Piše: Boško Obradović
Da li je ovaj posao lak? Ne može se zamisliti teži. Da li ovo može brzo da se završi? Niti može niti bi dobro ispalo i da formalno može
Apsolutna većina građana Srbije saglasna je u ovom trenutku sa stavom da u našoj državi nešto krupno ne valja. Ista ta većina mogla bi se saglasiti i sa mišljenjem da ne zna kako da promeni to što ne valja. Možda je razlog u tome što nismo definisali šta tačno ne valja: režim, kompletno društveno uređenje ili čitav nacionalni sistem vrednosti. Jer to su tri potpuno različite stvari i rešavanje problema sa svakom od njih je sasvim specifično.
Već predugo sve naše misli i aktivnosti uperene su samo u dnevnu politiku, a rezultata kakve svi priželjkujemo nikako nema. U poslednje vreme više nema ni novih ljudi, novih programskih ideja i načina organizovanja na stranačko-političkoj sceni. To pritom i nije ono najgore: naš najveći problem je odsustvo spremnosti za novu nacionalnu viziju, strategiju i poduhvat, a bez toga nema ničeg novog ni u organizacionoj praksi.
Da bismo se do kraja razumeli, sve više je onih koji shvataju da se ovde mora menjati srce sistema i da to treba da urade neki potpuno novi ljudi, neopterećeni na bilo koji način spornim biografijama. Nerazumevanje je u tome šta je tačno srce sistema i kako ga promeniti, tj. kako naći/formirati ljude koji su za to sposobni? Najprostijim rečima: kako izgraditi alternativu u celini – i novi program za sve društvene oblasti, i nove kadrove sposobne da program ostvare a ne kompromituju, i novi sistem koji će sve to da nosi.
Shvatate li o čemu pričamo: o ponovnoj izgradnji srpske nacije i države?!
Zarobljeni u partijske brloge i forme, nikada nismo razmišljali da svi ozbiljni narodi imaju nešto daleko dublje od stranačkog izražavanja, nešto što bismo mogli nazvati sistemom dubinskog nacionalnog organizovanja gde su političke stranke samo vrh ledenog brega. Ako o tome počnemo da razmišljamo, videćemo da srpskom narodu gotovo 100 godina nije bilo dato da se na taj način organizuje, i da su svi pokušaji u tom pravcu na razne načine likvidirani. Time je srpski narod ostao bez kičme i temelja, pa je svaka ideološka manipulacija i zloupotreba lakše prolazila.
Ako je našu generaciju trebalo da zadesi najteži nacionalni posao koji se može zamisliti, onda je on pred nama. Odbacimo pitanja zašto i kako je to nama moralo da pripadne i krenimo na posao.
ZABLUDA BROJ 1: IMA LAKOG REŠENJA
U ovom narodu se decenijama podgreva jedan katastrofalan sistem vrednosti, zbog koga smo izgubili identitet jedinstvene i ozbiljne nacije. Ne može i nikad neće sebi doneti dobra jedan narod koji je nesložan, neradan, nemoralan i neodgovoran. U takvoj situaciji ubeđivati ga da je rešenje lako i nadohvat ruke, samo da se promene stranke na vlasti – najveća je zabluda i prevara. Da se aktuelni režim i sistem moraju menjati, nema sumnje, ali da promena samo radi promene i bez ikakvog nacionalnog plana i programa može da donese isto ili još gore rešenje dobro nam je poznato. Zato, koliko god razmišljali i radili na promeni režima, još više moramo razmišljati i raditi na promeni društvenog uređenja u celini, a najviše treba da nas i u teoriji i u praksi interesuje kako da ispravimo nacionalni sistem vrednosti koji nam je porušen. Jer, postavlja se pitanje: ko će biti novi nosioci vlasti, a ko novi temelji novog društvenog uređenja? Da li isti oni, tj. mi ovakvi i ovako nesložni, neradni, nemoralni i neodgovorni?
