznao da Vašingtonski dogovor vodi u ekonomsku katastrofu, te da se on „sa svojim pojednostavljenim ekonomskim idejama i receptima urušio tokom svetske ekonomske krize i postao deo prošlosti“. Založio se za novi pravedniji poredak „sa ljudskim likom“ u kome se „koristi od ekonomskog rasta moraju pravednije široko raspodeliti, a ne da pripadaju samo šačici privilegovanih ljudi.“ Čovek tako visokog ranga drznuo se da javno saopšti (i još na godišnjem zasedanju MMF-a i Svetske banke) istinu o sistemu u kome živimo i založi se za pravedniji svet, te tako (samo verbalno) ugrozi interese svetske oligarhije i krupnog kapitala. Pored toga, imao je simpatije za ideje o oduzimanju američkom dolaru uloge svetske rezervne valute. To je moralo biti sankcionisano – kao nauk i jasna poruka svim drugima. Već sledećeg meseca (maj 2011) Domenik Stros-Kan je uhapšen u SAD, pod optužbom da je seksualno zlostavljao sobaricu u poznatom njujorškom hotelu Sofitel.

Uostalom, nešto već viđeno u slučaju osnivača Vikiliksa – DŽ. Asanža, koji se drznuo da javno objavi tajne diplomatske depeše SAD (iz kojih, između ostalog, saznajemo kako svetski policajac vlada svetom koristeći i spletke, tajne dojave i kvazipsihološke profile koji služe i za uklanjanje „nepodobnih“, pa i uz pomoć seksi skandala).

[4] Indeksi industrijske proizvodnje (1990 – 100) u Republici Srbiji (prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku) iznosili su: 1998 – 52,7; 1999 – 39,0; 2000 – 43,3; 2001 – 43,3; 2002 – 44,1: 2003 – 42,8; 2004 – 45,8; 2005 – 46,2; 2006 – 48,4; 2007 – 50,2; 2008 – 50,7; 2009 – 44,6; 2010 – 46,7.

[5] Put Srbije u ekonomski sunovrat započeo je ubrzo posle oktobarskih promena. To je put koji je MMF sistematski inspirisao i ohrabrivao, isto onako kako je radio svuda gde je imao pristup i gde je mogao da utiče na ekonomsku politiku. Pod uticajem MMF-a i domaćih liberalnih ekonomista, a sledeći mantru privatizacija-liberalizacija-deregulacija, Srbija je prihvatila model kojim je sistem doveden na rub ekonomske propasti… Cilj MMF-a je uvek isti – bitno je očuvati stabilnost finansijskog sistema i njegov kapacitet da vraća inostrane dugove. MMF je, suštinski, predstavnik kluba poverilaca i njihovih interesa, i tu je početak i kraj njegove uloge. Ohrabrivanje rasprodaje državne imovine je mera kojom se taj cilj sigurnije ostvaruje, ali se njime nameće i neoliberalni ekonomski obrazac. Na kom nivou plata i penzija, ili na kom nivou bede će Srbija dugove vraćati, nije problem MMF-a. Nema sumnje da je to lakše uraditi na nivou niskih ličnih primanja i niske budžetske potrošnje, pa je fokusiranost MMF-a na ograničavanje plata i penzija apsolutno razumljiva. (Nebojša Katić, Civilizovani uterivač dugova, WordPress, 06.03.2011)

[6] Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku spoljnotrgovinski deficit iznosio je u 1998. godini 1,75 milijarde dolara, 1999 – 1,51, 2000 – 1,77, 2001 – 2,54, 2002 – 3,54, 2003 – 4,72, 2004 – 7,23, 2005 – 5,98, 2006 – 6,74, 2007 – 9,73, 2008. – 11,90, 2009 – 7,71 i 2010 – 6,94 milijardi dolara.

[7] Zbog toga sam još 2003. godine ovaj atipični model privređivanja nazvao „bećarskom ekonomijom“ i drago mi je da se taj naziv odomaćio u našoj stručnoj, ali i široj javnosti. Takođe mi je drago da se odomaćio i termin komprador, koji sam prvi upotrebio, pre više od jedne decenije (u tekstu objavljenom u časopisu Finansije, u januarsko-februarskom broju iz 2001. godine). Naime, portugalska imperija na Istoku počivala je na domaćim posrednicima zvanim comprados. Kad su 1842. godine Britanci dobili opijumski rat protiv Kineza, isto su tako pronašli domaće «stručnjake za varvarska pitanja», koji su govorili pidžin-engleski, da im vode poslove na lokalnom nivou. Ono po čemu su se ovi ljudi izdvajali jeste prezir koje su gajili prema svome narodu, njegovoj kulturi i istoriji. Postajali su kosmopolite i nekritički su prihvatali sve što je dolazilo od strane kolonizatora. Uporno ponavljajući da se u zemlji ništa dobro ne može da uradi «bez spoljnih pritisaka» (u savremenoj varijanti su to MMF, Evropska unija…) širili su defetizam u sopstvenom narodu i afirmisali podanički mentalitet, te zagovarali starateljstvo nad sopstvenim narodom, a sebe nudili za posrednike – «stručnjake za varvarska pitanja».

[8] http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/jereticka-pitanja-o-inertnosti-i-servilnosti.html

[9] Videti: Jovan B. Dušanić, Jugoslovenska privreda na početku trećeg milenijuma, časopis Finansije, januar-februar, 2001.

[10] Problem pravednosti, odnosno sve veće nejednakosti sve je izraženiji i kod najrazvijenih zemalja. Tako nobelovac DŽ. Stiglic piše (Geopolitika, maj 2011): „Američka vrhuška koju čini samo 1% populacije, ima kontrolu nad 40% bogatstva… Jedan procenat sa vrha ima najbolje kuće, najbolje obrazovanje, najbolje lekare i najbolji životni stil, ali postoji jedna stvar koju novac, izgleda, nije kupio: shvatanje da je njihova sudbina vezana za to kako ostalih 99% živi. Istorija je pokazala da je to nešto što 1% na kraju i nauči – kada bude suviše kasno.“

[11] J. Mencinger, Does Foreign Direct Investment Always Enhance Economic Growth? KYKLOS, Vol. 56 – 2003 –
 Fasc. 4, 493–5 10
 

SHARE