Može li ideologija individualne sebičnosti i raspada porodičnog života, bele kuge i potrošačkog društva, primitivne i bestidne zabave i medijske prostitucije, golog materijalizma i socijalne bezosećajnosti, govora mržnje prema svemu što je srpsko, zaborava bližnjeg svog, moralne dekadencije i preduzetničke lenjosti – doneti neki novi kvalitet u naše živote? Pa, što onda ovo nisu teme naših izbora već prazne priče o Evropskoj Uniji, boljem životu, većem standardu…
Zašto se već jednom ne pogledamo u ogledalo i kažemo sebi da nismo onaj isti narod kao što smo nekada bili, da smo oslabili i deformisali se i fizički, i duhovno, i moralno, i biološki, i kulturološki, i državno? Koja stranačka politika u ovih 20 godina je postavila ova pitanja, kao i niz drugih identitetskih, etičkih i državotvornih elemenata na kojima nam valja zidati novu društvenu građevinu?
Nema ništa od onih koji vam kažu da je izlaz iz našeg problema lak i brz. Moramo duboko da zaoremo novu brazdu srpskog nacionalnog života i povratimo izgubljenu životnu energiju. Za to postoje neophodni preduslovi, bez kojih se ne može.
PREDUSLOVI NACIONALNOG PREPORODA
Nova nacionalna svest i savest. Ko nema u sebi ljubavi prema svome rodu i otadžbini, kao i samilosti prema onima koji stradaju samo zato što su Srbi ili što se nisu snašli po pravilima savremenog društvenog nemorala, nije spreman za ovu utakmicu i mora prvo da počne da trenira potisnute nacionalne sportove: veronauku, nacionalnu istoriju, učenje od predaka, rodoljublje.
Novo nacionalno jedinstvo. Ako smo nešto dobro uradili u mlađim generacijama, onda je to da ne pristajemo na podele među Srbima: istorijske, stranačke, geografske, sportske, bilo koje druge. Mi taj luksuz sebi ne smemo da dopustimo i na takvu nacionalnu grešku nemamo pravo. Samo jedinstveni i složni uopšte imamo nekakvu šansu u istoriji.
Nova nacionalna radna etika, disciplina i preduzetništvo. Da li smo spremni da se malo oznojimo za ono u šta verujemo? Da se malo potrudimo, zavrnemo rukave, naporno radimo, ne odustajemo? Da se vratimo staroj srpskoj tradiciji preduzetništva, vrednog truda, radne sposobnosti i izdržljivosti? Da disciplinovano i u kontinuitetu istrajavamo na ostvarenju sopstvenih nacionalnih interesa?
Nova društvena odgovornost i solidarnost. Brinemo li samo za sebe ili i za svoj brak, porodicu, roditelje i decu, rođake, komšije, kolege, prijatelje, svoju životnu sredinu, svoj zavičaj, mesto stanovanja, državu? Možemo li jedni bez drugih, na koga ćemo se osloniti kad nas iznevere banke, šou programi, poslodavci, stranke…? Kako ćemo preživeti bez svoje vode, hrane, izvora energije, braka, porodice, bližnjih, nacije i države? Jesmo li spremni da opšte dobro ponovo stavimo iznad sebičnog sebe, da bi nam se vratilo kad nam bude trebalo, kad ostanemo sami, kad nemamo i ne znamo šta da radimo? Verujemo li da se u zajedničkoj sreći krije i naša lična sreća ili je naša sreća više vredna, jedino vredna, možda čak toliko vredna da može da gazi preko drugih da bi bila ostvarena?
Za ovako ozbiljne nacionalne poduhvate koji se graniče sa kolektivnim preumljenjem i preobražajem čitave nacije neophodno je sklopiti novi društveni ugovor, bez koga neće biti niti jednog od gore pobrojanih neophodnih preduslova nacionalnog preporoda.
NOVI DRUŠTVENI UGOVOR
Uočiti sve narodne probleme. Nama je danas na prvom mestu potrebno da izađemo u narod i popišemo sve narodne probleme, da dobro poznajemo kako narod živi, šta ga muči i šta mu je potrebno.
Govoriti istinu o našim manama i popravljati se. Ne možemo idealizovati sopstveni narod i davati mu prazna obećanja. Ne možemo očekivati boljitak u koji nismo ništa uložili. Ne možemo živeti kao neradnici i tražiti od države da nas izdržava. Ne možemo od svoje dece praviti lenštine. Moramo se vratiti vrlinskom životu, međusobnom pomaganju, samopožrtvovanju i timskom porodičnom duhu.
Saosećati sa narodnim patnjama. Sa visina intelektualnih i političkih elita siđimo u narod i podelimo sve muke i borbe svakodnevne egzistencije. Saučestvujmo u svim ranama svoga roda i nastojmo da zaceljujemo koliko je moguće, a ne da otvaramo nove.
Progovoriti u ime naroda, tihe većine građana Srbije. Više ne ćutimo i ne popuštajmo. Recimo istinu o svim onim prećutanim i zaboravljenim temama koje su uzrok naše propasti. Odbranimo našu čast i vrednosti. Iskažimo svoju volju, svoj glas, svoj stav, svoju želju da se pitamo i odlučujemo o sopstvenoj sudbini.
Ući u konflikt sa uzročnicima narodnih nevolja. Podignimo glavu i pokažimo da se ne predajemo. Identifikujmo i glasno izgovorimo ime svakog narodnog dušmanina i iskažimo protest protiv njega. Stanimo u odbranu poniženog seljaka, zaboravljenog ratnog invalida, radnika bez sindikalnih prava, siromašnog studenta bez stipendije, trudnice koja je ostala bez posla… Ustanimo protiv režima koji ne poštuje većinsku volju naroda, sistema koji nam ukida pravo na privatnost, tajkuna bez socijalne odgovornosti, korumpiranih političara i službenika kolonijalne uprave…
Ponuditi alternativna rešenja i dati pozitivne primere. Naše reči kritike, pobune i protivljenja neka prate još jače smernice, predlozi i argumenti koji donose nova, praktična rešenja i daju primere za ugled. Neka najpre među nama vlada pozitivna selekcija ideja i kadrova, saborni način organizovanja i odlučivanja, hrišćanski međuljudski odnosi, naporni rad i lični primer.
Vratiti veru u sopstvene mogućnosti i ponuditi novi narodni cilj, zajednički duh i akciju. Ono što je u 19. veku bila moba, a u 20. veku radna akcija, nedostaje nam u 21. veku. Kako da mobilišemo uspavane snage naroda i pokleklu nacionalnu energiju? Potrebna nam je kolektivna ideja oko koje ćemo se oduševljeno okupiti, ali i forma okupljanja kojoj ćemo se radovati, zajednički radni elan, koji je zamro. Neka naš program koji stvaramo bude konkretan i praktičan, tradicionalan i savremen, neka govore aktivnosti, a utišaju se reči.
Organizovati se primereno našem nacionalnom duhu. Na talasu duhovne, moralne, kulturološke i porodične obnove, pronađimo forme društvenog uređenja koje nama odgovaraju, ne primajmo više slepo i nekritički tuđinske uticaje, ali grabimo se za sve što valja sa ma koje strane sveta dolazilo. Kako verujemo, tako da živimo; kako mislimo, tako da govorimo i radimo; kako sudimo, tako da i nama bude suđeno; i ne činimo drugima ono što ne bismo sebi želeli. Neka se ponovo čuju i poštuju zaboravljene reči srpskog jezika: istina, čast, moral, poštenje, sloboda, nezavisnost, opšti interes, zajednica, briga, borba, trud, podvig…
Deluje li vam sve ovo previše bajkovito i nerealno? U redu je, živite kao i do sada, i nemojte se više žaliti. Oni koji su spremni da se menjaju, idemo dalje.
KAKO IZGRADITI ALTERNATIVU?
Kako organizaciono sabrati i staviti u jedinstvenu funkciju sve one koji danas žive narodne krize, govore u ime naroda, imaju hrabrosti da se suprotstave narodnim dušmanima i znaju rešenja za narodne probleme?
Prvo treba definisati ko više ne može da bude na čelu novog narodnog pokreta i izgradnje alternative: svi koji su do sada bili u prvom planu, od sada ne mogu biti u prvom planu, ali mesta ima za sve koji Srbiji žele dobro; svi oni koji novcem obezbeđuju prestiž bilo koje vrste, ovde ga ne smeju obezbediti, ali mogu ulagati u boljitak Srbije; svi oni koji bi iz inostranstva da uređuju naš način života, moraju biti ograničeni u tome, i sa njima se mora komunicirati u srpskom nacionalnom interesu; svi oni lešinari koji bi da se okoriste svakom novom pričom i alternativom, kao toliko puta do sada, moraju biti sklonjeni sa strane, dokazati se na delu ili ostati u čekaonici; svi oni koji se mnogo, posebno na internetu, busaju u patriotska prsa, morali bi da siđu u praktičnu borbu i dokažu se…
Koga onda pozvati u ovaj front: one koji su i do sada neumorno radili ne tražeći ništa za sebe; one koji su do sada ćutali i čekali, zgroženi nad dnevno-političkom baruštinom; one koji ne dele sa nama u potpunosti sve društvene stavove, ali vole svoj narod i otadžbinu i spremni su da pomognu; one koji osećaju da je ovo poslednja borba za naše porodice i njihovu budućnost i znaju da moraju kao odgovorni ljudi da se uključe; one koji su stručni i lojalni sopstvenoj državi…
Da li je ovaj posao lak? Ne može se zamisliti teži.
Da li ovo može brzo da se završi? Niti može niti bi dobro ispalo i da formalno može.
Da li nas je neko spremao i u školama učio kako se gradi nacija i država? Nije, naprotiv, učinili su sve da o tome ne znamo ništa i da nam naciju i državu razgrade.
Da li imamo brža i lakša rešenja kojima bismo mogli pribeći dok dođemo do daha za ozbiljne nacionalne poslove? To bi bilo kao da bismo na ranu koju treba operisati zalepili flaster i pravili se da će sve biti u redu.
Mera ovog novog nacionalnog alternativnog organizovanja mogu jednog dana da budu i izbori, ali pre toga treba svaki dan pomerati stvari i izmeriti se u konkretnim svakodnevnim pomacima i rezultatima. Jasno je da nema drugog načina da se proveri kvalitet alternative nego na izborima, ali je lakše izaći na izbore nego napraviti alternativu. Pre toga alternativa treba da dobije podršku u narodu i pokaže i dokaže u praksi da se razlikuje od svega već viđenog, i po programskim idejama, i po kvalitetu novih ljudi koji je vode, i po čitavom sistemu novog organizovanja mimo dnevne stranačke politike. Inače, nema potrebe da na izbore izlazi i upropasti poslednju narodnu nadu.
Jer potpuno su dve različite teme: 1) koga podržati ili bojkotovati na budućim izborima unutar postojećeg sistema, i; 2) kako izgraditi alternativu propalom sistemu. Naša obnevidelost je u tome što mislimo da je stranački put jedini i da Srbi ne umeju drugačije da se organizuju. A upravo je to laž, koju alternativa mora na delu da demantuje. Putevi izlaska na izbore su različiti, ali je samo jedan pravi.
Da li to sveukupno znači da nemamo drugog puta sem uozbiljavanja i disciplinovanja kompletne nacije i maratonskog rada na izgradnji države? To znači upravo to, bez obzira koliko nam se čini da za to nemamo ni snage ni vremena. Snage ćemo sami stvoriti i daće Bog, a vreme konačno radi za nas i curi našim neprijateljima. Ali za koje i kakve nas radi vreme: samo odlučne da krenemo u ovu odsudnu borbu za opstanak i boljitak sopstvene nacije i države. Od temelja – nacionalnog sistema vrednosti i alternativnih nacionalnih institucija, preko zidanja novog društvenog sistema do krova nove političke vlasti, svim snagama i bez odstupanja od novog društvenog ugovora i izgradnje alternative po pravilima koja se moraju poštovati.
utorak, 07 decembar 2010 21:00
Autor je sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri
